Kada sam završio čitanje autobiografije „Ja, Elton Džon” i pogledao mjuzikl Rocketmen shvatio sam da nisam pogrešio kada sam nakon njegovog koncerta u Beogradu 2010. godine rekao: „Ovaj čovek ima magiju. Neuništiv je!“
Foto: Ben Gibson
Muzika Eltona Džona neverovatno je lepa i čini mi se da je vremenom sve lepša. Nećete verovati o čemu je sve pevao: o vijetnamskom veteranu koji se vratio u Ameriku, ali tamo nije mogao da pronađe mir i odlazi u Španiju, o Merilin Monro, čuvenom astronautu i njegovom odnosu sa porodicom, ženi svog tekstopisca Bernija Topina, američkom Zapadu, jeftinom baru u Torontu, o morbidnim mislima, o tome kako pluta u svemiru, šesnaestogodišnjoj lezbejki, odricanju od bogatstva zbog jednostavnog života na selu, izgladnelom sviraču klavira kome pada na pamet samoubistvo, što je Elton i bio početkom šezdesetih pre nego što je postao „cirkuska” atrakcija Londona.
Od bezbroj stilskih transformacija, najznačajnija je bila ona promena kada je od nežnog pevača postao rok zvezda 1972. godine, sa albumom Honky Château. Da budem iskren, dogodilo se to i dve godine ranije, kada je Amerika čula kako svira uživo na albumu „17-11-70”. Bila je to godina kada je svima bilo jasno da Bitlsi više nikada neće snimiti ništa zajedno. Svetu je bio potreban novi rokenrol Bog. I to je bio upravo on, Elton Džon, sa groznom frizurom, debelim obrazima, bledog lica, groznim naočarima, kič kostimima poput klizača na ledu, glam-rok perjem, nitnama, perikama, zvoncarama i kožom kojoj je bila potrebna nega.
Foto: Film Rocketmen
Čitajući biografiju iznenadio sam se što se Elton nije previše zadržavao na svojoj neverovatnoj muzici. Pisao je o avanturama i uzbudljivom životu, posebno sedamdesetih godina. Prvi susret sa kokainom opisivao je duže nego uspeh svog prvog hita Your Song. Tražeći drugu, pa treću liniju, nije shvatao da postaje zavisnik, da narušava svoje zdravlje i karijeru, da je u opasnosti od HIV-a. Nije znao da je drugačiji život koji će kasnije početi da vodi, život bez poroka, biti mnogo lepši od takvog. U vreme kada je ceo svet počeo da sluša Goodbye Yellow Brick Road i kada je svako dete u Engleskoj imalo tu ploču kao mi Bitangu i princezu, Elton je već bio hiroviti kokainski zavisnik, a kasnije počinje da pati od manije trošenja novca na preterano skupe stvari. Ovaj neobičan porok leči se kao i svaki drugi, pa je Elton otišao u Institut za privikavanje na besparicu, na periferiji Čikaga. Tamo je 1991. godine bio primoran da čisti toalete, pere i pegla veš, deli krevet i sobu sa ostalima, sprema sebi hranu.
Fotografija sa tekstopiscem Bernijem sa kojim je prijatelj duže od 50 godina
Verujem da mu je odlučnost da pobedi svaki porok, sačuvao život. Išao je sa rehabilitacije na rehabilitaciju, dok su njegovi albumu bili manje ili više uspešni, ali nikada tako dobri kao sedamdesetih. Osamdesetih je na evropskoj turneji nastupao u Beogradu, ispred svega par storina ljudi u Hali Pionir. Razgovarao je tada sa novinarkom itd. časopisa i čak govorio kako je njegova žena tonski inženjer. Još uvek je bio in the closet. Na pitanje koliko pari naočara ima: odgovorio je „150”, a onda je novinarka pokušala da sazna da li zna za bilo kog pevača iz Jugoslavije. Kiseo izraz lica je bio odgovor, opisuje ona. „Ali znam vaše sportiste. Imate sjajne fudbalere. Bio sam u Sarajevu na utakmici Crvena zvezda – Željezničar” odgovorio je.
Devedesete godine su se odjednom pretvorile u noćnu moru. Izgubio je dva najbolja prijatelja. Istog leta, iste godine, ubijen je Đani Versaće i poginula princeza Dajana. Kako bi joj odao počast prepevao je Candle in the Wind. Živo se sećam satelitskog prenosa Toma Kruza i Nikol Kidman na sahrani, i miliona ljudi koji plaču u Londonu dok on peva u Vestminsterskoj opatiji. Ubrzo je počela da ga grize savest što je to uradio. Singl prodat u milionima primeraka i bio 14 sedmica prvi na UK top listi, ali Elton je saznao da se zarada od 39 miliona dolara ne troši kako treba, da je Dajanina smrt stvorila profitere. Mnogi koji su imali korist od njenog lika i imena zaboravili na obolele od AIDS-a, na nagazne mine, na pomoć obespravljenim ženama i na sve zašta se ona borila. Dajana ga je od prvog susreta oborila s nogu. Kako i ne bi. U njenom prisustvu skoro da je gubio razum, a na „strejt” muškarce delovala je magijski. Ipak, njihovo prijateljstvo je postajalo sve slabije jer se Dajana okružila isključivo ljudima koji su joj govorili ono što želi da čuje. Kada je Đani ubijen, odmah ga je pozvala telefonom. „Glupo je što smo se udaljili. Hajde da budemo prijatelji” rekla mu je. Posle Đanijeve sahrane dogovorili su se da se narednog puta vide na ručku. Nije bilo prilike za taj naredni put.
Na kraju knjige, koju je umesto njega pisao Aleksis Petridis (ali ne kao ghostwriter) Elton priznaje da je preživeo borbu sa rakom, da je nosio pelene na nekim nastupima, da je morao da sačeka da mu majka umre kako bi objavio ove memoare, jer bi se ona dosta potresla čitajući ih. Elton ne ume da čuva teške tajne i zato je autobiografija vredna. Posvetio je veoma jednostavno: suprugu Dejvidu i deci Zakariju i Elajdži.
Foto: Film Rocketmen
I kada je pročitate, shvatićete zašto je Elton Džon ostao živ, zašto voli muziku kao da ima 16 godina, zašto se druži sa zvezdama koje su četrdeset godina mlađe od njega. Elton nikada nije pitao šta je bilo, nego šta će biti. „Jedino je vredno pitati se: šta je sledeće? napisao je u poslednjoj rečenici.
Ukoliko vas je priča o Eltonu zaintrigirala i želeli biste da pročitate autobiografiju Ja, Elton Džon predlažemo vam da pratite naše objave jer ćemo u narednih par dana, u saradnji sa izdavačkom kućom Laguna, poklanjati ovu fantastičnu knjigu.
