Van Gogovo poslednje delo nastalo je istog dana kada je sebi oduzeo život. Analizirajući sliku Tri korena dolazi se do zaključka da je ista prepuna života i da je neshvaćenog genija koja je puna života i navodi na pomisao da nije bio lud i da ga je učmala sredina, koju nije podnosio oterala u preranu smrt.
Piše: Nikola Todorić
Filozof Merlo Ponti kaže da često mislimo kako biografija umetnika nije bitna u razumevanju njegovog dela. Međutim, kada se u istu dovoljno udubimo, u njoj možemo pronaći gotovo sve. Kada je reč o Van Gogu, važan je period njegovog života koji je proveo u Arlu, vreme kada se pripremao za dolazak Gogena. Želeo je da stvori jednu slikarsku zajednicu gde bi umetnici sukobljavali svoja mišljenja o idejama slikarstva, kako bi nastao jedan novi opus. Takođe, važan je i period boravka u psihijatrijskoj ustanovi kada je slikao samo ono što je video kroz prozor. Tumačeći biografiju, uvek se dolazi do nečeg zanimljivog. Na primer, do informacije da je u poslednjih 70 dana života naslikao čak 75 slika. Poznato je da je mnogo radio, ne samo u poslednjim danima, već od kada je počeo da živi u Arlu, dve godine pre smrti, o čemu je u pismima pisao Gogenu.
Sledeći važan biografski podatak odnosi se na vreme posle boravka u azilu za duševno obolele. Tada odlazi u Over sir Onaz i sve više slika, primetni su znatno širi potezi četke, sa jačim i gotovo reljefnim nanosima boja. To se vidi na slici Žitno polje sa gavranovima. Tematski se menja, počinje da slika pejzaže, delove prirode, sve ređe portrete, a sve više detalje kao na slici Tri korena koju slika poslednjeg dana života.
Van Gog je u biti bio veoma nesiguran u sebe pa je zato težio stalnom učenju i usavršavanju. U tome mu je pomagao apsint, oblik otrovnog alkohola koji su tada svi pili. Zato ga je brat i poslao u Arlo, da ga spase od lošeg života. Pušio je bez prestanka i po autoportretima iz Pariza vidi se da mu je lice ispijeno. U stvari, bio je otrovan duvanom i alkoholom. Njegovo loše stanje kulminira u Arlu, na Badnje veče, kada je sebi odsekao uvo. Ludilo, koje mu je tada pripisivano, uopšte nije bio dovoljno istražena pojava u oblasti medicine. Tek kasnije pojavljuju se psihoanaliza i prva istraživanja. U to vreme „biti normalan“ značilo je živeti po propisanim društvenim pravilima, a njihovo kršenje podrazumevalo je izopštavanje od strane okoline. Van Gog je prezirao malograđanštinu, društveni konstrukt holandske i francuske provincije, a oni su prezirali njega jer se suprotstavljao njihovim uzusima.
iz filma Loving Vincent
Na kraju biva proteran iz Arla. Nije mogao da se uklopi, što nije pokazatelj ludila već različitosti, a granični poremećaj ličnosti koji je imao bio je gotovo zajednička osobina čitavog alternativnog kruga ljudi u to doba koji se nije uklapao u buržoaziju i život provincije. U stvari, njega je u smrt oterala okolina, a ne njegovo ludilo. Drugim rečima, Van Gog je bio samoubica po volji društva. A po volji društva nije živeo ni Sava Šumanović, koji je došao u Šid iz Pariza i u potpunosti se razlikovao od sredine, počevši od cipela i odela do toga da je bio najbogatiji čovek u gradu, osobenjak koji nosi štafelaj u šumu i juri kafanske pevačice kako bi mogao da slika njihove aktove.
Za razliku od Gogena koji se smatra začetnikom svedenog slikarstva i racionalnog pristupa, Van Gog je bio potpuno drugačiji. Zato je i došlo do njihovog sukoba. Gogen je slikao po sećanju, a Van Gog samo ono što vidi.
Istoričari Hans Kaufman i Rita Vildegans zastupaju teoriju da je Gogen, koji je bio odličan mačevalac, usred svađe o osnovama slikarstva, mačem (slučajno ili namerno, još se ne zna) odsekao uvo Van Gogu. Tada su živeli u istoj „Žutoj kući“ koja je bila pretvorena u takozvani atelje juga. Rastanak od Gogena može biti jedan od razloga zašto se dve godine kasnije ubio.
Osećao je da živi promašen život, a na njegovim slikama vide se različita raspoloženja. Smatra se začetnikom osećajne, emocionalne, kolorističke struje slikarstva koja se kasnije razvijala kroz 20. vek.
Neponovljiva je žestina njegovog izraza, kao i jake boje, a posebno neobični spojevi plave, ljubičaste i žute koji pokazuju vedra i optimistična osećanja ili crvene i zelene koje oslikavaju uznemirujuće emocije.
Jedna od njegovih najlepših slika nastala je kada se rodio njegov bratanac. Bio je jako uplašen, mislio je da će brat svu svoju ljubav preneti na sina i da će on tako biti zapostavljen. Ipak, detetu je posvetio predivnu sliku Grane badema u cvatu.
Za istraživače je zanimljiv izveštaj lekara o slučaju koji je povezan sa odsecanjem uva. Na hartiji je prikazana skica na kojoj se tačno vidi da nije odsečen samo deo uva, kako se mislilo, već celo uho. Pištolj kojim se ubio dovodi do novih saznanja, jer Van Gog zaista nije izgledao kao čovek koji sa sobom nosi oružje. Dilema je i oko toga rešena. Pištolj je našao kod gazde u čijoj je kući živeo.
Na kraju, opet treba pogledati njegovu poslednju sliku Tri korena naslikanu tog dana, 27. jula 1890, kada se ubio. Ta slika puna je života i navodi na pomisao da Van Gog nije bio lud već da ga je učmala sredina koju nije podnosio oterala u smrt.
