Kad kažem ostani, njemu niko ne fali, a asocijacija na ljubav će mu uvek biti Zagrljaj. U vremenu kada se identitet sve češće svodi na etiketu, a umetnost na proizvod, Dzipsii bira da svojim stvaralaštvom reflektuje stvarnost.
Njegov „odmor“ je nova destinacija, „oslonac“ su ljudi, a najviše tata. Za njega umetnost ne beži od nasilne stvarnosti, već je presreće i ostaje hrabro uz nju, dok romski identitet znači glas koji će zauvek podsećati na dom i miris čiste posteljine.
Kada je prvi put osetio da njegova umetnost ima moć da menja, koje daljine održava i kako doživljava opstanak, saznaćete u razgovoru sa ovim izvrsnim umetnikom. Premijera njegove nove pesme „Skloni se“ zakazana je za 14. avgust, a album „Jovan“ očekuje nas u septembru. I ne zaboravite: sa ka oven te pherelpe iliti sve će se ostvariti.
Kako izgleda tvoj omiljeni dan i gde se odvija? Kad kažem odmor prvo pomisliš na?
Moj omiljeni dan izgleda ovako: negde sam na putu, na kraju destinacije me čeka neki gig, ja izađem na binu i otpevam svoje pesme, vratim se u hotel, večeram i zaspim. Kada kažeš „odmor“, meni prvo padne na pamet koliko zapravo ima da se uradi. Odmor mi sada ne treba.
Imaš li omiljenu tradiciju iz detinjstva i kako se one manifestuju danas? Kad kažem dom, kog se mirisa setiš?
Jedna stvar koju i danas radimo porodično, kada se okupimo, jeste horror movie night. To je tradicija koju negujemo i sa prijateljima, jer odmalena to praktikujemo kod kuće. To mi je možda i najvažnija tradicija. Trudimo se da i najmlađe naviknemo da imaju dovoljno strpljenja da izdrže film od dva sata. Iz nekog razloga, uz sve to mi se uvek veže miris omekšivača i sveže posteljine.
U društvu koje često traži „ili-ili“ identitete, ti uspevaš da kažeš „i-i“. Kako si došao do prepoznavanja i prihvatanja sebe, koja su to pitanja koja bi mogla da osnaže ljude da odluče da najpre čuju sebe? Kad kažem oslonac koga vidiš?
Imao sam sreću da od malih nogu budem surovo iskren prema sebi. Naučio sam da prihvatim sve svoje strane, pa i one stereotipne. Vremenom se to pretvorilo u neku vrstu samoanalize, veštine na kojoj sam beskrajno zahvalan, jer vidim koliko ljudi zapravo ne poznaje sebe. Iskreno, to me plaši. Mislim da čovek ne može da pogreši ako sebi postavlja iskrena pitanja. Kada kažeš „oslonac“, pomislim na sve ljude koji su me ikada usmerili, ali ako ćemo iskreno, prvo vidim svog ćaleta.
Kada si prvi put osetio da tvoja umetnost ima moć da menja ne samo tvoju realnost, već i tuđu? Možeš li podeliti neki trenutak iz života koji te je uverio da to što radiš – ima smisla, a kada si sumnjao?
Nakon jednog mog nastupa, par devojčica me čekalo iza ograde i gurale su jednu drugaricu da me upozna. Ništa nije ostalo isto posle tog našeg kratkog susreta, ni kod njih, ni kod mene. Tad mi je sinulo da u svakome ko voli moju muziku i ono što radim postoji neka zvezda. Svi su oni zvezde koje tek treba da upoznam. Jednom sam ozbiljno posumnjao u to što radim. Lutao sam ulicom po kiši, onako baš patetično, i došao do trenutka kada više nisam imao nijedan razlog da nastavim. Bio sam očajan, nisam mogao da nađem nijedan znak da me vrati „u mašinu“. Toliko sam bio pred zidom da sam naglas rekao nebu: „Ajde, daj mi jedan znak, samo jedan, i nikada više neću dovesti u pitanje svoj put i svoju karijeru.“ Bulevar je bio prazan, a u tom trenutku neki nasumični lik je iznenada iskočio niotkuda, prošao pored mene i uzviknuo: „Eeej, Dzipsii, kida ti nova stvar sa Vizeljima, samo tako nastavi!“ Ostao sam bez reči. Isplakao sam se, i od tog trenutka nikada više nisam posumnjao u ono što radim.
