Crveno crna zastava slobode
Poglavlje 1.
Uspon
Ko su oni i odakle su došli? Zbog čega je njihov aktivizam za većinu nas, čak i danas nepoznanica i zbog čega teorije njihovih pristalica nama izgledaju konfuzno i neprijemčivo? Kako to da se i danas, 150 godina nakon njegovog rođenja, postavljaju ista pitanja koja su i tada bila relevantna?
Rođen u nefunkcionalnom braku između kapitalizma i liberalnog pogleda na ekonomiju, neželjeni polubrat komunizma, anarhizam je kao ideja od svog nastanka, dakle još od „malih nogu“ bio problematičan za starije i „odrasle“ teorije. Od nastanka u središtu anarhističke teorije je bila borba protiv ugnjetavanja, borba za običnog čoveka i radnika. U svojoj srži pokret je težio ka radikalnoj promeni društvenih odnosa, dok je u političkom smislu zahtevao korenitu promenu društvenog uređenja. Dakle, smisao anarhizma je bila i biće revolucionarna akcija.
U svakodnevnom govoru anarhizam se dovodi u vezu sa haosom, neredom, Molotovljevim koktelima i palicama u rukama pojedinca. Simbol je za bezvlašće (αναρχία u pejorativnom smislu) i huliganizam, mnogima označava stanje straha, nasilja i sveopšte dominacije sile i zakona jačeg. U ovoj kvazi analizi pokušaćemo da objasnimo da anarhizam ne samo da nema veze sa pridevima koji su mu nametnuti, već u svojoj suštini propagira dijametralno suprotne stavove.
Establišment je prema pripadnicima ovog pokreta uvek bio nemilosrdan, za njih je uvek bilo rezervisano mesto ispred dugih cevi, na stolici pod naponom, na giljotini. Bez obzira na sve rizike koje je nosio sa sobom, anarhizam je privlačio mlade ljude, one koji su želeli da stvore bolje i pravednije društvo. Širom sveta, u Parizu, Madridu, Njujorku, Buenos Airesu, Tokiju, dakle gotovo na svim kontinentima mladi ljudi počeli su da se dižu, da se bune, da blokiraju fabrike i parališu vitalne institucije države. Sve je počelo u 19. veku u Francuskoj, kada se, kao i u ostalim delovima „razvijenog sveta“, počinjao utvrđivati kapitalizam kao dominantan ekonomski i politički sistem koji je prema mišljenju pristalica anarhizma predstavljao duboko nepravedan sistem preraspodele i užasne eksploatacije dece koja su od najranijeg detinjstva bila osuđena na težak rad.
Zbog svega što im je doneo kapitalizam, moralo je doći do reakcije pravdoljubivog plebsa koji je predložio alternativna rešenja i radi ostvarenja istih pokrenuo revolucionarne akcije na pet kontinenata. Proletarijat, kao glavna žrtva ovog sistema, nije imao ništa osim svojih mišića, njihov radni dan je trajao 12 i više sati, a naknada koju su dobijali nije bila dovoljna ni da prežive. Čak su i deca, često ne starija od sedam godina, bila osuđena na težak rad i neograničeno radno vreme. Zbog svoje masovnosti, jedino je proleterijat mogao da izvede taj ultimativni čin, revolucionarni akt kao poslednji stadijum osvajanja slobode i jednakosti kao fundamentalnih ciljeva anarhističkog poretka. Jer, kao što su američki anarhisti govorili, *sloboda bez jednakosti je džungla, jednakost bez slobode je zatvor, a mi nećemo ni džunglu ni zatvor.*
Teoretičari i simpatizeri anarhizma su se ustručavali da za sebe kažu kom pokretu pripadaju zbog, kao što je već navedeno, negativne konotacije koju je ovaj pokret imao ili bolje reći koju su mu „prišili“. Ovakvo stanje stvari važilo je sve do pojave Pjer Žozef Prudona koji je po prvi put javno istupio i glasno rekao „JA SAM ANARHISTA!“ počevši da taj termin upotrebljava u afirmativnom značenju. U svom najznačajnijem delu „Šta je svojina?“ iz 1840. godine Prudon ujedno i daje odgovor na to pitanje. Kaže da je svojina krađa, i on tom prilikom napada tradicionalno shvatanje prava na svojinu, propagira kooperativni proizvodni sistem podešen prema potrebama pojedinca umesto prema profitu, organizovan u okviru samoupravnih zajednica. Kritikovao je želju za sticanjem iz koje, kako smatra, proizlazi pohlepa koja predstavlja otrov za dušu svakog čoveka. Biva napadan zbog stavova iznetih u pomenutom delu, a ti napadi su dolazili sa svih strana. Međutim, njegove ideje nisu ostale neprimećene, njegove ideje dosegle su do socijalista širom sveta, poput mladog doktora filozofije Karla Marksa ili književnika Lava Nikolajeviča Tolstoja koji je i pozajmio naslov Prudonovog eseja za svoje delo „Rat i mir“ (La Guerre et la Paix). Nakon smrti Prudona pojavljuje se još jedno ime koje je veoma značajno za ideju anarhizma i zbog koga će doći do rascepa u pogledu smera kojim ovaj pokret treba da se kreće.
