Crveno crna zastava slobode
U prvom delu teksta imali ste priliku da se upoznate sa osnovama anarhističkih ideja, teoretičarima anarhizma, ali i onima koji su te ideje sprovodili u delo. Pokušali smo da „razbijemo“ predrasude koji važe za one koji sebe nazivaju anarhistima. Saznali smo za Prudona, Bakunjina, Maknoa, naučili koja je razlika između boljševičkih levičara u Rusiji i onoga za šta su se zalagali anarhisti. Takođe, imali ste priliku da saznate nešto i o ljudima koji su „na terenu“ pokušali da ostvare ciljeve ovog pokreta. Sa druge strane ukazali smo i na konstantnu borbu establišmenta protiv njihovih plemenitih ideja i slobode, što ne treba da čudi jer se snaga buržoazije krije u pokorenoj i neslobodnoj radničkoj klasi.
Kada smo privodili kraju prvi deo teksta, obećali smo da ćemo se u nastavku pozabaviti i prvim revolucijama koje su izveli pripadnici ovog pokreta, revolucije čije su ideje odjeknule širom sveta i nagovestile mogućnost izgradnje boljeg i pravednijeg društva. U poslednjem, trećem poglavlju koje sledi, pročitajte koji su to oružani sukobi u cilju osvajanja slobode bili značajni za našu malu kvazi-analizu ovog plemenitog pokreta.
Poglavlje 3. Za zemlju i slobodu!
Zanimljivo je da se socijalnom sukobu, o kome će na početku teksta biti reči, ne pridaje značaj kao što se to čini sa revolucijama u Rusiji ili Kini, ali ono što treba na ovom mestu naglasiti jeste da je to bila prva revolucionarna borba u 21. veku. Prvi pokušaj osvajanja slobode koji je sproveden prema anarhističkim principima i ciljevima dogodio se u Meksiku krajem 1910. godine, za koju revoluciju neki teoretičari anarhizma navode da ne može u svojoj osnovi biti revolucionarna jer je, kako smatraju oni, bila nacionalno oslobodilačka, dakle težila je stvaranju jedne nacije iz mnoštva entiteta koji su živeli tada na tlu Meksika, a nacionalno oslobođenje nikada nije bilo deo anarhističke agende.
Ako ostavimo ove teorijske rasprave po strani, videćemo da su predvodnici revolucije bili braća Magon, Enrike i Rikardo Flores i njihova Meksička liberalna partija. Rikardo Flores je bio tvorac manifesta koji je objavljen neposredno pre izbijanja revolucije i koji je uticao na anarhističke pokrete širom sveta zagovarajući radikalnije mere protiv ugnjetavača. Propagirao je agrarnu reformu na taj način što je ohrabrivao farmere, koji su do tada živeli na ivici egzistencije i bez izgleda za bolju budućnost, da sa puškom u ruci zauzmu za sebe komad zemlje jer to i onako pripada njima. Ovakvom radikalnom pristupu prethodilo je teško siromaštvo domorodačkog stanovništva koje je u gladi zbrisalo čitave porodice ne birajući uzrast. Svi oni su robovali latifundistima koje nije bilo briga da li će zemljoradnici imati čime da nahrane sebe i svoje najbliže.
Enrike i Rikardo Flores
Meksička revolucija je imala i internacionalni karakter, u njoj je učestvovalo više desetina italijanskih anarhista, pripadnici svetskog radničkog pokreta (IWW) zatim Afroamerikanci radikalnih pogleda na svet čak i jedan Kinez, što ne treba da vas čudi jer je, kao što sam već spomenuo, i sam anarhistički pokret bio internacionalnog karaktera, baziran na solidarnosti.
