Ako ste i vi nakon dugog i sparnog avgusta zalutali u septembar – predlažem da produžite korak i zaputite se ka galeriji Atrijum u Knez Mihajlovoj 56. Na ovom značajnom mestu na kulturnoj mapi grada susrešćete se sa snoviđenjima, zalutaćete u deo stvarnosti u kom nema čvrste i jasne granice između sna i jave. Na slikama Nevene Mišković Bošković dominiraju jarke boje, nokturno, motivi prirode, životinje, cveće, katartični protesti i melanholija. Glavni protagonisti njenih slika donose rešenja na pitanja koja u stvarnosti ne pronalaze, a nedovršenosti figuriraju kao esencijalni delovi. Paradoksalno? Ni najmanje.
Ovog meseca imala sam priliku da sa umetnicom i autorkom izložbe Sanjari i lutalice porazgovaram o njenom stvaralaštvu, pojmu praznine, subjektivnim dimenzijama slikarstva i onom najvažnijem – lutanjem u stvaralaštvu i neizbežnoj svakodnevici.
Izložba traje sve do 04. septembra 2023. – a vi namerno zalutajte u galeriju Atrijum i možda ćete pronaći odgovor koji tražite. A možda, sasvim slučajno, na tom mestu zateknete nedovršenost koja u vas zuri i posmatra vas sa platna.
Počela bih prvo pitanje jednom, stekla sam utisak, značajnom figurom u vašem stvaralaštvu i razvoju kao umetnice – profesorom Željkom Tonšićem. Prilikom gostovanja na Radio Beogradu 2 istakli ste da je neizmeran značaj na vaše stvaralaštvo imalo njegovo geslo: „Pravi umetnik o svojoj slici razmišlja svake sekunde“. S obzirom na to da je vaša prva samostalna izložba bila 2014. godine u galeriji DKC-a pod nazivom Tri subjektivne dimenzije – koja bi bila subjektivna dimenzija ove, sedme po redu samostalne izložbe? Kako doživljavate svoje stvaralaštvo sada, a kako ste ga doživljavali na početku?
Kada upoređujem izložbu iz 2014. godine sa aktuelnom izložbom u galeriji Atrijum, ponekad mi se čini kao da su ova dela stvarale dve osobe. A opet malo dubljom analizom dolazim do zaključka da sam ja svaki od tih radova, i da sam zapravo neprekidnim radom od skoro 10 godina samo jasnije definisala put kojim želim da idem. Moćne figure nastale u kasnijim radovima proistekle su upravo iz tih prvih radova na kojima su figure nedefinisane, ali opet plene svojom centralnošću i monumentalnošću. Svoje stvaralaštvo sam oduvek doživljavala kao dugotrajan proces istraživanja, traganja, pa i lutanja. Stoga bih mogla reći da je upravo taj proces moja konstanta, pored motiva čoveka, koji je moj večiti izvor inspiracije.
Da li je sanjarenje i lutanje neizbežan put svakog stvaralaštva? Ko su vaši sanjari i lutalice?
Kao što sam rekla prilikom gostovanja na Radiju Beograd 2 – lutalice i sanjari smo svi mi. Snovi su neizbežan deo stvaralaštva, i u njima neretko nalazim odgovore za svoje radove. Tokom stvaralaštva lutam, tražim rešenja i pokušavam da nađem odgovore. Čovek na mojim slikama je takođe izgubljen, mali i neretko sâm u nedefinisanom prostoru. Taj čovek mogu biti ja, ali ujedno on može biti i bilo koji čovek današnjice.
U toku 2021. imali ste dve samostalne izložbe pod nazivima Nedosanjani snovi i Fragmenti snova. Čini se da je dve godine nakon izložbi posvećenim nesvesnim doživljajima svesnog života red došao na one koji te snove i snivaju – sanjare i lutalice. Koliko su oni slični, a koliko različiti?
Za sanjare snovi su deo stvarnosti jer oni donose rešenja na pitanja koja u stvarnosti ne pronalaze. Za umetnika ne postoji čvrsta i zacrtana granica između ta dva pojma. Suština stvaralaštva je u snivanju, traganju, maštanju i lutanju – što bih, pomalo nekonvencionalno, podvela pod sinonime.
Na većini vaših slika dominiraju nedovršeni delovi koji figuriraju kao sastavni, gotovo i esencijalni deo svake slike. Koji je značaj koji ova „nepotpunost“ ima u vašem stvaralaštvu?
Belina na mojim radovima jednako je važna koliko i najdefinisaniji detalj na slici. Nedovršenost omogućava slici da diše, a i ujedno je i kontrateža težim delovima slike. Belina je takođe sredstvo koje koristim za komunikaciju sa posmatračem, jer njome provociram gledaoce da sami završe sliku. Posmatrač projektuje na sliku svoje strahove, želje i htenja, te tako ona postaje nešto poput ogledala koje reflektuje posmatračevo stanje duha.