Mihail Bakunjin, koga smatraju ocem savremenog anarhizma, biće „zaslužan“ za razdor među socijalistima širom sveta. Zagovarao je potpuno ukidanje kapitalizma, države i državnih institucija kroz oružanu revoluciju. Nasuprot njegovom, stajalo je mišljenje Marksa koji je želeo da u prelaznom procesu ka besklasnom društvu oformi jednu dominantnu partiju koja bi mogla mobilisati veliki broj ljudi u cilju preuzimanja vlasti, a onda takvu vlast iskoristiti radi postizanja novog komunističkog, besklasnog poretka. Dakle, država je trebala da posluži kao štaka, jedna potrošna stvar koja će koristiti konačnom cilju. Bakunjin se oštro protivio takvom ustrojstvu predvidevši da će uz takav model za svega nekoliko godina u njegovoj Rusiji vladati despot kao gospodar života i smrti. Nazvao je takav poredak autoritarnim.
Prva Internacionala, čuveni s avez o bespravljenih radnika, stao je na stranu Bakunjina, a viđeniji pripadnici Internacionale poput švajcarskog anarhiste James Guillaume-a, francuskog Élisée Reclus-a, zatim španca Anselma Lorenzo-a, italijanskog anarhiste Malateste i ruskog Kropotkina prigrlili su ideju oružanog obračuna sa državom i ugnjetavanjem. Ono što su svi navedeni propagirali ostvareno je „na terenu“ u glavnom gradu Francuske 1871. godine kada je ustanovljena Pariska komuna i izvedena pokazna vežba šta znači anarhizam u praksi. U periodu od 73 dana vraćena je vlast narodu, a celokupna zajednica učestvovala je u stvaranju jednog humanijeg poretka. Svaki član zajednice je dobijao onoliko koliko mu je bilo potrebno, gladni su bili nahranjeni, otvarane su škole i obrazovni centri u kojima su nepismeni učili da čitaju i pišu. Umetnost je bila dostupna svima, ženama je dato pravo da glasaju, pravo na obrazovanje i što je još bitnije ostvarile su pravo na poštovanje telesnog integriteta. Grad Pariz je funkcionisao bez ikakve vlasti uz minimum (samo)upravljanja. Ali vlada je spremala odmazdu. Goloruki pripadnici Pariske komune suočili su se sa do zuba naoružanim članovima vojske koji su tamo poslati samo sa jednim ciljem, u krvi ugušiti jedan ljudski poredak zasnovan na horizontalnoj podeli vlasti, humanizmu i dobrobiti za svakog člana zajednice. Pucali su i ubijali bez diskriminacije, ubijali su decu, ubijali su žene, ubijali su stare i nemoćne. Brutalnost koju je francuska vojska ispoljila poslednjih dana maja meseca 1871. godine odjeknula je širom evropskog kontinenta, a zapanjeni svirepošću nisu bili samo levo orijentisani aktivisti već i svaki Evropljanin. Posle pokolja koji su doživeli, preživeli pripadnici ove ideje izvukli su pouke i zaključke i složili se da sistemu treba uzvratiti istom merom. Shvatili su da je potpuno isto pokušati mirnu promenu ili borbom izdejstvovati smenu poretka, u svakom od ova dva scenarija čekao ih je isti ishod, streljanje i masakr.
