Dvanaest zbirki - Zoran Živković

Treći u nizu preporuka postova posvećen predstojećem beogradskom sajmu knjiga. Prethodna dva možete pročitati ovde i ovde.

Moj prvi susret sa prozom Zorana Živkovića dogodio se pre više godina kada me je privukla priča pod nazivom Dani objavljena u magazinu “Politikin Zabavnik”. Još uvek se sećam svog oduševljenja žanrom koji sam kroz tu priču upoznala – fantastikom – ali i načinom na koji je pomenuta priča napisana – jednostavnim jezikom, nenametljivo, pitko. Istog momenta sam poželela da saznam više o piscu i tada otkrila, za mene do tada skriveno, blago srpske ali i svetske književnosti.

Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu gde danas predaje kreativno pisanje. Njegova dela su prevođena i čitana širom sveta, posebno dobro primljena i izučavana na severnoameričkom kontinentu i nagrađivana kako u Srbiji tako i na globalnom nivou. Živković smatra da se “pisac postaje tek u poznim godinama” i da je sa svojih 66 u godinama “kada pisci najviše daju”. Njegove knjige nećete naći na policama sa bestselerima jer one svakako nisu “trivijalna književnost za laku zabavu i jednokratnu upotrebu” već dela koja uplivavaju u neke nove svetove i na neobičan način tragaju za odgovorima.

Na početku pomenuta priča Dani deo je romana mozaika pod nazivom Dvanaest zbirki kome se s vremena na vreme vratim i iznova ga pročitam. Kroz dvanaest priča pratimo isti broj opsesivnih i bizarnih kolekcionara koji tragaju za danima, fotografijama, nadama, noktima, snovima, rečima i smrtima. Priče govore o pogrešnim izborima, o onome što ljude vodi ka njima i o zastrašujućoj spoznaji o učinjenom. Balansirajući između opipljivog i neopipljivog, realnosti opsesija i nadrealnosti situacija u kojima se likovi nalaze, Živković kroz Dvanaest zbriki pripoveda o ljudskoj potrebi da sakupljaju stvari i o onome što leži iza te potrebe. Bilo da je ta potreba vođena narcisoidnošću, traganjem za lepotom, za svrhom, Živković pokazuje da se u svakoj priči (zapravo u svakom svom delu) jednako drži koncepta “pokazati, a ne kazati” te ćete biti prepušteni tome da sami doneseti svoje zaključke o interesantnim likovima i događajima koji su ih zadesili.

Čitanje Živkovićevih dela je bez preterivanja poseban doživljaj. Dvanaest zbirki je samo moj predlog za započinjanje tog putovanja, posebno koristan za ljubitelje kratke proze kao književne forme, ali smatrajte to samo početkom, uvodom. Obavezno se postarajte da na predstojećem Sajmu potražite koje god Živkovićevo delo i dopustite sebi da upoznate fantastiku onako kako dolikuje.

Nagrade:

“Miloš Crnjanski” za Četvrti krug (1994)

World Fantasy Award za Biblioteku (2003)

“Isidora Sekulić” za Most (2007)

“Stefan Mitrov Ljubiša” za ukupno prozno stvaralaštvo (2007)