Vest da štampano izdanje New Musical Express muzičkog časopisa prestaje da izlazi iznenadila je mnoge i otvorila je brojna pitanja. Da li je ovo kraj ili početak jedne epohe? Prirodan proces ili neizbežna posledica digitalizacije? Da li je internet odneo konačnu pobedu ili nas čekaju produžeci? Na našim prostorima, specijalizovanih magazina ovog tipa praktično da više i nema. U trafikama i knjižarama se može pronaći tek poneki primerak inostranih muzičkih časopisa. Muzičke vesti danas uglavnom žive na internetu. Veliki broj portala, sajtova i Fejsbuk stranica, uz poneku radio emisiju (koja se ponovo može pronaći na internetu), savremeni su prozor u muzički svet za najveći broj ljudi.
Časopisi – prozor u vrli, novi svet
Za generacije, rođene u drugoj polovini prošlog veka, muzički časopisi predstavljaju omiljenu razonodu. Štivo koje se guta pogledom i sredstvo kojim putuju u neki drukčiji svet. Svet velikih pozornica i rok grupa koje su publiku bacale na kolena. Časopisi prenose atmosferu sa koncerata, donose intervjue tada velikih faca, kreiraju top liste pesama koje su bile u samom vrhu kako po slušanosti tako i po aranžmanu. Zato ne iznenađuje što je ove generacije najviše pogodila vest da NME prestaje sa štampom. Za generacije rođene u poslednjoj dekadi prošlog veka, štampa možda ima neku nostalgičnu notu, jer i oni pamte štampane primerke sa posterima i vrućim intervjuima velikih imena muzičke industrije. Dok deca dvehiljaditih znaju pre svega za internet. Novine percipiraju kao papir, koji može, ali ne mora nužno postojati. Sve što ih zanima nalazi se na mreži. U nekoliko klikova, dolaze do informacija i to bez potrebe da izađu napolje. Zašto trošiti vreme i ići do trafike kada sve možeš pročitati, dok si još u krevetu – argument je koji često savremena mladež voli da upotrebi u svoju korist i u odbranu interneta. Naravno, uvek postoje izuzeci.
Prvi broj New Musical Express magazina (NME) izlazi davne1952. godine. Osvrnemo li se na te godine, ne možemo a da ne primetimo da se u ovo vreme odvijala prava revolucija kada je reč o muzičkim časopisima. Možete li pojmiti šta je ovo značilo za mlade tog doba? Mogućnost da se na neki način približe svojim idolima, da saznaju više a sve u želji da se identifikuju s njima. Svaki broj se željno iščekivao, a u međuvremenu prepričavao sadržaj prethodnog. Časopisi su imali posebnu draž. Sredinom šezdesetih godina pojavljuje se Rolling Stone, a dvadeset godina kasnije i Spin. Zanimljivo je da se Rolling Stone i dalje drži, te se njegovi primerci još uvek mogu naći na kioscima širom planete.
SFRJ muzička scena rame uz rame sa svetskom
Nekadašnja velika država SFRJ nije zaostajala za svetskim trendovima, te su omladinci imali priliku da čitaju o velikim britanskim i američkim zvezdama i na maternjem jeziku. Pored inostranih novina koje su se uvozile, pokrenuto je i nekoliko domaćih časopisa, koji su ponosno stajali rame uz rame uz NME i Rolling Stone.
Prvi jugoslovenski muzički časopis izlazi 1966. godine (a Rolling Stone tek 1967. što vam govori da ne samo što nismo zaostajali za drugima, već smo uveliko bili ispred mnogih). Bio je to magazin Džuboks. Nikola Karaklajić bio je prvi urednik. Časopis je u potpunosti bio posvećen muzici, što se može shvatiti i iz naziva same novine. Koliko je to bilo veliko, značajno kako sociološki, tako i kulturološki, govori podatak da je prvi broj rasprodat za samo tri dana, a tiraž je brojio oko 100 000 primeraka. Kada je britanska grupa Rolling Stones osvanula na naslovnici ovog časopisa, on je nestao u trenu.
Publiku rok časopisa u SFRJ uglavnom su činili tinejdžeri i ljudi srednjih godina koji su slušali ovu vrstu muzike. Reportaže sa koncerata, najave najnovijih albuma, kao i poklon dodaci u formi postera grupa ili solo izvođača ispunjavali su unutrašnjost ovih magazina.
Džuboks iliti naš NME, pošto su ga tako doživlja – vali svi koji su ga čitali, prestaje da izlazi posle 39. broja, da bi 1968. godine krenulo štampanje Mini džuboksa koji se gasi samo godinu dana kasnije. Pored muzičke tematike, bilo je i sadržaja za one koji su pokazivali interesovanje za modu. Međutim, Džuboks nije nestao u potpunosti, te se nekoliko godina kasnije, vraća na velika vrata. Milena Dravić i Zdravko Čolić našli su se na naslovnoj strani povratničkog broja. Časopis počinje da izlazi u izdanju izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca.
Slobodno možemo reći da je pojavom novog talasa magazin doživeo najveći uspon. Za ovu muzičku instituciju pisali su Gordana Škondrić, Dinko Tucaković, Petar Janjatović i Aleksandar Žikić. Na temeljima Džuboksa nastaju svi potonji muzički magazini. Zanimljivo je da je kolekcija drugog serijala ovog štiva od 1974. do 1985 objavljivana na sajtu Popboks. Ovo je bio prvi slučaj da se nešto iz pred-internet perioda objavljuje na internetu. Da li su ovo bile prve naznake digitalizacije muzičkih novina – pitanje na koje i danas nemamo odgovor.