U zemlji u kojoj studenti i građani naše zemlje bivaju privođeni zbog borbe za slobodu, mnogi često biraju tišinu da bi opstali. Kako ti doživljavaš opstanak? Da li umetnost mora da bude politička kada stvarnost postane nasilna?
Ljudi rade sve i svašta da bi opstali. Ne osuđujem nikoga, ni one koji imaju, a pogotovo ne one koji nemaju. Ja biram da stojim sa hrabrima, to mi je dužnost. Po meni, umetnost uvek reflektuje realnost. Ne znam drugačije. Ako je realnost nasilna, i moja muzika će biti nasilna. Mora, zbog svih nas. To joj je posao.
Romski identitet je često upotrebljavan kao društvena etiketa, ali i često kao izvor moći ili lepote. Da li se etiketa promenila i ko su tvoji omiljeni romski izvođači – bilo da su to tradicionalni pevači ili neko iz tvog okruženja koga još niko ne zna, a ti ga nosiš u sebi? Koja je tvoja omiljena romska reč?
Ne znam da li su se stvari promenile. Mislim da nas još uvek hvale dok smo na bini, a onda nas gledaju sa visine kada siđemo. Ne znam ni da li će se to ikada promeniti, niti da li je stvar u meni ili u njima, ali činjenica je da, koliko god me gledali kao Boga dok pevam, uvek će misliti da su bolji od mene samo zato što im je koža bela. I s tim prosto moram naučiti da živim. Verica Šerifović će zauvek biti moj omiljeni izvođač. Imam mnogo rođaka i porodice koji pevaju kroz mene na neki način. Moj producent voli da kaže da može da čuje moje pretke svaki put kad pevam. Omiljena romska reč mi je „Dženo“ što znači biće.
Koje daljine održavaš? Kad kažem ljubav koje se pesme najpre setiš?
Održavam distancu od svega što mi ne služi. Od ljudi, droge i besciljnih bleja. To je možda najteža stvar koju čovek može da održi. Znam da sam umetnik i da se od mene očekuje da „živim“, ali isto tako želim da živim dugo. Setim se pesme „Zagrljaj“ i mislim da će me zauvek asocirati na ljubav.
„Neka svakim putem kojim kreneš zvoni moje ime“ – imaš li osećaj da pesma ostaje tamo gde više tebe nema? Da li ti je umetnost način da ostaneš u svetu iz kog si se već povukao ili način da ostaneš tu gde želiš da budeš? Koja tvoja pesme te najbolje „definiše” u ovom trenutku?
Radim ovo da bi ostalo nešto kada mene više ne bude. Nije to povlačenje iz sveta, već odgovor na realnost u kojoj živimo. Želim da odjekuje svuda, da me nikada ne zaborave, da budem natpis na svakom zidu svake zgrade, da znaju da sam nekada bio tu. Moja nova pesma Skloni se opisuje baš to kako se trenutno osećam.
Kako za tebe izgleda transformacija kroz odlazak? Kad se Dzipsii sklanja? Kad kažem ostani ko nedostaje?
Izgleda tako što postanem Jovan, vratim se u sve ono što me je prvo oblikovalo u Dzipsii-ja, a kad kažeš „ostani“ iz nekog razloga, niko ne fali.
Tu sar san?
Me lačho san, me som čerha.
Fotografije: Andrijana Cvijanović Medigović
Stilizacija: Maja Haye (Maja Hajdarović)
Lokacija: Studio Prostor