Uspesi braće Magon i čuvenog meksičkog borca i vojskovođe Emilijana Zapate u revolucionarnim akcijama, nisu ostali neprimećeni. Ema Goldman je u ovom sukobu uzela aktivno savetodavno učešće, Kropotkin je napisao rad o prednostima gerilske borbe, a Džek London objavio je seriju kratkih priča inspirisan događajima u Meksiku. U Sjedinjenim Državama, Argentini, Kubi, Italiji anarhistička javnost bila je oduševljena uspesima gerilske vojske nagoveštavajući, kako su tada smatrali, uspostavljanje novog poretka. U cilju selekcije novih boraca za pravedničku borbu, čuveni švedski anarhista Joe Hill (Joel Emmanuel Hägglund) spevao je pesmu Should i ever be a soldier, kao specifičan poziv novim regrutima.
Emilijano Zapata
Iako je meksička revolucionarna borba bila levičarska, libertarijanska, socijalna, postmodernistička i odvažna, ona kao takva nije bila pošteđena unutarnjih podela, jer kako je tekao sukob profilisale su se dve, naizgled nepomirljive frakcije. Jedni su bili urbani anarhisti, radnici stacionirani u gradu sa avangardnim pogledom na svet, a drugi su bili seljani koje su ovi potonji smatrali reakcionarnom masom koja koči napredak pod uticajem katolicizma, te umesto da preispituju svoju poziciju oni bivaju izmanipulisani što ih automatski, po njihovom mišljenju, čini retrogradnim faktorom.
U tom razdoru između dve frakcije, državne poluge vlasti videle su svoju šansu, i verovale da bi najbolje bilo stvoriti vojsku koja će se na bazi tih različitosti, dakle ideološki i ostrašćeno, boriti protivneistomišljenika. Prekretnica u ovoj klasnoj borbi koju zovemo revolucija je bila 1916. godina i osnivanje Crvenih Bataljona, formiranih od strane urbanih anarhista koji će se zdušno boriti protiv Emilijana Zapate i njegove vojske, što će u očima anarhista ostati upamćeno kao klasna izdaja jer su se svrstali uz buržoasku vojsku sa kojom će sprovoditi masakr nad nedužnim stanovništvom. Ovakav nepravedni ishod meksičke revolucije nije bio adekvatno propraćen u drugim zemljama sa dubokom anarhističkom tradicijom iz razloga opravdane „zauzetosti“ radnika koji su bili preokupirani borbom u Prvom svetskom ili Velikom ratu, ali je revolucionarna pošast ipak „zakucala“ na vrata u carskoj Rusiji tražeći u njoj slobodu govora, slobodu udruživanja i predaju vlasti narodu, što predstavlja samo neke od ciljeva koji su bili postavljeni na početku 1917. godine – na početku boljševičke revolucije.
Emilijano Zapata sa borcima
Anarhisti u Rusiji i boljševici bili su spremni da zarad većeg cilja prevaziđu razlike iz Prve internacionale i ideološke sukobe između Marksa i Bakunjina kako bi pokušali da započnu promene koje bi mogle imati velikog uticaja i na ostatak sveta. Na početku revolucionarne aktivnosti u Rusiji izdvojio se Vladimir Ilič Uljanov poznatiji kao Lenjin, koji tada u svom delovanju nije bio prepoznat kao dogmatski marksista ili kao harizmatični despot, a njegova partija u svom nazivu nije imala termin „komunistička“ (Ruska socijaldemokratska radnička partija). U svom delu Šta da se radi? (Что делать?) izneo je stavove koji su bliski bili libertarijanskim, otvoreno je govorio protiv Svete unije (Union sacrée – dogovor francuskih radnika levičara sa vladom oko prevazilaženja sukoba za vreme Prvog svetskog rata) i odbacivao ideje državnog militarizma, ali ono što
se posebno dopalo ruskim anarhistima bilo je njegovo poreklo.
Lenjin
Lenjinov stariji brat Aleksandar Uljinov je bio obešen 1887. godine zbog planiranja atentata na Aleksandra III, tadašnjeg vladara carske Rusije. Svemu ovome je bila dodato i njegovo delo objavljeno 1917. godine pod nazivom Država i revolucija u kome se zalagao za ukidanje države, što je navelo ruske anarhiste da pomisle da je Lenjin na njihovoj strani. Način delovanja u Oktobarskoj revoluciji koja je podrazumevala neposrednu akciju, dovela je do invazije na Zimski dvorac (službenu rezidencija ruskih careva) što je bila još jedna potvrda anarhistima da sa boljševicima imaju istu agendu. Čak je i Malatesta (italijanski revolucionar) imao simpatije prema boljševicima, a Kropotkin se vratio u Rusiju misleći da se revolucija sprovodi prema libetarijanskim principima.
