Intelektualac, čovek britkog uma sa mnoštvom zamisli, japanski pisac Jasunari Kavabata, sagledavao je svet i stvarao mozaik njegovih stanovnika i njihovih uloga u njemu sopstvenim očima. Pripadnik karakterističnog pravca umetnosti pisanja dvadesetog veka, tzv. neosenzualizma ili “književnosti osećanja”, bio je naklonjen razmišljanju o ljudskim emocijama i međuljudskim odnosima koji se iz njih rađaju. Savršeno poznavanje japanskog društvenog uređenja i svih njegovih uloga, probudilo je u njemu želju za zadiranjem u svaki taj “lik” ponaosob, kao i razumevanjem onih najsuptilnijih i najtananijih dešavanja u njemu.
Upravo je na taj način krojio likove svojih najznačajnijih dela poput “Snežne zemlje”. Od ni po čemu uočljivog tokijskog bogataša, dodavanjem autentčnih osobina u njegovoj mašti, rodio se Šimamura, glavni muški lik ovog dela.
Ovaj roman je na dodeli Nobelovih nagrada posebno pomenut prilikom uručenja priznanja za književnost Jasunariju Kavabati.
Šimamura, iako ne potiče iz Snežne zemlje na zapadu Japana, u pojedinim trenucima se zaista može shvatiti kao njeno otelotvorenje. Hladan za okolinu, dok je u sebi nošen uverenjem kako je zapravo potpuno drugačiji. Emotivan, saosećajan i željan ljubavi za koju ni sam nije siguran kakva mu je zaista potrebna. Šimamura zapravo predstavlja sliku samog pisca Kavabate. S jedne strane okorelog i krutog idealistu, posebno u odnosu prema ženama, dok na drugoj strani čuči nevini dečak, neiskusan i nesvestan surove realnosti života.
Kavabata ulogu žene u svojim romanima sagledava na način nastao mešanjem njenog konkretnog položaja u japanskom društvu i svojim opažanjem, proizašlim iz godina iskustva i pomnog gledanja i slušanja. Dve glavne junakinje romana “Snežna zemlja”, Joko i Komako, kroz čitanje vidimo kao dve suprotnosti, da bi ih na kraju romana čak mogli stopiti u jedan lik. Poput Šimamure i Kavabate, one predstvljaju dve strane medalje, jin i jang jednog zasebnog sveta, do savršenstva uzdignutog, sveprisutnog – a to je žena. Kroz Joko, devojku od lišća, predstavljena je žena u nedodirljivom smislu, poput pera ili oblaka što lebdi. Ona je otelotvorenje savršenstva, brižne žene, majke, koju je Šimamura video na obrisu prozora u vozu. Drugu ulogu žene u Kavabatinom delu nosi lik Komako. Njeno ime znači žena kao mladunče, simbolizujući stvarnu sliku žene, od krvi i mesa. Ona predstavlja sinonim za mladost, polet i strastvenost. U Komakinom slučaju to sve počinje da naginje ka onom manje dobrom. Ona je zabava i umetnost, gejša koja se daje i svojim telom. Stoji nasuprot žene na pijedestalu, kao što su Joko i Kavabatina majka, koju nikada nije upoznao. Zato je idealizuje, mašta o njoj i pretače je u likove svojih dela.
Kavabata je svoj život okončao samoubistvom. Budući da je i u toku svog govora na dodeli Nobelovih nagrada prožeo svoje neslaganje sa ovim činom, mnogima njegov kraj i dalje predstavlja enigmu.
Bez obzira na sve “Ljubav je”, za njega, “jedina nit koja sve drži zajedno”.