Marksisti, koji su se u prvim danima Internacionale sukobili sa idejama Bakunjina, iskoristili su ovaj događaj kako bi se obračunali sa pokretom anarhista i isključili ih iz te organizacije zbog „neprihvatljivog ponašanja“. Bakunjin u strahu od odmazde, sa svojim pristalicama, beži u Švajcarsku gde osniva Federaciju Jura, antiautoritarnu organizaciju koju su sačinjavali mladići između 20 i 30 godina spremni za borbu i povraćaj ideje anarhizma na velika vrata. Po prvi put je bila formirana anarhistička organizacija sa jasnim ciljevima pa je u Sent Imijeu 1872. godine potpisan pakt o prijateljstvu, solidarnosti i zajedničkoj odbrani, usvojena je osnivačka povelja i donet program kojim se postavlja osnov delovanja – horizontalna podela poslova, anti-autoritarijanizam, revolucionarni radikalizam i internacionalizam u delovanju, ateizam, sloboda govora i sloboda izražavanja, jednakost u svakom smislu te reči, kao i ukidanje političkih stranaka bili su samo neki od ciljeva oko kojih su se okupili pripadnici Federacije, a glavni instrument revolucionarne akcije, onakve kakvu su je zamislili libertarijanci, trebala je da bude generalna obustava rada ili štrajk koji je u njihovim očima bio veoma moćno sredstvo u rukama radničke klase.
Prva masovna obustava rada radničke klase dogodila se u Martinsburgu, kao reakcija radnika na treće smanjenje već niskih plata u toku godine, koji se potom proširio i na Merilend, Bafalo i Njujork. Pogađate, i ova pobuna radnika u cilju borbe za sopstveno dostojanstvo ugušena je bajonetima. Sledeća bitka u ratu za ostvarivanje osnovnih radničkih prava odvila se u Čikagu, gradu imigranata, mafije, prostitutki, gradu koji će ubrzo postati centar anarhističkog delovanja u Americi. Podstaknuti velikim nezadovoljstvom radnici svih profila su 1. maja 1886. godine proglasili generalni štrajk i tada je 360.000 radnika obustavilo rad. Naravno, zaštita buržoazije još jednom pristiže od države pa policija rasteruje okupljene radnike-demonstrante.
Dva dana potom anarhisti ponovo pozivaju na okupljanje na Hejmarket trgu, a kada je policija pokušala da rastera demonstrante neko je bacio ručno pravljenu bombu koja je ubila nekoliko i ranila desetine policajaca koji su potom počeli da pucaju po masi. Vlasti su odlučile da za ovaj incident oglase krivim anarhiste, bez obzira što za optuženje nisu imali čvrste dokaze, optužujući čak i one koji nisu bili prisutni na demonstracijama. Osmoro aktivista je bilo uhapšeno, procesuirano i potom petoro obešeno „za primer“ kako je to u svojoj završnoj reči tražio tužilac. Preostalo troje optuženo na višedecenijske kazne. Kasnije, 1893. godine guverner Ilinoisa je „abolirao“ već ubijene aktiviste kriveći za njihovu smrt šefa čikaške policije za koga je smatrao da ima veze sa bacanjem bombe koja je i dovela do eskalacije nasilja.