Federacija anarhista je ubrzo preuzela kontrolu nad delovima Moskve, a libertarijanski duh je cvetao. Međutim, anarhistička organizacija koja je bila odlučujući faktor u sprovođenju Oktobarske revolucije, nije se nalazila glavnom gradu Rusije. Ona je bila locirana na teritoriji današnje Ukrajine, Krimu i njen rukovodilac je bio Nestor Makno, najznačajnija ličnost anarhističkog pokreta u 20 veku. Uspeo je da hiljade seljaka organizuje u dobro obučenu i treniranu vojsku koja je bila u stanju da kontroliše teritoriju jednaku veličini današnje prosečne evropske države, na čijoj teritoriji je živelo više stotina hiljada duša. Njegova Revolucionarna Ustanička Armija Ukrajine koja je brojala preko 40.000 ljudi u jesen 1919. godine, nakon ofanzive kontrarevolucionara, spasila je boljševike i produžila život revoluciji u Rusiji.
boljševik Dibenko i Makno
Međutim, tada se dogodio Kopernikanski obrt, i boljševici polako počinju zaboravljati prvobitne revolucionarne ideje koje su privukle Kropotkina, Maknoa, Emu Goldam na njihovu stranu. Lenjin u Moskvi objavljuje da će se obračunati sa svima koji imaju drugačije gledište od njegovog, a Trocki uzima u ruke „gvozdenu metlu“ kojom treba radikalno počistiti militantne grupe pre svega misleći na anarhiste. Sprovođenje ovog plana nije teklo lako imajući u vidu baštinu koju su iza sebe ostavili anarhistički borci za slobodu. Bilo je potrebno najpre pribaviti saglasnost naroda koji se do juče zajedno borio za iste ciljeve sa anarhističkim grupama. Tada Trocki, kao komesar komunističke partije, u pomoć priziva novo oružje, propagandu. Shvativši da je to najbolji način obračuna sa protivnicima, i ubrzo dobija saglasnost da se obračuna sa preostala dva snažna uporišta anarhista. Prvo je stradao grad Kronštat u kome su mornari, ranije slavljeni kao uzdanice revolucije postali zakleti neprijatelji Sovjetskog Saveza. Centralni komitet partije smatrao je da u tom gradu postoji opasna simbolika i trebalo ga je što pre uništiti. Trocki je poslao Crvenu armiju koja je za svega nekoliko dana pregazila svoje protivnike.
Trocki
Za razračunavanje sa borcima Nestora Maknoa odlučili su se za drugačiju taktiku. U pomirljivom tonu sastali su se nedaleko od Sevastopolja, svilen gajtan su im spremali, a da toga Maknoovi vojnici nisu ni bili svesni, jer oni nikada nisu čuli za izreku „čuvajte se boljševika kada donose darove.“ Na zabavi začinjenoj alkoholom i kozačkim plesom tokom noći svi oficiri Maknoove vojske bili su likvidirani čime je sprovedena boljševička agenda totalnog obračuna sa neistomišljenicima koji su bili iskreni i odlučni u svojim plemenitim namerama.
