Biseri iranske kinematografije
Ovog vikenda vam predlažemo da se upustite u istraživanje jedne vrlo plodne kinematografije, iranske kinematografije.
A Girl Walks Home Alone at Night
Filmovi o vampirima i fascinacija ljudske vrste krvopijama polje je gde se prepliću strah i znatiželja, sudaraju fikcija i realnost. Ostvarenje „A Girl Walks Home Alone at Night“ je upravo omaž navedenim osećanjima koja vas obuzimaju dok gledate filmove slične tematike. Debitantski film Ane Lili Amirpur, koja potpisuje režiju i scenario, jeste ostvarenje koje je okarakterisala kao „prvi iranski vampirski špageti vestern“. Rađen u stilu Džarmušovog „Only Lovers Left Alive“ mogao bi se okarakterisati kao pokušaj započinjnja posebnog pravca u okviru istog žanra. Snimljen u Kaliforniskoj pustinji, u središte priče smešta Devojku sa oštrim očnjacima koja prebiva u imaginarnom gradu u Iranu i pokušava da iskoreni podle ljude i podla dela, te na taj način pročisti ljudsku vrstu. Stanovnici ovog „Sin city-a“ je doživljavaju kao i svako drugo ljudsko biće, sve dok ne bude prekasno. Grad naravno ima i drugu tamnu stranu, mladića koji rastura narkotike kako bi snabdevao herionom svog zabludelog oca i opasnog momka organizatora kriminalne grupe koji plasira psihotropne supstance na ulice. Kako će se ovaj nagon za zadovoljenje pravde, potreba za pukim preživljavanjem i volja za moći sjediniti u funkcionalnu celinu možete odgonetnuti tako što ćete uz čaj za smirenje pogledati ovaj film i steći sopstvenu sliku o junacima i događajima pomenutog ostvarenja.
The Salesman
Iako je u Islamskoj republici Iran na snazi verski totalirizam koji cenzuriše svaki oblik vizuelne umetnosti, gde je autocenzura uzela maha i postaje pravilo u pokušaju ekspresije ideja i kritike, primećuju se i pozitivni primeri koji ipak predstavljaju svetlo na kraju tunela, a to svetlo nije voz koji se užurbano kreće i preti da pokosi sav kreacionizam. „The Salesman“, ovogodišnji kandidat za Oskara i pobednik u kategoriji najbolji film sa neengleskog govornog područja, jeste svetlonosac koji zaviruje u najmračnije uglove iranskog čvrstog patrijarhalnog ustrojstva, pa pokušava da kroz prikaz problema gledaocu nenametljivo sugeriše rešenje dramske situacije. Ova maestralna drama (citirao bih, ako mi dozvolite, mog suseda i nekadašnjeg vlasnika videoteke koji kaže „Drametina, bole ja*a!“) prati mladi bračni par koji vodi umetnički život koji im dođe kao poligon pražnjenja u takvom okruženju, na prvi pogled žive u idiličnoj zajednici punoj međusobnog razumevanja. Kopernikanski obrt nastaje kad pomalo ishitreno odluče da se presele u stan zajedničkog prijatelja koji krije tajnu mlade žene, prethodne stanarke sumnjivog morala. Kakvu će sudbinsku promenu izazvati ovaj nepromišljen akt, pogledajte u filmskom ostvarenju koji ljubitelje kinematografije neostavlja ravnodušnim.
A Separation
A Separation je film u kome protagonisti pokušavaju da žive svoj život onako kako se osećaju bez granica i ograničenja koje im religija nameće. Takvo shvatanje sveta oko sebe vodi ih u disharmonične odnose u kome nijedan sudija, primenom nijednog zakona, ne može napisati presudu osećanjima. Razvod je obična stvar, razvod izaziva poglede okoline, razvod inspiriše, razvod je stub srama… Nader i Simin su članovi zajednice, srednja klasa u društvu koje odstupanje od pravila ne oprašta. Žive srećno ali ta sreća je uslovna, sve je u redu dok se drže plana, napustiti Teheran. Na putu sreće im stoji otac Nadera, senilni starac sa posebnim potrebama. On naravno ne može ostaviti oca, ona želi da spali sve mostove za sobom. U brojnim raspravama koje optrećuju njihov odnos kao argument u prepirci se pojavljuje „Ali on tebe više ne poznaje!“ Kontraargument je „Da ali ja poznajem njega!“. I na tome se završava, oboje su u pravu! Reditelj i scenarista ovog iranskog ostvarenja, Asghar Farhadi, pokušava da nam dočara kako bi obično razmimoilaženje stavova supružnika trebalo da izgleda, oslobođeno od stega dogmi i dominacije muškarca nad ženom.
