Uspešna. Ženstvena. Fatalna. Duška Jovanić je novinarka koja se može pohvaliti uredničkim pozicijama u najprestižnijim magazinima. Oštrog jezika i nepogrešivog novinarskog „njuha”, poznata je po brojnim intervjuima sa svetskim imenima. Uspešno je spojila i svoje dve velike strasti – novinarstvo i film, a rezultat je film o životu Ljubice Otašević, „Izbrisano iz biografije”.
foto: Sanja Stefanović
Kako biste opisali vašu doprinos magazinu Elle, odnosno trag koji ostaje tamo i posle vas?
Pre nego što sam postala urednica Elle-a, on je imao svoju publiku. Kada sam došla na mesto urednika, ta publika se promenila. To će se desiti i sada. Vidim da su zadržali kolumnistkinje poput Marije Ratković i Lune Lu, njih sam ja dovela. Mnogo sam poruka dobila od čitalaca, povodom mog odlaska, koji kažu da će im nedostajati moj uvodnik. Ja verujem da je uvodnik poput kolumne. Tu ne treba da se nabraja šta sve možete da vidite u novom broju. Sadržaj već postoji.
Šta je bio razlog vašeg odlaska iz magazina Elle?
Ne znam razlog. Verovatno sam problem ja. Meni je i dalje stalo do tekstova, i verujem da ljudi koji kupuju Elle žele nešto i da pročitaju. Međutim, oni smatraju da je fotografija bitnija, i tu se nismo složili.
Da li smatrate da su modni i ženski magazini u Srbiji izloženi predrasudama? Zašto svako Teofila Pančića zna kao kolumnistu nedeljnika Vreme, ali ne i kao…
…kolumnistu magazina Elle. Pa da, verujem da to postoji. Teofil Pančić je bio u Elle-u još pre mog dolaska. On piše o knjigama. Njegovi tekstovi su fantastični. Verujem da ljudi koji nisu otvorili Elle misle da njegovi tekstovi u Elle-u i Vremenu nisu isti. Valjda misle da Teofil za Elle piše razdraganije, veselije, bezbrižnije. Ali tu greše.
Modni blogovi su postali vaša jutarnja rutina. Da li je modni bloger nužno svako ko ima modni blog?
Sada očigledno jeste i moramo sa tim da se pomirimo. Danas je svako novinar, pisac, kreator – sve. To su stvari koje mi moramo da prihvatimo. To je novi medij, samo ga treba usmeriti. Od nekih velikih influensera, kao što je Tamara Kalinić, može mnogo da se nauči. Svi se nadaju da će oni jednoga dana izumreti. Neće. To će se samo razvijati. Vidite po Instagramu. Razvija se mnogo brže nego što to možemo da zamislimo. Svet nam beži, baš nam beži. Nadam se da vi to možete da stignete. Ja pokušavam. Dokle god mogu da idem bar u korak s tim ja sam zadovoljna. Nije mi toliko strašno što više ne radim Elle, strašnije bi mi bilo da sam prevaziđena. To mi je najveći strah. Da ne znam nešto što bi trebalo da znam. Prošle godine sam bila na godišnjoj konferenciji Elle-a gde je baš o ovome pričao stručnjak za društvene mreže. On je rekao da će influenseri biti ograničeni u tom smislu da neće moći da izbacuju proizvod na svakih petnaest minuta i da ga hvale. Veći influenseri će biti oni koji imaju između pet i deset hiljada pratilaca od onih koji imaju više. Vrednovaće se kvalitet u odnosu na kvantitet.
Rekli ste da će novinarstvo izgledati potpuno drugačije za 20 godina. Da li ga vidite kao nešto što će se odvijati pretežno na Instagramu?
Biće još nešto novo. Trenutno je situacija takva da je svako slavan na svom telefonu i on je jako srećan. Mislim, Vorhole, zato i visiš u muzeju. Obesili smo te, jer si rekao da će svako biti slavan petnaest minuta. Ja verujem u web preduzetništvo. To su ljudi koji umeju od toga da naprave posao, ali, moraće to da bude daleko smislenije i profesionalnije. Zato, računam da će fakulteti napraviti senzaciju da se to može naučiti od ljudi koji znaju mnogo o tome, i onda će to dobiti svoju formu. Ja, nažalost, još uvek moram tržišno da se dokazujem. Više bih volela da je to vreme iza mene.
Da li se prvo rodila ideja za film o Ljubici Otašević pa ste onda detaljno istražili njen život ili je bilo obrnuto?
Poznavala sam njenog sestrića Jocu Otaševića. Znala sam da je njegova tetka Ljubica Otašević. Nekako mi se činilo da je to žena po mojoj meri, po mojoj meri u smislu pisanja zanimljivih biografija. Od tih žena najviše volim te drčne, bezobrazne, one koje su stigle dalje od drugih, na ovaj ili onaj način. Pronašla sam vest o njoj koja me je šokirala i rastužila. Znate, pored toga što je bila lepotica, ona je, pre svega, bila košarkašica koja je sa svojom reprezentacijom osvojila dva prvenstva u Evropi. Kada je umrla, u aprilu 1998. godine, u listu Sport izašla je samo jedna rečenica o njenoj smrti, onim tipičnim rečnikom za dnevne novine. Baš tom vešću iz novina počinje film. Prvo sam opisala njen spektakularni život, Keri Granta, Holivud i udaju za grofa Enrika di Portanovu, a onda se vraćam na crkvu u Ljutovici, sela iznad Gornjeg Milanovca gde je ona rođena i gde mi njen sestrić priča kako je njeno odrastanje izgledalo. Njen život je bio pravi srpski roman. Otac joj je bio u kraljevskoj vojsci i nikada se nije vratio. Umro je u Londonu posle jednog vatrenog govora protiv komunista. Njegov rođeni brat bio je u partizanskoj vojsci. Taj sudar se prelomio i preko nje i njenog života. Kada sam krenula da radim film mnogi su komentarisali da ne znaju ko je ona. To nema veze. Nije važno kako se ona zove i da li neko zna za to ime. Reč je o jednoj ženi koja je ovde rođena i koja je stigla mnogo daleko. Neka se malo zamisle i ove nove pripravnice za fatalne žene da se niti počinje od njih niti završava sa njima.