Treba reći da boljševizam na čelu sa Lenjinom i kasnije Staljinom nije bio ništa drugo do despotski državni kapitalizam koji se represijom, nasiljem i likvidacijama obračunavao sa svima koji nisu nosili isti bedž ili istu zastavu kao i oni. Za staljinizam se sa ove vremenske distance može reći da je bio jedan od dva zla izroda kome je kapitalizam svesno udahnuo život. Drugi iz te zle koalicije, fašizam, tek je nadolazio i bazirao se na principima koje je kapitalizam propagirao kroz imperijalističko delovanje. Perfidan i nasilan, fašizam je počeo da zavodi radničku klasu i niži srednji sloj koristeći se argumentima anarhoteoretičara, njihovim simbolima pa čak i stilom oblačenja anarhista kako bi bili prijemčivi običnom narodu. Krajnje desničarski pokret Action Française koji je osnovao Šarl Moras (Charles Maurras) pozivao se na učenje oca anarhizma Prudona kako bi pridobio radničku klasu i privukao ih na svoju stranu. Ova organizacija će kasnije postati kolevka fašističkog pokreta u Francuskoj. Zatim tu je i Benito Musolini, bivši nastavnik i novinar, osnivač Nacionalne fašističke partije, koji je oblačio svoju miliciju u crne košulje anarhističkog pokreta i koji je bio anarhista pre Prvog svetskog rata. U svojoj mladosti Duče je bio u kratkoj vezi sa italijanskom aktivistkinjom i anarhistkinjom Ledom Rafanelli koja je u svojim dvadesetim prešla u islam. Libertarijanci su, i pored ove fasade, prepoznali podle namere fašista i još jednom počeli organizovano da deluju samo sada protiv, kasnije će se ispostaviti, najnasilnije organizacije u istoriji čovečanstva.
Benito Musolini
Kako anarhizam više nije bio glavno jelo na meniju Evrope, sistemi širom sveta su davali sve od sebe kako bi potpuno ugušili glas anarhista i ovaj pokret. Sredinom dvadesetih godina 20. veka, anarhizam je stajao na slabašnim nogama, neorganizovan i bačen na margine društva. Bila mu je potrebna organizacija i veća solidarnost među brojnim grupama, ali što je još važnije, ličnost oko koje će se ponovo okupiti i krenuti u borbu protiv najvećeg zla u istoriji čovečanstva koje se širilo Starim kontinentom. Ovde ponovo uvodimo u priču Nestora Maknoa, ukrajinskog anarhistu koji posle boravka po poljskim i rumunskim zatvorima stiže u glavni grad Francuske i 1927. godine saziva internacionalni kongres na kome su prisustvovali anarhisti iz Rusije, Italije, Poljske, Bugarske i Kine. U to vreme Makno je bio više skoncentrisan na događaje u Španiji i pokušaj obračuna vlasti sa narodom koji je negovao iskonske anarhističke vrednosti. Svojim aktivizmom u toj zemlji izdvojio se Buenaventura Durruti sa kojim je Makno razmenio iskustva u Parizu u koji se Durruti sklonio bežeći od španskih vlasti. Fasciniran odlučnošću i inteligencijom ovog Španca, Makno mu je poklonio njegov politički Manifest i obećao da ukoliko dođe do revolucije u Španiji može računati na njega i njegovu vojsku.
Buenaventura Durruti
Imajući u vidu njihov aktivizam, ne čudi to što je sledeća borba za slobodu i ravnopravnost započeta baš u Španiji, jer ako malo pročeprkate istorijske događaje na Iberijskom poluostrvu shvatićete da je libertarijanski duh tamo već uveliko stanovao i da su ljubitelji ovih ideja pod takvim principima živeli gotovo ceo vek. Kada je u Španiji izbila revolucija 1936. godine, ljudi su bili spremni. Ne treba zaboraviti da su Španci u to vreme, ali i pre toga, imali veoma organizovan, najveći anarho-sindikalni savez radnika poznatiji kao CNT (Confederación Nacional del Trabajo) koji je brojio oko milion i po Španaca uključujući u tu brojku i polovinu populacije Katalonije, i danas slobodarski nastrojene španske pokrajine.
