Razgovori sa izdavačima su vođeni u okviru Plezir online sajma knjiga, objavljenog u novembarskom izdanju magazina Plezir.
Ivana Elezović Babić, urednica, Lumo Books
Kako ste vi zavoleli književnost?
Bila je to ljubav na prvo čitanje iz ranog detinjstva. Čitala sam po deset puta iste romane (Tom Sojer, Pinokio) svaki put s jednakim uzbuđenjem. Tada su knjige za decu imale ozbiljan broj strana i nijednu jedinu sliku. Književnost mi je uvek bila iznad svih ostalih umetnosti po nivou užitka koji pruža. Kasnije sam pisala, čitala, studirala Filološki fakultet, prevodila književnost i tako malo po malo, sasvim spontano došla do prirodnog sledećeg koraka – otvaranje IK LUMO.
Koja je za vas najlepša strana izdavačkog posla?
Čitanje i selekcija dela. Momenat kada to delo „oživi” u srpskom jeziku i donese sasvim nove dimenzije pa nas „radi” na još više nivoa nego original. Trenutak kada stigne rešenje za dizajn korica koji savršeno odražava naš lični doživljaj knjige. I konačno (i najvažnije), momenat kada čitamo reakcije/prikaze čitalaca koji su u datom delu videli baš one vrednosti zbog kojih smo se i mi upustili u tu nimalo laku ni jeftinu avanturu.
Utisci sa Sajma?
Mesto na kome smo odrasli i koje je ozbiljan deo lične istorije. Ove godine smo prvi put učestvovali i to je zaista sjajno iskustvo zbog količine dobre energije, sjajnih ljudi, ideja, razgovora… Toliko ljubitelja knjiga na jednom mestu ne može da ne stvori neverovatnu energiju! Sama organizacija Sajma – komentara bez, smatramo da je vreme da se ta institucija redefiniše kako bi bolje služila potrebama savremenih čitalaca i izdavača.
Najprodavaniji naslovi ove godine?
Pre svega „Idiot” Elif Batuman i „Mleko” Melise Broder, a ne zaostaju ni „Solistkinja” Bi Feijua i „Vrt u proleće” Tomoke Šibasaki. Upravo izlazi i „Linija utabana hodom” irske autorke Sare Bom koja nas je sasvim očarala u prevodu na srpski jezik i jedva čekamo da čujemo reakcije čitalačke publike na ovo neobično, intimno, duboko proživljeno delo.
Naslovi na koje biste vi želeli da skrenete pažnju čitaocima Plezira.
Solistkinja, Bi Feiju
Roman prati priču operske pevačice Sijao Jenćiju iz opere „Let na mesec”. Prvi put kada je opera postavljena, skinuli su je sa repertoara jer nije bila politički podobna. Život te predstave ponovo biva moguć tek nakon smrti Mao Cetunga. U ovoj postavci pojavljuje se prvi put mlada Sijao Jenćiju, izuzetno talentovana umetnica koja svojom izvedbom dotiče daljine onostranog i zvezdanog. Njena želja da nastupa, glad i strast za umetnošću navode je da polije vrelom vodom svoju suparnicu iza scene. Dvadeset godina kasnije, u Kini je novo doba ekonomskog razvoja i jedina preostala ideologija i religija je novac. Sijao Jenćiju dobija prliku da se vrati na scenu, ovaj put kao četrdesetogodišnja žena koja i dalje ima svoj čarobni dar, ali i težinu koju sa sobom nosi uloga žene, majke i umetnice u društvu koje prezire starenje, stavlja nerealna očekivanja ispred žena i odlučuje o njima umesto njih. Dok njeno telo puca pod teretima koji se nad njom nadvijaju, narušenog zdravlja ona i dalje traga za umetnošću u kojoj jedino pronalazi suštinsku svrhu svog bivstvovanja. Za nju su umetnost i život jedno, bez obzira na tragiku i društvenu izopštenost takvog izbora.