U katalogu izložbe u uvodnoj reči Saša Bošković istakao je da je „praznina ono što posmatrača lomi i zastrašuje, jer je on nosi i u slici prepoznaje kao svoju“. U vremenu u kojem živimo, u kojem dominira kultura self-helpa i ispunjenosti – kakvo je vaše viđenje ove „praznine“ koju prikazujete na platnu? Da li je praznina takođe nešto što nam je neophodno da bismo se osećali celima?
Apsolutno. Moje mišljenje je da svako od nas ima neku prazninu u sebi, ali ljudi danas uporno pokušavanju da je veštački i nasilno ,,zapuše“. Tražeći instant zadovoljstvo u što većem broju lajkova, šerova i foloversa, mi zapravo bežimo od te naše praznine. A ona nije obavezno loša. Da, ona te muči, znoji i povremeno lomi, ali ona te upravo na taj način podstiče na stvaralaštvo, rad i razmišljanje. U svetu umetnosti taj proces se nikad ne završava, to je jedan perpetuum mobile, jer je sâm umetnik večito u nekom traganju.
Na vašim slikama dominiraju jarke boje, nokturno, motivi prirode, životinje, cveće, katartični protesti i melanholija. Svi ovi motivi možda su i najdominantniji na slici Vile zaštitnice. Možete li nam reći nešto više o ovoj slici i simbolici iza ovog naziva?
Ova slika je omaž Anriju Rusou, svojevrsnom slikaru naive. Melanholičnom pejzažu, prošaranom cvećem jarkim bojama, suprotstavljam portrete žena. One su gorde, uzdignutih glava i pretećeg pogleda, a jedna od vila drži uveli cvet. Taj cvet simboliše otuđenost čoveka od prirode. Stoga možemo reći da je ova slika zapravo podsetnik i opomena modernom čoveku da se vrati pravim vrednostima, a pre svega prirodi.
Ne postoji pravilo, ali kod mene najčešće nastaje na samom kraju rada. Najviše volim trenutak kada potpišem sliku, a zatim se ona i ja posmatramo u tišini i čekamo inspiraciju za naziv.
Kad smo kod „pravila“ – na slici Čistilište osim boje koristili ste i neke druge elemente. Možete li nam reći kako je nastala ova slika i šta ona za vas predstavlja?
Ovozemaljski život smatram svojevrsnim čistilištem, to jest našim putem ka raju ili paklu. Tema onostranog, nevidljivog, bliska je mojoj poetici sanjanja. Prvi susret sa Božanstvenom komedijom Dantea Aligijerija pokrenuo je mnoge slike u mojoj mašti, tom remek-delu neprolazne vrednosti se iznova vraćam i u znak zahvalnosti svoja likovna dela nazivam i likovnim omažom.
U svom intervjuu na Radio Beogradu 2 istakli ste da ste započeli jedan novi ciklus slikom U magnovenju i da vas je zaintrigirao enformel i apstraktna umetnost – da li možemo da očekujemo da u narednom periodu možete „lutati“ i ovim slikarskim pravcem?
Na koloniji Moravski konaci upoznala sam sjajne slikare, koji su nesebično delili svoje znanje i iskustvo u enformelu, koji je za mene dotad bio velika nepoznanica. Trudila sam se da savladam barem neke „cake“ i „prečice“, kako bih to interpretirala na slici na svoj način. A kuda će me to sve odvesti, ne mogu pouzdano znati. Svakako mi je izuzetno drago što sam imala hrabrosti da se oprobam u nečem novom i na taj način napustim svoju zonu komfora.
Tragajući za asocijacijama prilikom kreiranja pitanja za ovaj intervju – neizbežno pitanje je svakako ono koje se tiče vaših uzora i inspiracija. Koji su slikari bili važi uzori i koliko su uticali na vaše stvaralaštvo?
Prvi i najveći uzor, pre svega u istrajnosti i predanosti radu, bio je Željko Tonšić. Uz njega sam naučila koliko je crtež važan i da je on zapravo temelj svake dobre slike, skulpture ili grafike.
Od velikih majstora istakla bih Karavađa, Rembranta, Šilea i Klimta. A od umetnika današnjice Andreja Remneva, Denisa Saražina i Mihala Lukasjeviča. Svi su po vokaciji slikari figuralisti. Njihove slike plene jarkim koloritom, boje su pastuozne, a kompozicije kompleksne i pažljivo analizirane. Kada su svi ovi elementi u harmoniji, nastaje dobra slika. A to je upravo ono čemu svaki slikar teži.