Confederación Nacional del Trabajo
Na početku revolucije u Španiji libertariijanci su ostali bez svoje prve uzdanice. Maknoa je smrt sprečila da ispuni obećanje dato Durutiju, koji se nakon njegove smrti vratio u Španiju 1936. godine. To je ujedno bila i izborna godina u toj državi, a anarhisti nisu imali svog predstavnika na izborima već su svojim sledbenicima sugerisali da glasaju za španski narodni front. Milioni simpatizera ovog pokreta odazvali su se apelu i glasali pa je tako levica, uz tesnu većinu, zajedno sa socijalistima, republikancima i šačicom komunista formirala vladu Španije. Odmah je usledila munjevita reakcija s desna, general Franko je naredio garnizonima vojske širom zemlje da se dignu na oružje, čime je građanski rat u Španiji zvanično počeo gde je na jednoj strani bio progresivni front, a na drugoj fašistički pokret. Vlada, na čelu sa Narodnim frontom, umesto pokušaja da spreči militantnog diktatora Franka u njegovom nastojanju da preuzme kontrolu nad zemljom, daje ostavku nekoliko nedelja nakon izbora i time šalje signal anarhistima da je opet došao čas u kome će se latiti oružja i braniti svoju slobodu od ugnjetavača imajući u vidu da je Frankova vojska držala polovinu zemlje pod svojom kontrolom. Pokret je tražio od ljudi da se odazovu i pomognu u odbrani, a narod im je odgovorio potvrdno i u velikom broju, naročito u Katalonskom okrugu stavio se na raspolaganje Durutiju koji je sa ogromnim uspehom na početku građanskog rata vodio svoje vojnike. „Na barikade!“ bio je njihov poklič, a volja za otporom koju je ova maksima izazivala kod naroda, bila je jača od Frankovih pukova i garnizona.
U oslobođenim predelima zemlje cvetao je kolektivistički duh, ljudi su radili jedni za druge i jedni pored drugih, princip „svakome prema potrebama“ bio je sproveden na terenu, a anarho-komunizam je postao uređenje koje je dominiralo u takvim zajednicama. Zemlja, hleb i rad su deljeni među populacijom, solidarnost je obnovljena i upravo je to među njima stvorilo čvrsto zajedništvo i neraskidivu vezu. Na taj način je jedan od najvećih kolektivističkih eksperimenata započeo svoj život. Danas nezamislivo, ali u oslobođenim predelima zemlje anarhisti su odustali od korišćenja novca, ukinuli su takav način trgovine verujući da novac kvari i korumpira. Sve je bilo podređeno „običnom“ čoveku i njegovim potrebama.
Fašisti, potpomognuti krupnim kapitalom, spremali su konta-ofanzivu želeći da nasilje i strah budu dominantni u odnosima među ljudima. Spremali su se za napad, naoružavali, a u tom snabdevanju fašističkih falangi zdušno je učestvovao Henri Ford snabdevajući Frankovu vojsku oklopnim vozilima, čime je direktno učestvovao u ishodu ove revolucije. Uz podršku italijanskih fašista i nemačkih nacional-socijalističkih trupa, tok rata u Španiji nije tekao na vodenicu anarhista. Kao odgovor usledio je obračun fašista sa običnim svetom. Na hiljade ljudi u Sevilji je bajonetima izbodeno na ulicama, Gernika je takođe bio grad koji je pod bombama nemačke Luftwaffe usmrtio na hiljade dece, žena i muškaraca. Posle ovakvog pokolja, anarhisti su zatražili pomoć od „zapadnih demokratija“ koje su sve do jedne ostale neme na njihove vapaje za pomoć. Međutim, pravdoljubivi ljudi, kojih je i te kako bilo, okupljeni iz Argentine, Alžira, Belgije, Italije, Francuske, Rusije i tadašnje Jugoslavije, muškarci i žene odazivali su se na apele za pomoć i priključili u borbi protiv najvećeg zla koje je zadesilo čovečanstvo.