Nakon ovih događaja i namerne satanizacije ni pripadnici anarhopokreta nisu sedeli skrštenih ruku. Smatrali su da se jedino delima mogu dokazati i da tim delima mogu pridobiti nove pristalice u cilju rasta njihovog pokreta i osvajanja slobode. Zbog toga je usvojena druga taktika, akcijama mobilisati mase i pokrenuti njihov revolt, tzv. propaganda dela. To nije morala biti eksplozija ili bomba, samo akcija koja će posmatrače, kojima upućena ostaviti bez teksta. U prihvatanju ovog načina delovanja posebno se istakao Fransoa Keningštaj poznatiji kao Ravasol (vive le son de l’explosion) koji je smatrao da će akcija proizvesti varnicu revolucije koja će „zapaliti Zapad“. Bio je veoma vešt u rukovanju nitroglicerinom, a u kombinaciji sa besom koji ga je obuzeo posle prvomajskih događaja, preduzimao je konkretne akcije protiv sudije i tužioca koji su osudili njegove drugove na smrt i zatvor. Šteta je bila impresivna! Iako nije bio značajna figura pokreta, vlada i štampa su ga označile kao crno lice anarhizma strepeći od njegovih akcija. Jedan od prvih antropometrijskih dosijea je napravljen, a njegova slika objavljivana u svim novinama širom sveta. I umesto da izazovu strah i prezir prema njemu, učinili su ga besmrtnim simbolom o kome su se čak i pesme spevale!
Dodaćemo još i to da je anarhistički pokret bio prvi pokret koji je žene izbacio u prvi plan, a njihovi pripadnici su se prema ženama ophodili kao prema potpuno ravnopravnim članovima društva, što je u to vreme bilo gotovo nemoguće zamisliti. Volterin d’Kler, Luiz Mišel, Ema Goldman, Lusi Parsons prva crna žena zaljubljnik u anarhizam, samo su neki od primera pravilnog i jedinog mogućeg ophođenja prema ženama koje su u nekim situacijama bile srčanije i mudrije od svojih muških kolega.
Poglavlje 2.
Aj’ ti napravi bure da ne curi…
Širom sveta, od Severne i Južne Amerike preko Evrope i Rusije sve do kineskog carstva pa čak i Australije, proširila se ideja o „novom čoveku“, o „novoj vrsti ljudi“ koja želi da pored sopstvenog rada upotrebljava svoju glavu, odnosno želi da misli svojom glavom. Anarhizam je iznedrio individualizam ali ne u smislu liberalne teorije koja se više oslanja na ekonomski aspekt i preduzetničku inicijativu, već „živeti od svojih deset prstiju“ doktrinu. Želeli su da stvore poredak u kome će imati pristojan život dostojan čoveka, što je svakako daleko od lagodnog života buržoaske kaste koji su sa gnušanjem odbacivali, zajedno sa njihovim lažnim moralom.
„Novi čovek“ je imao potpuno drugačiji pristup moralnim normama, drugačiji pristup sopstvenoj seksualnosti, obrazovanju, stilu oblačenja i drugim aspektima društvenog života. Propagirala se „golišavost“, žene su odbacile tesne korsete, šešire koji su im skrivali lice, u pogledu muško-ženskih odnosa podržavali su „otvorene veze“ zbog čega nije bilo čudno niti neprihvatljivo biti sa i voleti više osoba. Individualizam koji je bio centar doktrine, nije značio potpuno odvajanje od zajednice, i zato su osnivane komune i poljoprivredne kolonije samosvesnih članova spremnih na rad za dobrobit zajednice. Kao obrazac koji najbolje oslikava takav način života izdvojićemo primer zajedništva odnosno alternativnog društva pod nazivom Colonia Cecilia, osnovanog u Brazilu 1890. godine, koju je započeo Đovani Rosi sa još nekolicinom italijanskih anarhista, u kome je ukinuta religija, hijerarhija i novac a uspostavljeni samoupravni saveti u kojima su se pored ozbiljnog rada i uporedo sa njim mogle čuti pesme u kojima se peva o slobodi. Četiri godine je opstala ova zajednica koja je pokazala i dokazala da je samoodrživa i samodovljna grupa ljudi i te kako sposobna da funkcionišući prema svojim principima opstane. Ali pre nego što stvore novo društvo, morali su najpre stvoriti novog čoveka, a to znači potpuno odbacivanje autoritarnog obrazovnog sistema, koncepta „od jutra do mraka u školi“ sa striktnim autoritetima. Odbacivanje takvog koncepta značilo je prestanak kreiranja individue koja je još tada spremana za rad u fabrici sa striktnim radnim vremenom i hijerarhijskom podelom. Pristupili su osmišljavanju potpuno novog obrazovnog sistema koji je kombinovao antički koncept Paideje (grč. παιδεία-paideía) i slobodarskih principa. Naglasak je bio na intelektualnom obrazovanju, fizičkom i čulnom, odnosno duhovnom razvitku osobe, usled čega ni jedan aspekt života u ovim školama nije bio zapostavljen.
