„Pronađi Boginju u sebi uz pomoć četiri elementa – Zemlje, Vode, Vatre i Vazduha” bila je jedna od najava za radionicu intuitivnog plesa koje organizuje Tamara Miladinović. Moram reći da me je prirodno zainteresovalo o čemu se radi, kakav je to intuitivni ples i šta je potrebno da biste probudili tu boginju u sebi. Onda sam otkrila Tamaru i pregršt zanimljivih stvari koje ona radi, zbog čega sam poželela da vam je predstavim. Njen ples je drugačiji, ona ne prati korake, nema koreografiju i dopušta sebi da je emocije vode
Ćao Tamara, podeli sa čitaocima Plezira koji nisu imali prilike da te upoznaju, reč-dve o sebi?
I ja samu sebe i dalje upoznajem, to mi je glavno zanimanje.
Ovog meseca smo kolektivno u slavljeničkom, razigranom raspoloženju (slavimo rođendan našeg magazina). Reci nam kada si otkrila ples i šta on za tebe predstavlja?
Predstavlja način izražavanja, istraživanja, samospoznaje. Slobodu. Dozvolu da budem šta jesam – stalna promena, nek to bilo i samo na par minuta. Suštinski sam prvi put shvatila šta znači plesati, na tribalnom trbušnom plesu, osetila sam se sasvim dovoljnom. Dalje se to ipak razvilo u ples bez forme.
Držiš radionice intuitivnog plesa, bilo bi dobro da nam bliže objasniš šta intuitivno znači u toj oblasti i kako se manifestuje?
Intuitivno znači da ne postoji forma koju učesnik radionice treba da ispuni. Cilj je doći u kontakt sa nečim unutrašnjim i to isplesati. Najčešće je tu muzika da podrži proces, kao i moje reči.
Postoji li koreografija u intuitivnom plesu i kako izgledaju radionice?
Ne postoji. Radionice su takve da se uglavnom prvo osvešćuje telo, a onda ga polako stavljamo u pokret. Budimo strast i emocije, dozvoljavamo im da se izraze. U procesu nam pomažu četiri klasična elementa (zemlja, vatra, voda, vazduh). Suština je pokrenuti se, jer pokret je život. Kako nešto prestane da se kreće nastaje problem, na svim nivoima.
Mogli smo da te vidimo u različitim ulogama, od radionica posvećenih sirovoj ishrani preko plesa pa do izrade autentičnog nakita i ukrasa za kuću. Na koji način objedinjuješ ova svoja interesovanja i šta je motiv koji te vodi?
Sve to na neki način vodi ka sebi. Zdrava hrana, kreativnost, ples. Osluškujem svoje telo da vidim šta želi, pokušavam optimalno da ga hranim. Imam potrebu da izrazim svoje ideje o lepoti i otud kreativnost. Ples je potreba za izražavanjem emocija, ali i više od toga, želja da stvorim prostor u kome će se svako osetiti slobodnim da se izrazi. Svi smo toliko zatvoreni i zarobljeni… Vreme je da shvatimo da smo sličniji nego što mislimo i da počnemo da se otvaramo.
O sirovoj hrani, odnosno konzumiranju sirove hrane, prevashodno povrća i voća u izvornom obliku, bez termičke obrade se u poslednje vreme sve češće i glasnije govori. Po čemu je ovaj vid ishrane specifičan, koliko je teško pridržavati ga se svakodnevno i kakva su tvoja iskustva?
Sva hrana su suštinski samo fotoni. Biljke ih putem fotosinteze integrišu u plodove, kasnije ih životinje jedu i onda dobijamo meso, mleko, jaja. Što se mog stava o ishrani tiče, idealno je jesti namirnice koje su što bliže izvornom obliku fotona. Sva procesuirana hrana, gde jedva da ima početnih sastojaka koji su jedini u stvari hranljivi, treba biti svedena na mimimum. Ništa nije apsolutno ni 100% sigurno, ključ zdrave ishrane je biti u kontaktu sa svojim potrebama i ispunjavati ih sa puno ljubavi. Što je teško kada imate društvo koje diktira kada je vreme za doručak, ručak, večeru… Kao tinejdžer a i deo adolescentskog perioda imala sam poremećaje ishrane. Hrana je veoma usko vezana uz emocije kod mene, pa samim tim dosta zavisi od toga. Ukoliko sam u kontaktu sa sobom sirova hrana je lak zadatak – ona ne daje emotivnu utehu. Eventualno neki opasni sirovi kolač sa mnogo urmi, kakaa, koštunjavog voća, kokosovog ulja… mmm!
Da se vratimo na priču o Tamatamam nakitu. Kakva simbolika se krije iza njegovog imena, u čemu pronalaziš inspiraciju i koji komad bi izdvojila kao najdraži u svojoj kolekciji?
Ime je nastalo u šali, na muzičkom festivalu u Turskoj, gde je nastala i ideja o projektu. “Taman” je naša verzija dotične reči, s tim da se kod njih koristi kad je sve kako treba, od cipela koje ste upravo probali i prodavac vas ubeđuje da vam divno stoje do činjenice da je divan dan. Nakit izrađujemo moja najbolja drugarica tj. spirit sister Vanja Antić i ja. Inspiraciju nalazim svuda oko sebe, ali najviše u interakciji sa njom, jedna nešto počne druga završi, jedna drugoj pokazujemo nešto što nam se dopalo pa radimo varijacije na temu ili samo krenemo zajedno u istraživanje. Omiljeni komad, u poslednje vreme zaljubljena sam u ekstra duge minđuše koje radimo, sa dugim ispletenim makrameom i bogatim percima. Na drugom mestu bile bi potpuno minimalne elegantne “sacred geometry” minđuše.
Osim nakita izrađuješ i odeću, različite detalje, hvataljke za snove…listajući album na tvojoj stranici čovek može da se oseti kao u nekoj udaljenoj zemlji u kojoj žive jednorozi i neka ljupka magična bića. Kako uspevaš da ostaneš pozitivna i što je najbitnije da se ta pozitivna energija oseti i u stvarima koje praviš?
Sve što radim počela sam da radim prvo za sebe, iz čiste ljubavi. Onda je počela i Vanja sa mnom i sve je nastalo iz te velike sestrinske bliskosti, želje za izražavanjem, kreativnošću. Ne vidim kako ne bi zračilo ljubav i pozitivu! A što se mene tiče, biti srećan je svakodnevni rad…kontakt sa sobom, sa drugima, porodica, istraživanje, ples, hrana, muzika, kreativnost, putovanja…!
Gde čitaoci mogu da pogledaju i poruče nešto od stvari iz tvoje radionice?
Najbolje putem fejsa ili kontakt preko maila, telefona. Nemamo zvaničnu radnju.
I za kraj, da završimo u duhu u kome smo počele, šta ovih dana najčešće odjekuje iz tvojih zvučnika i šta te momentalno pokreće na ples?
Hmmm! Rising appalachia and the human experience – soul visions i Desert dwellers – raga saga. 😀