U tom masovnom odzivu i naletu entuzijazma, ratna sreća je prešla na stranu revolucionara koji su uspeli da odole žestokim napadima koji dolazili s desna. Čak je i Džordž Orvel odgovorio na poziv priznavši da nije ni znao da anarhizam kao ideja postoji, a kamoli da se sprovodi u praksi. U teoriji, napisao je on, to je bila savršena jednakost, a čak i u praksi nije bila daleko od toga. U oslobođenim gradovima u kojima je libertarijanski duh vladao, sve forme neproduktivne birokratije bile su ukinute, „šefovanje“ nije postojalo kao opcija već su se odluke donosile u savetima radnika, a procesom proizvodnje vladao je kolektivizam. U Kataloniji je čak 75% proizvodnih pogona bilo bazirano na samoupravljanju. Javni prevoz, hoteli, restorani, pekare, stari zanati, u svim navedenim poslovima upravljano je na isti način kao i velikim pogonima i to bez opadanja kvaliteta i efikasnosti.
Orvel drzi kučence
Ema Goldman, čuvena teoretičarka anarhizma, zapisala je: „Kolektivizacija industrije i zemljišta u Španiji pokazala se kao najveće dostignuće bilo kog revolucionarnog perioda. Vaša revolucija će zauvek izbrisati ideju da je anarhija stanje haosa i straha. Štaviše, ako Franko ipak odnese pobedu nad nama i ako mi budemo istrebljeni, posao koji ste vi započeli nastaviće da živi.“ To je značilo da je anarhizam kao uređenje moguć ako većina ljudi veruje u njegove principe, kao i da je društvo bez autoriteta ili uz minimum autoriteta ostvarivo. Nakon ovih uspeha, četvorica simpatizera ovog pokreta postali su članovi nove vlade republike Španije i upravo je to bio preokret na koji su Frankove pristalice čekale. Njihova stvarna moć da deluju u korist pokreta bila je minimalna i sa tendencijom okretanja protiv ideoloških principa anarhizma, što će se kasnije desiti, a ovaj čin je kod Durutija, predvodnika libertarijanaca, prepoznat kao delo izdaje. Ne samo Franko, već i staljinisti priželjkivali su ovakav scenario, i ta podela im je dobro došla kako bi oslabila polazne pozicije anarhista i razjedinila ih u pogledu ciljeva revolucije. Nakon njegove misteriozne smrti anarhizam je, kao teorija uništenja autoriteta vlasti, polako počeo da kopni i na njegovo mesto stupio je komunizam, sa strategijom osvajanja političkog uticaja zarad ostvarivanja pojedinačnog ili ako ne pojedinačnog onda dobra užeg kruga ljudi.
Franko
Nakon sloma revolucije i monstruoznog obračuna sa pokretom anarhista, Španija je na silu naterana da se privoli fašistima i njihovoj agendi. Staljinistička Rusija je, uporedo sa Frankovim ljudima, vršila propagandu nazivajući anarhiste sitnom buržoazijom koja se obračunava među sobom u nadi da će opstati. Zemlje Zapadne Evrope svojim nedelovanjem, fašisti u Italiji i nacisti u Nemačkoj, staljinisti u Rusiji kao da su bili ujedinjeni u želji da zbrišu ovu ideju, kao da su svi skupa želeli da propadne. Njihova želja je bila da se potpuno izbriše sećanje i simbolika koje su pripadnici anarhističkog pokreta ostavili iza sebe, da izbrišu sve njihove pobede u bitkama za ukidanja države, valute i autoriteta u cilju izgradnje boljeg društva.
Ukoliko se sa ove vremenske distance osvrnemo na sve ono što su anarhisti radili u svojoj iskrenoj želji poboljšanja uslova života običnog radnika, ukoliko sagledamo kolike su žrtve anarhisti podneli u dva svetska rata započeta zbog preraspodele moći, Durutijeve reči danas odzvanjaju kao eho
„Oduvek smo živeli u siromaštvu i možemo nastaviti živeti tako još neko vreme, ali ne zaboravite da smo mi, radnici, jedini generator bogatstva. Mi upravljamo mašinama, mi kopamo ugalj iz rudnika, mi podižemo zgrade i gradove. Znamo da će buržoazija od tih gradova pokušati da napravi ruine, ali mi se ne bojimo ruina i rušenja jer mi nosimo Novi svet u našim srcima.“.
