Izložba „Atelje, onirički prostor bića“ doktorskog umetničkog projekta Đurđe Sivački održana je
u Galeriji ŠTAB. Izveštaj sa izložbe možete pročitati u martovskom izdanju Plezira, a intervju sa umetnicom je u nastavku.
„Pretapanje u razigrane tokove svesti ne prestaje i danas u trećoj deceniji tog obećavajućeg milenijuma što je učinilo da svet u koji smo izručeni ništa manje evoluciono jeste drukčiji. Otud se kao stvorenja okrećemo ka nasleđu nepromenljivih nameta i prelamanja i svetlosti, molekula i doživljajnih detalja. Metod je značajno drukčiji i slava je posvećenom intimizmu što razvijorena umetnost slikanja Đurđe Sivački ističe kao svoj kosmološki prtljag.“ – Nikola Šuica
Koliko Đurđe ima na svakom tvom delu?
Mislim da umetnik i njegov rad uvek korespondiraju jedno s drugim i emaniraju istu vrstu energije, aure, jer dela proističu iz njegove duše, njegovih misli.
Odakle je potekla ideja za osnovnom bojom izložbe?
Osnovne boje koje koristim na slikama su pretežno plava i crvena, koje imaju za mene jedno intimno značenje kao muško-ženski polaritet. Svakako, prisutne su i ljubičasta, kao njihova mešavina, preplet, kao i zelena, kao boja koju najviše, pored plave, srećemo u prirodi.
Kako si došla na ideju da celokupna izložba bude prikazana u tačkicama i projekcijama?
Radovi prikazani na ovoj izložbi proistekli su iz jedne vrste figuralnog prikaza enterijera, da bih vremenom, razmišljajući o prostoru kao zbiru čestica, prerasli u neku vrstu apstraktne geometrije. Svakako, kao polazište uvek uzimam enterijer, specifično ateljea, kao posebno intimnog prostora za mene, koji simboliše povratak u detinjstvo (odrasla sam u ateljeu svog oca) u prostor zaštite, kontemplacije, ušuškanosti, sigurnosti, ali i intenzivnog promišljanja o međuljudskim odnosima, o sebi samoj. Da (skoro) svaka slika bude u celosti naslikana i predstavljena tačkasto? Svet koji posmatramo titra pred našim očima, kao skup molekula, čestica, i ta vrsta divizionizma dala mi je prostor za eksperimentisanje u pravcu likovnog izraza, takođe i psihološki, postupak koji je spor, taloženjem slojeva tačkica, predstavlja svojevrsnu meditaciju, opuštanje, sa skoro terapeutskim delovanjem.
Na koji način si došla do tako kreativnih, a opet jednostavnih i toplih naziva slika?
Nazive slika osmišljavam nakon što je slika gotova, rečenica ili sintagma koja mi se prva javi kada završim sliku.
Na koji način su povezane izložbe Frekvencije emotivnih prostora i Sazvučja i veze sa izložbom Atelje, kao onirički prostor bića?
Izložbe su veoma srodne, skoro svi radovi sa prethodne izložbe predstavljene su i u galeriji Štab, s tim što su ovde prikazane i najnoviji radovi, crteži na platnu, rađeni flomasterima. Reč sazvučje veoma mi je rezonovala, jer je muzika veliki deo mog stvaralaštva, s direktnim delovanjem na njega, slično nastajanju geometrijske apstrakcije, koja je i nastala kao neki presek muzike i matematike. Otuda sazvučja. Primećujete da svaku sliku započinjem slikanjem prvo frontalnim zidom i dva koja ka nama izlaze u prostor.
Kako se rodila inspiracija za spajanjem i preplitanjem dečijeg i odraslog sveta?
Inspiraciju mi je svakako pružio moj sin Filip. On mi je otvorio nov, sveži pogled na svet, nevino gledanje čistih boja i oblika. Profesorka i draga koleginica Dragana Stanaćev rekla mi je da ovim slikama, posebno manjim formatima, kao da pokušavam da svom sinu predstavim svet lepšim, da su „kao neke igračice”. Takvo zapažanje veoma mi se dopalo. Materinstvo me je svakako i „otvorilo” ka čistim bojama, jarkim, kao da sam se oslobodila bremena prethodne palete, daleko zagasitije i „sofisticiranije”.
Kroz proces stvaranja, nastao je spoj eklektičnosti boja, slojeva i poteza koje obučene u neobično ruho predstavljaju životne prostore i ciklus koji nepovratno teče i menja se. Da li svaki ciklus (period, promena, osećanje) ima svoju „glavnu“ boju?
Naravno. Da se nadovežem na prethodno pitanje. U svakom periodu stvaramo ciklus koji korespondira sa trenutnim mojim razmišljanjima, osećanjima, idejama.
Da li su radovi podeljeni po određenoj tehnici ili po temi, poruci koju nose?
Nisu. Oni su svi deo jedne iste priče o prostoru, kroz čiju prizmu posmatram i proživljavam svoju intimnu ispovest.
Da li je to omaž jednom biću, san pretvoren u javu, koji je opipljiv i osetan, toliko stvaran da vraća kroz vreme i pulsira vatrom života, dok govori univerzalnim jezikom?
Može se reći. Želim da moje slike budu atmosferične, da se svako može naći u njihovim raspoloženjima i pronađu svoj doživljaj kroz njihove kompozicije i boje. Oslobođenost od narativnosti i svedenost kompozicije, zatim i intenzivnost boja govore tome u prilog.
Da li je isijavanje premašilo sva tvoja očekivanja i pokrenulo onu toplu iskru razigranosti, onih koje je dotakla i koji su je otkrili?
Jeste. Veoma sam dirnuta recepcijom, uvek mi znači iskren i otvoren razgovor poznatih i nepoznatih, ljudi iz struke i van nje. To i jeste suština, dopreti i komunicirati kroz svoje slike do drugih ljudi, kao i povratna reakcija i doživljaj.