Na kom festivalu ćemo moći da pogledamo film „Izbrisano iz biografije”?
Trebalo bi da ide na Karlove Vari i na to sam jako ponosna. Prošle godine sam zakasnila sa prijavom. Festival se održava krajem juna, a početak februara je rok za prijavu. Ako me prime u zvaničnu selekciju, ja ću biti najsrećnija. Prošle godine je film bio prikazan na Martovskom festivalu, nije osvojio nagradu, ali bio je u prva četiri filma od preko hiljadu prijavljenih i prikazanih u zvaničnom programu. Za mene je to najveća stvar, jer ja nisam reditelj. Ja sam neko ko je ispričao priču koja podseća na roman pretočen u film. Mada, pomoglo mi je to što sam bila novinarka. Znala sam šta tražim i ljudi su mi izlazili u susret, jer je svima njima bilo drago da ostane zabeležena priča o takvoj ženi.
Postali ste urednica magazina Plejboj 2004. godine nakon smene Artura Demeka sa te pozicije. Koliko je teško biti žena urednica jednog muškog magazina i kako to izgleda?
Prvi put kada sam pozvala majku, koja nije imala veze sa mojim poslom, čak je nervirao moj javni diskurs, bilo je iz Head Office-a Plejboja. Rekla sam joj „To je to. Ja sam ovo sanjala čitavog života”. I stvarno je bilo tako. Vogue i Vanity Fair nećemo uzimati u obzir, jer to i u boljoj Srbiji, a ne u ovoj najgoroj, nije moglo da se desi. Sanjala sam, sa još nekim kolegama sa kojima sam radila da dođe Plejboj u Srbiju. Kada sam postala urednica Glorije, u to vreme se spremalo srpsko izdanje Plejboja. Artur Demek je bio izabran za urednika i ja sam samo mogla da žalim i da mu zavidim. Međutim, posle godinu dana sam na jednoj proslavi Glorije u Zagrebu saznala od Rolera, jednog fantastičnog Nemca sa kojim sam sarađivala, da su rešili da smene Demeka. Pitala sam ih kog drugog momka su izabrali, na šta mi je on odgovorio „Nismo momka, već devojku – tebe”. Ja sam zamalo izgubila vazduh. Od Zagreba do Beograda sam ih molila da stanu na svakih petnaest minuta da se ja smirim. Bila sam i uplašena i uzbuđena. Imala sam strašnu tremu. U tom periodu sam radila Gloriju do petka, a vikendom sam od jutra do mraka radila Plejboj. Najgora stvar Plejboja u Srbiji su poznate žene koje treba da se slikaju. One će ići gole u spotu, pojaviti se na televiziji najprovokativnije moguće, ali se neće slikati za Plejboj, jer – šta će im neko jednoga dana reći. Drugi problem je što su očekivale da će od toga nešto dobiti, od pitanja, preko kupovine stana, automobila, pa na dalje. I treće, znale su da ne mogu da se skinu, bez obzira na vrhunske fotografe i sve programe. Ja i danas čuvam sasvim običan sat gde je na poleđini ugravirano Plejboj i neki otvarač za vino.
Rekli ste da ste svoje studente novinarstva na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost učili onome čemu vas je naučio Umberto Eko: Gde da pronađu informacije da bi se uspešno i profesionalno bavili novinarstvom za novi svet. Gde pronaći informacije?
Ja sam studirala pravo koje me je naučilo logičnom razmišljanju. Mnogi novinari odlično pišu, a ja im posle, kao urednica, kažem da to što su napisali nije logično. U novinarstvu mora da se pretera, mora da bude jače, bolje napisano od onoga kako se zaista dogodilo, ali mora da postoji neki razum i logika u svim tim informacijama kad se one pakuju. Naravno, stara dobra dokumentacija postoji i dalje u Radio Beogradu. I mnogo susreta sa ljudima. Nikada ne znate gde se krije neka informacija, neka priča, neka rečenica za koju možete da se zakačite.
View this post on Instagram
Cowboy boots are ready to wear#elleserbia#octoberissue#editorsletter#passionforfashion#lovemyjob
Više puta ste rekli da vam je životni moto „Ništa nije ostvareno što prethodno nije odsanjano”, a Artur Klark Vam je u intervjuu rekao „Moji snovi imaju nezgodan običaj da se ostvare”. Da li su svi vaši snovi ostvareni ili još uvek sanjate?
Nisu, daleko bilo! Ima još tih junaka. Jedan od njih je vođa Crvenih brigada koji je, nećete verovati, živ i zdrav, odslužio je svoju kaznu. Odavno ga već niko ne zna, ali ja ga i dalje zovem uredno, svakog meseca. On stalno obećava da ćemo možda popiti kafu, ali naravno, jasno mi je da on meni neće pričati o tome šta se desilo i po onome što sam ja možda previše otkrila, sumnjam da će se to dogoditi. Ja sam i u Elle-u ostvarila neke od svojih snova. Jedan od njih bila je Karolin de Megre kao moja ikona stila. Uvek ima tema. Gde god da radite možete naći nešto uzbudljivo. Ja se nadam da ću prestati ovim da bavim kada prestane da mi bude interesantno.
Najveći strah joj se ispunio. 😢