Guske su spasile film

Možda vam naslov ovog teksta deluje previše idealistično, ali istina je. Tih šest dana koliko traje Kustendorf, guske, ovogodišnji simbol festivala, spasile su film. Tih šest dana sve je bilo u znaku sedme umetnosti. Gledali su se filmovi, pričalo se o filmu i razmišljalo o pokretnim slikama. Čak su i koncerti slavili film, jer su održavani u istoj bioskopskoj Sali hotela „Prokleta avlija“ u kojoj smo gledali sva ta predivna ostvarenja.

A zašto guske? Kusturica je ovo slikovito objasnio na spektakularnom otvaranju ovogodišnjeg festivala:

„U ciganskoj mitologiji, svi Romi prešli su okean na guskama. Tu metaforu sam koristio u brojnim svojim filmovima. Legenda kaže da su guske svojim gakanjem spasile Rim. Da li će guske spasiti i film? Ono što odlukuje te domaće životinje jeste da one uvek idu u grupi i ne napuštaju jedna druge. One su simbol zajedništva. Ako filmski umetnici žele da spasu film, i oni moraju da se udruže i rade zajedno. Jer filmovi su upravo to, plod saradnje. A u tom pogledu, od gusaka može jako mnogo da se nauči“.

I to je tačno. Zato su guske na otvaranju festivala u bioskopskoj sali imale centralno mesto. One su bile bitan deo kratkog “mjuzikla” (isečak iz Kusturicine pank opere “Dom za vešanje”) i zbijene šetale po bini. U poslednjoj sceni su i poletele zasute konfetama (to je stvorilo pomalo zastrašujuć utisak, ali u Kusturicinom stilu).

Ove godine, na Kustendorf smo krenuli vozom iz Beograda i nismo se pokajali. Veći deo puta provela sam u vagon restoranu. Čitala sam knjigu i uživala u prizoru klisure reke Gradac, prekrivene snegom. Već sam potpuno utonula u atmosferu i prepustila se mislima kada smo stigli u Užice, a odatle taksijem u selo Mokra gora u podnožju Mećavnika gde smo bili smešteni. Na festival smo krenuli sat vremena pre otvaranja jer nas je čekalo penjanje od pola sata uz brdo na minus deset. U svemu nam je pomogla baterijska lampa, koja je bila šesti član ekipe. Konačno smo se, oznojani, ali zagrejani i entuzijastični, dokopali ulaznih vrata Drvengrada i krenuli pravo u salu na otvaranje. Kusturica se pojavio obučen u kuvara i poručio svima “da narednih šest dana uživaju u njegovim kulinarskim majstorijama jer nam je pripremio predivnu duhovnu hranu“.

– Bob Marli je jednom napisao odličan stih: „“Emancipujte se od mentalnog ropstva“ – poručio je domaćin. Baš u tom trenutku, potpuno nenadano, gaknula je jedna guska iza scene, a Kustucica je rekao: „Ovo je samo potvrda da sam u pravu“.

I bio je u pravu. Nakon govora ministra Tasovca koji je uverio publiku da tokom svečanog otvaranja nijedna guska neće biti povređena, počeo je šou. Prštalo je na sve strane, letelo je perje, glumci su pevali, a publika bila oduševljena. Sve je to bio odličan uvod u bajkoviti film italijanskog režisera Matea Garonea “Priča nad pričama” (Tales of tales) nakon čega je reditelj imao radionicu. U intervjuu tokom radionice, objasnio je da nije lako snimiti film i da poznati režiseri takođe nailaze na velike teškoće. On je, na primer, morao da stavi kuću pod hipoteku kako bi snimio “Priču nad pričama”, a film nije doživeo komercijalni uspeh. “To je rizik koji ti kao autor moraš da preuzimaš da bi išao napred”, rekao je Garone, autor “Gomore” i “Rijalitija”.

Ostatak večeri proveli smo na jazz svirci u jednom ušuškanom drvenom kafeu, a potom na fantastičnom koncertu jermenskog world music benda “Reincarnation”. Tokom svih tih događaja, ljudi se druže, mladi autori i učesnici takmičarskog programa pričaju sa poznatim režiserima (ove godine gosti festivala bili su francuski režiser i prošlogodišnji dobitnik Zlatne palme u Kanu, Žak Odijar, glumica i režiserka Melani Loron, rumunski režiser Kornelij Porumboj, već pomenuti italijanski reditelj Mateo Garone i mnogi drugi), svi sede jedni pored drugih u kafeima i salama i razmenjuju utiske. Po tome je Kustendorf jedinstven. Na taj način, stvarajući prirodnu atmosferu, ostavaruje se želja domaćina da pomoću saradnje, razmenom ideja, sredstava i konatakata, mladi i iskusni autori spašavaju film.

U mom slučaju to je jedini festival na kom sam stigla u bioskop preko livade. I to smo odlučili da probamo sutradan jer nas je mrzelo da do Mećavnika idemo asfaltiranim putem, pa se livada ispostavila kao udobnije rešenje. Na projekciju Kusturicinog “Undergrounda” stigli smo mokri i iscrpljeni, ali ispalatilo se. Kusturica nam je na radionici posle projekcije, dodatno pojasnio šta ga je navelo da devedesetih snimi “Podzemlje”: “To je bila moja reakcija na raspad zemlje u kojoj sam živeo od rođenja. Ali to nije samo film o raspadu jedne države. On više govori o semenu perverzije i zlobe koje se niklo među ljudima i koje se i danas širi planetom u vidu rijaliti programa”.

Puna utisaka, ostatak dana provela sam lutajući Drvengradom, uživajući u pogledu na planine prekrivene snegom, gledajući filmove i slušajući sjajnu muziku. Kada sam pitala jednog mladog režisera šta mu se najviše dopada na festivalu, rekao mi je: “Sloboda da priđete svakome i osetite se da ste deo filmskog sveta”. Ta rečenica najbolje opisuje duh festivala. Zato i strani novinari tvrde da je Kustendor jedinstven. Iako se po Kusturičinim rečima održava usred nedođije: “Ali nije bitan crveni tepih, važno je da se priča o filmu”. To je koncept Kustendorfa. Jer film je priča, pokretne slike. Zbog toga ću se svake godine vraćati u Mećavnik. A videćemo koja će životinja posle vuka i guske, na jubilarnu desetogodišnjicu festivala, spasiti film.