GLUMICA KOJA JE ŽIVELA PO SVOJIM PRAVILIMA
Istinskom poznavaocu sveta filma jednostavno ne tražite da bira između genijalnih glumaca i glumica koji su živeli ili žive. Navešće vam „ono nešto“ što svaka od tih ličnosti ima i što je čini posebnom tako da je nemoguće napraviti uži izbor. Zna se zašto je neko seks simbol, zašto diva, zavodnik ili najpoželjniji filmski partner. Najveći glumac svih vremena! Danas se nova lica pojavljuju i smenjuju velikom brzinom, i čini se da je dovoljno da budete prijatne spoljašnjosti i da vam broj pratilaca na Instagramu „prevali 200K“, pa da vas uvrste među kraljice ili kraljeve, ikone, ili vam priprišu druge slične titule. Ali „ono nešto“ kod većine tih lica izostaje.
Nekad, pak, nije bilo tako. Biti zanosna, visoka Šveđanka, sa kratkim zlatnim uvojcima nije bilo dovoljno Ingrid Bergman kada se pojavila u Holivudu kao evropska glumica. Ubrzo je svet filma shvatio koliko vredan dragulj ima u svojoj kruni. Kada se svim gore navedenim fizičkim atributima doda savršena gluma, govor tela pred kamerom i neverovatna energija uz urođeni šarm i prirodnost, dakle „ono nešto“, dobijate jednu od vodećih heroina svetske kinematografije i trostruku dobitnicu Oskara.
Možda su holivudski producenti u početku bili skeptični povodom njenog izgleda, koji je odudarao od tadašnjih standarda lepote, i neobičnog akcenta, ali su veoma brzo uvideli sa kakvom ženom i glumačkim potencijalom imaju posla.
Ingrid je rođena u Švedskoj, 1915. godine ostala je bez majke sa samo dve godine, a u trinaestoj ju je napustio i otac, inače fotograf, koji je velikim delom zaslužan za njenu ljubav prema kameri i šou biznisu još od malena. Detinjstvo joj nije bilo previše srećno jer je posle smrti roditelja izgubila i tetku koja je preuzela starateljstvo nad njom. Ipak, srećniji dani su dolazili, pre svega na profesionalnom planu. Gluma je došla kao lek. Dobila je stipendiju za školovanje u Kraljevskoj školi dramskih umetnosti u Stokholmu, a još za vreme studija počelo je njeno filmsko angažovanje u rodnoj zemlji. Napustila je školu kako bi se potpuno posvetila karijeri i zaista, uspela je da stekne veliki ugled, a pored prvog filma Munkbrogreven (svetskoj publici poznat po američkom naslovu The Count of the Old Town) svakako je poznatija njena uloga u ostvarenju Intermezzo koje je dobilo i američki rimejk. Sa samo osamnaest godina već je zarađivala i bila poznato lice domaće filmske industrije. U 21. godini je stupila u prvi od tri braka. Sa Piterom Lindstromom je dobila ćerku Piju. Posle uspešnog Intermezza iz 1938. godine, kojim se predstavila svetskoj publici, otpočinje holivudska karijera netipične evropske lepotice, zvezde čuvene Kazablanke Majkla Kertiza, koja je imala sve kvalifikacije da bude diva nad divama, ali koja tu etiketu nikada nije pripisivala sebi. Recimo da je imala sve mogućnosti da se ponaša kao kraljica, a opet se nikada nije tako nosila. Prirodnost i spontanost bili su njene prepoznatljive crte, nikako izlivi besa razmažene dive.
Prirodna, nimalo sujetna, bez problema je prihvatala manju kabinu za presvlačenje, nonšalantno je šetala gradom bez šminke, svraćala u kafee i odlazila u kupovinu, bez peviše pompe, kao da se ne radi o jednoj filmskoj glumici, pritom svetski poznatoj. Nije želela da sređuje obrve ili koriguje zube, volela je da uživa u hrani i uvek je uzimala kratak predah posle ručka. Nije joj bilo jasno zašto Amerikanci imaju stalnu potrebu da rade, rade i rade, stoga je usvojila italijansku kulturu obedovanja i uživanja u sladoledu bez trunke griže savesti. Materijala o životu slavne glumice ima puno. Snimci, intervjui, novinski članci… No, nije potrebno da ulazite u dublje istraživanje kako biste skicirali ličnost Ingrid Bergman. Biće dovoljno da “bacite pogled” na nekoliko izjava njenih savremenika da vam postane jasno ko je bila i kakvom se životnom filozofijom vodila.