Takav način podučavanja odjeknuo je širom sveta, mnoge alternativne zajednice su počele da ga prihvataju, a najpoznatija ustanova bazirana na tom principu je bila Moderna škola oformljena u Španiji. Njen osnivač je bio Fransesk Ferer, i zamisao je bila stvoriti odnos jednakosti između nastavnika i učenika. Ferer je uveo principe koji bi se današnjim rečnikom mogli okarakterisati terminom dualno obrazovanje, budući da je u obrazovanju podjednako bilo zastupljeno manuelno i intelektualno. Cilj ovakvog sistema obrazovanja bio je iznedriti umešnu osobu koja misli svojom glavom, osobu koja će eventualno misliti drugačije od svojih učitelja, a ukoliko se i desi takva situacija to je znak da je „stvoren“ slobodan čovek. Podučavajući na ovaj način decu libertarijanci su stvarali samosvesne i misleće pojedince, baš onakve kakve vlade bilo koje zemlje, pa i Španije, žele da imaju što manje. Država nije blagonaklono gledala na dešavanja u Modernoj školi pa su u nedelji incidenata u Barseloni koja je bila i nedelja generalne obustave rada, iskoristili te događaje kako bi optužili Ferera za organizaciju štrajka. Uhapsili su ga nakon nekoliko nedelja skrivanja i u brzo sprovedenom postupku osudili na smrt. Fransesk Ferer je streljan 1909. godine.
Smrt Ferera odjeknula je širom sveta, u Americi i u mnogim gradovima Evrope izbili su nemiri. Anarhisti su tražili način kako da osvete smrt jednog od najmiroljubivijih među njima. Nije im preostalo ništa drugo nego da se late oružja i „udare“ na vladajuću klasu tamo gde ih najviše boli, na svojinu!
Revolucionarno razbojništvo postaje dominantan odgovor na „bačenu rukavicu“, postajući revolucionarna strategija. Opljačkati banku, u tom kontekstu, ne predstavlja ništa drugo do obračun sa kapitalizmom, a anarhisti nisu mislili da ima bilo šta loše u uzimanju novca od banaka kako bi njime bila finansirana revolucija. Stvorili su čitav sistem koji je funkcionisao, a smatra se da su bili prvi koji su koristili automobil u svrhu pljačke. Posebno se u akcijama isticao Marij Jakob čija su dela poslužila kao inspiracija za književni lik Arsen Lupen-a, duhovitog džentlmena i prevaranta u službi „malog čoveka“. Treba spomenuti i odati počast tzv. Bono bandi (La Bande à Bonnot) koju je predvodio Žil Bono, a u čijem delovanju se vidi sav heroizam pristalica ove ideje. Osuđen na neuspeh u borbi protiv sistema bio je svestan da državu ne može pobediti ali je čvrsto stao na stanovište da će se potruditi da što skuplje sistemu „proda svoju kožu“ što je ujedno predstavljalo najbolji primer tzv. propagande dela. (videti više Bonnot Gang)
Individualne akcije koje su ubrzo prerasle u organizovane grupe i organizovane pokrete, pokazale su simpatizerima anarhizma na svim meridijanima da je moguće ne samo delovanje u korist manje ili veće grupe ljudi već i da ukoliko postoji iskrena želja za sprovođenje jedne ideje, nijedna žrtva nije dovoljno velika. I dok je svet bio na ivici Prvog svetskog rata u kome će milioni radnika izgubiti život, pripremala se i prva velika slobodarska revolucija koju će izvesti anarhisti. Koja je to revolucija, ko je stajao iza nje, da li je revolucija izazvala „domino efekat“ i koga je sve inspirisala objasnićemo u nastavku, u trećem i finalnom poglavlju priče o ideji koja je barem na kratko promenila svet.