ROCK – jedan od najvažnijih časopisa jugoslovenske rok scene
Programska i umetnička direktorka Dok’N’Ritam festivala koji se pre svega bavi afirmacijom muzičko – dokumentarnih filmova, Sandra Rančić, pripada generaciji koja je željno čekala dan kada su izlazili njihovi omiljeni magazini. Ona odrasta uz časopis Rock. Kako sama napominje atmosfera među mladima je bila takva da se živelo od broja do broja. Radovali su se i s uzbuđenjem iščekivali nove priče njihovih omiljenih izvođača. Razgovaralo se o sadržaju novog, ali su se prepričavali i prošli brojevi. Skupljali su se posteri i lepili po zidovima soba u roditeljskim domovima. Sandrin prvi poster bio je poster grupe Duran Duran.
Tada Rock 82 (ubrzo samo Rock) izlazi kao deo Stripa 82, u sklopu Politikinog zabavnika sredom. Sandra se seća da su to bili uzdužni formati, mekih korica. Rock se smatra jednim od najuticajnijih i najvažnijih časopisa jugoslovenske rok scene, pa prirodno sve što se dešavalo je bilo zabeleženo na stranama ovog časopisa. Za ovu muzičku enciklopediju, a slobodno je tako možemo nazvati, pisali su vrsni poznavaoci muzičke scene – Petar Lukić, Dušan Vesić, Ivica Kovačević, pomenimo samo neka od brojnih imena. U neku ruku Džuboks je bio preteča svega onog što će Rock kasnije simbolizovati. Tri godine kasnije Rock postaje časopis per se. Da bismo već 1988. dobili nešto slično, ali drugačije Pop Rock. Pop Rock ne piše i ne izveštava samo o našim, lokalnim i regionalnim izvođačima, već verno prenosi zbivanja sa svetske muzičke scene.
Sandra već sa 13. godina zna da želi da se bavi rok muzikom iz ugla novinara. Bila je jedna od retkih koja već tada dobija priliku da objavi svoj prvi tekst ,,Kad srce kaze Roken”, posvećen devojkama koje su volele sve što svet rok’n’roll-a nosi sa sobom, ni manje ni više u časopisu koji je bio njen prozor u svet. Redakcija Pop Rock časopisa bila je smeštena u Makedonskoj ulici iznad kafane Šumatovac. Kako sama kaže, bilo je to vreme kada su upravo specijalizovani časopisi bili inspiracija mnogima da svoje karijere posvete svetu rok’n’roll-a. Mnogi, danas veliki, rok novinari i kritičari pekli su zanat u redakcijama ovih časopisa.
Valja pomenuti i druge muzičke novine koje su obeležile poslednje decenije dvadesetog veka. Postojao je Ritam koji je pokrivao alternativnu muzičku scenu bivše Jugoslavije. Pop – kulturni i muzički magazin koji je izlazio jednom mesečno. Potom je tu Ukus nestašnih koji 1996. godine počinje da izlazi u Beogradu. Poslednji broj izašao je 2002. godine, a prvi glavni odgovorni urednik Aleksandar Žikić, danas je rok novinar i kritičar.
U godinama ekonomske inflacije i ratova časopis koji počinje da izlazi nosi simbolično naziv Heroina. To je još uvek bio jugoslovenski časopis. Imamo i Magazin Vreme, čiji je urednik Petar Luković i koji je u to vreme koštao 2 000 000 dinara, a pomenimo i srpski muzički časopis Rok Ekspres. Bio je tu i Polet u kome su se pisale kritike, recenzije albuma i kolumne koje su pre svega donosile lični stil. Huper, Ćao, kao i Bravo bili su naslednici muzičkih časopisa.
Da li je ovo početak ili kraj?
New Musical Express, posle 66 godina štampanja prestaje da postoji u toj formi. Džuboks, Pop Rock i Rock se mogu naći jedino u domovima kolekcionara koji su odrastali uz njih ili pak ostavili traga u njima svojim pisanjem. Vraćamo se pitanjima sa početka. Da li je ovo početak ili kraj jedne epohe? Da li se rok časopisi sele u drugi svet? Da li su internet, ekonomska kriza, manjak oglašivača, uz pad kupovine glavni krivac za ukidanje ovakvih magazina? Da, internet preuzima primat, ali statistike pokazuju da je televizija i dalje primarni izvor informisanja ne samo kod nas nego i u čitavom regionu. Ne možemo a da ne pomenemo ono čuveno, što već prelazi u floskulu, da publika čita i gleda ono što joj se servira. Da li je to zaista tako? Ovo je analogno sa pitanjem ko je stariji kokoška ili jaje. Prema rečima novinarke Sandre Rančić, problem je što je prisustvo rok muzike u sredstvima informisanja izrazito malo, skoro da i ne postoji. Na televiziji takvog sadržaja gotovo da nema, a u dnevnim novinama najčešće postoji svega nekoliko pasusa posvećenih nekom koncertu ili novom albumu skrajnutih među poslednjim.