Mleko, Melisa Broder
Rejčel je dvadesetčetvorogodišnja posrnula Jevrejka koja je od restrikcije kalorija napravila svoju religiju. Danju održava iluziju kontrole kroz opsesivne rituale ishrane i radi u agenciji za menadžment talenata u Los Anđelesu. Noću pedalira na trenažeru ne krećući se nikuda. U tom svom preživljavanju Rejčel istrajava sve dok joj njena terapeutkinja ne predloži devedesetodnevni detoks od komunikacije s majkom, koja ju je odgajila ubijajući je u pojam brojanjem kalorija. U ranoj fazi tog detoksa, Rejčel upoznaje Mirijam, mladu ortodoksnu Jevrejku, koja radi u njenoj omiljenoj prodavnici smrznutih jogurta i koja je odlučna u nameri da je nahrani. Rejčel je iznenadno i snažno opčinjena Mirijam — njenim odnosom prema hrani,
njenim telom, verom i porodicom — i kako se njih dve zbližavaju, Rejčel kreće na putovanje na kome će otkriti mnogo toga o sebi, misticizmu, majkama, medu i mleku…
Vrt u proleće, Tomoka Šibasaki
Razvedeni tridesetogodišnjak bez definisane profesije Taro, njegova tajanstvena vršnjakinja ilustratorka Niši i starija žena, koju nazivaju samo gospođa Zmija, žive u stambenoj zgradi s većinom praznih stanova, u Tokiju, zgradi kojoj se sprema rušenje. Počinju da se druže kada saznaju za opsednutost ilustratorke lepotom obližnje „nebesko plave kuće“, u evropskom stilu, u kojoj je dve decenije pre toga snimljena serija fotografija popularnog režisera i njegove supruge glumice i objavljena kao hit knjiga pod naslovom „Vrt u proleće“. Niši uspeva da se sprijatelji sa dobro stojećom porodicom koja ju je iznajmila i da se uveri u njenu lepotu iznutra. Razvijanjem radnje, isprva otuđeni pojedinci, veštim potezima pera autorke, postaju akteri prave drame, s ponekom lakom dozom humora i sa samo malo, ponekad, naglašene burleske. Njihov jedini cilj je približavanje lepoti, kojoj do tada nisu imali pristupa, a zbog nje su spremni i na fizičke žrtve.
Idiot, Elif Batuman
Godina je 1995. i imejl je novina. Selin, ćerka turskih imigranata, dolazi kao brucoš na Harvard. Prijavljuje se da prati predmete za koje nikada nije čula, sprijateljuje se sa harizmatičnom kosmopolitom iz Srbije Svetlanom i, gotovo slučajno, počinje dopisivanje sa Ivanom, starijim studentom matematike iz Mađarske. Selin je možda razmenila samo par reči sa Ivanom, ali sa svakim novim imejlom, čin pisanja kao da dobija nova i misterioznija značenja. Na kraju školske godine, Ivan odlazi u Budimpeštu da tamo provede leto, a Selin se upućuje na mađarsko selo da predaje engleski jezik u programu koji vodi jedan od Ivanovih prijatelja. Na putu do tamo, provodi dve nedelje u poseti Parizu sa Svetlanom. Selinino leto u Evropi ne liči ni na šta što je ranije čula o tipičnim iskustvima američkih studenata, ili bilo kojih drugih ljudi. Za Selin, ovo je putovanje unutar sebe: suočavanje sa neizrecivom i uzbudljivom konfuzijom prve ljubavi i sa rastućom svešću da je osuđena da postane pisac.
Linija utabana hodom, Sara Bom
Frenki, umetnica u dvadesetima, sa teškoćom se nosi sa urbanim životom i životom uopšte. Zato se povlači u seosku kuću svoje porodice na „brdu vetrenjača“ koja je prazna od kada joj je umrla baka pre tri godine. Okružena prirodom i divljim stvorenjima, konačno može da se uhvati u koštac sa nizom događaja koji su je doveli ovde – svojim krhkim mentalnim zdravljem, teškim periodom u umetničkoj školi – a možda čak i da se vrati umetnosti i životu.