Kristofer Išervud, engleski pisac poznat po delu „Rastanak sa Berlinom“, navodi kako je imala tu neobičnu sposobnost da rečima i svojim odnosom prema vama učini da se osećate posebno, lepo i izuzetno. Išervud je pričao kako je bila svesna šta radi ali da to ni u kom slučaju nije izgledalo isforsirano i lažno ili čak dvolično i manipulatorski, stičemo utisak da je umela da učini da se ljudi dobro osećaju u njenom okruženju, da je umela da pogodi reči. Ćerka, Izabela Roselini, kaže kako je njena majka zapravo bila prilično stidljva osoba, što vam verovatno zvuči paradoksalno s obzirom da je bila glumica, ali to samo ilustruje koliko dobra glumica je bila. Na sceni to nije bila stidljiva Ingrid, već neko drugi, Ilsa, Anastasija, Ana ili Greta. Samo pogledajte nekoliko fotografija ili kratkih filmskih isečaka i sve će vam biti jasno. Od ljubavne zanesenosti, prego blage nervoze do gotovo shizofrenog stanja – njena gluma bila je besprekorna uvek. Grejs Keli, koja je inače obožavala Ingrid Bergman, nije bilo jasno odakle dolazi toliki glumački talenat. Neki bi rekli – rođena za glumu, a ona sama da joj je kamera stari dobar prijatelj. Visok nivo profesionalizma i ljubavi prema glumi opisuju njen odnos prema poslu. Svojevremeno je izjavila, parafraziram, da joj je šou biznis kao porodica, okruženje u kojem se oseća svoja. Podjednako dobro se ostvarila i na filmu, i na televiziji i u pozorištu, glumeći na pet različitih jezika, u Evropi i u Americi. Njene ćerke tvrde da je kod kuće ostavljala sve to i bila jednostavno – mama.
Keri Grant s kojim je imala prilike da dva puta zaigra na filmu, pri čemu je njihov poljubac iz filma Notorious proglašen najstrastvenijm, je opisuje kao temperamentnu, hrabru i odvažnu da živi po sopstvenim pravilima, ali što je još važnije – da prihvati odgovornost za svoje postupke. U tom kontekstu provejava skandal sa rediteljem Robertom Roselinijem, s kojim je kasnije stupila u brak i dobila dve ćerke. Iako je još uvek bila u braku, a Roselini oženjen, premda odvojen od supruge, stupila je u romansu sa italijanskim rediteljem sa kojim je imala i filmsku saradnju. Naime, ona je bila inicijator početka zajedničkog rada kako je bila oduševljena njegovom dotadašnjom produkcijom. Napisala mu je pismo i dobila potvrdan odgovor. Tako je otpočela saradnja koja je iznedrila filmove Stromboli, Putovanje u Italiju i Evropa ’51, ali i romansu koja će posle sedmogodišnjeg, prilično hladnog braka doživeti krah 1957. godine.
Pedesete godine su na Ingridinoj karijeri ostavile skandalozan pečat. Dobila je status besramne, čak i zle žene koja ostavlja muža i ćerku i beži u Italiju. Neosporno je da su njena karijera i ugled u Americi, prilično opali. Dugo je njeno ime provlačeno kroz naslove tabloida a ona sama bila na meti ne samo tračerskih listova i razočaranih fanova, već i kolega i političkih ličnosti. Čak su joj zabranili da viđa ćerku nekoliko godina. U tom periodu ona snima u Italiji, radeći sa svojim suprugom, a pomenuti filmovi nisu ostavili prejak utisak na filmsku kritiku niti publiku, dok izvori navode kako joj Roselini nije dopuštao da radi sa drugim režiserima.
Ipak, čak ni žig srama koji su joj okačili nije sprečio njen veliki povratak u filmu Anastasija u produkciji Badija Adlera i režiji Anatola Litvaka, kojim je dobila svog drugog Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu, dok je prvog zaradila ulogom u fimu Gaslight. Godine koje su usledile pokazale su da se javnost ohladila, kao i njena romansa sa Roselinijem između ostalog, a ona ponovo postala omiljena glumica. Godine 1974. dobija i trećeg Oskara, ovog puta za najbolju sporednu ulogu u filmu Ubistvo u Orijent ekspresu.
Četiri godine kasnije razvela se i od trećeg muža, Larsa Šmita, s kojim je bila u braku od 1958. godine. Kasnih sedamdesetih Ingrid je zagazila u treću godinu otkako joj je dijagnostifikovan kancer koji će joj odneti život 1982. Izabela Roselini je u svojim poznim godinama izašla sa pričom o poslednjim danima svoje majke koji su za nju bili veoma bolni. „Bilo mi je teško da gledam kako jedan takav neverovatan karakter, osoba koja je živela punim plućima i njene ambicije bivaju sputani bolešću“, izjavila je Izabela koja se sa majkom pojavila u filmu Matter of Time. Bila je uvek za glumu, uvek je želela da stvara umetnost i strahovala je da će joj bolest onemogućiti da glumi. Stoički je podnosila višesatno snimanje bez obzira što je bila teško bolesna. Kada je javnost saznala za njenu bolest, prkosno je otkrila ruku koju je zahvatio tumor.
„Ingrid Bergman, trostruka dobitnica Oskara je preminula“, piše Njujork Tajms 31. avgusta 1982. List navodi kako je u intervjuu iste godine izjavila kako ne želi da je bolest spreči da uživa u životu do kraja, štaviše, glumica je poslednju ulogu, u A Woman Called Golda, snimila iste godine kada je i preminula. „Imala sam divan život,.. nikada nisam zažalila ni za šta što sam uradila.., ljudi treba da razdvoje glumicu od žene.“
Prošle godine je Muzej moderne umetnosti u Americi (The Museum of Modern Art – MoMA), uz pomoć tri Ingridine ćerke, održao retrospektivnu izložbu povodom obeležavanja stogodišnjice od rođenja ove izvrsne glumice i dodali bismo, neverovatne žene.
