„Poenta umetnosti je u njenoj singularnosti i neuporedivosti“
AKO STE POMISLILI DA JE OVO PROMOCIJA NEKE DALJE ROĐAKE SA KOJOM DELIM PREZIME, VARATE SE. DUBRAVKU SAM UPOZNALA PRVOG DANA NA POSLU KADA SAM SASVIM SLUČAJNO SELA PORED NJE, DA BISMO SHVATILE DA NOSIMO ISTO PREZIME. KAKO SLUČAJNOSTI NE POSTOJE, VEĆ SE UNIVERZUM VEŠTO IGRA NAŠIM PUTEVIMA, TAKO SU SE I NAŠI UKRSTILI I MOJE OKRUŽENJE JE SADA BOGATIJE ZA INDIVIDUU PO ČIJOJ SAM KREATIVNOSTI SAMO ZAGREBALA. DUBRAVKA JE PRISTALA DA NAM OTKRIJE KAKO JE KRENULA PUTEM SLIKARSTVA, KAKO SU JE UMETNOST I ANTROPOLOGIJA ZAJEDNO OBLIKOVALI, KAKO SE ŽIVA MATERIJA KANALIŠE KROZ NJENE RUKE I U ČEMU ONA VIDI ČUDO LJUDSKOG POSTOJANJA
KADA SI OTKRILA PASIJU PREMA SLIKANJU, I KAKO SE SVE TO RAZVIJALO U TVOM SLUČAJU?
Pa, kao i većina dece, volela sam uvek da žvrljam, ali ne bih rekla da sam se posebno isticala u to vreme. Koliko se sećam, nisam imala previše fokusa. Međutim, vremenom su mi te žvrljotine postale neka vrsta meditacije, posebno u školi, na dosadnim časovima. Taj nagon za crtanjem se ponekad pojačavao, a ponekad je potpuno nestajao, ali se uvek vraćao. Mislim da sam se u nekoj redovnoj likovnoj aktivnosti ustalila tek kada mi je ćerka malo porasla. Već sam završila Filozofski fakultet, antropologiju, i nisam imala nikakvih ambicija u pogledu slikarstva. Kao što ih uostalom nemam ni sada. Samo sam se susrela sa golom potrebom da radim, i tako ponirem sve dublje u pokušaju da pronađem neku unutrašnju logiku u nagomilanim dnevnim, životnim iskustvima i tako to traje.
ZAVRŠILA SI STUDIJE ANTROPOLOGIJE, RECI NAM U KOM PRAVCU JE TO USMERILO TEBE KAO OSOBU, A U KOM SLIKARSTVO?
Prvo sam upisala likovnu akademiju u Trebinju, ali izdržala sam samo jedan semestar. Već tada sam izgleda umela dobro da razumem sebe, jer je moj put bio put odužavanja od svega što znam. Akademske vežbe crtanja su mi bile čisto mučenje. Ja sam krenula od šaranja, fleke i nekog skoro autističnog izbacivanja doživljaja na papir ili platno. Posebno kada je počela velika opštenarodna zabava na prostoru Jugoslavije i kada sam iskusila prve prave životne gubitke odlazeći iz rodnog Sarajeva, te ekspresije su imale puni terapeutski efekat. Antropologija je meni puno značila, jer mi je dala pravac i sredila malo moj um pun misli, koje nisu imale ni početak ni kraj. Kažu da čovek misli ono što oseća, pa je emocionalna neravnoteža uvek praćena mentalnom konfuzijom. Pa eto, meni je umetnost pomogla da lečim emocije, a antropologija da složim um. Zajedno idu odlično, preporučujem.
ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJAJU PROPUTOVANJA SVETOM?
Putovanja su meni veoma važna, ali važno je i da su pravovremena. Mislim da je velika umetnost u životu naći se u pravo vreme na pravom mestu. Kada osetiš da si spreman na neko svoje privatno hodočašće, onda se sve nekako otvara i dešavaju se pravi susreti, pravi doživljaji. U tom smislu, kratka šetnja sa psom, dobro izvedena, može da bude dragocenija od nekog egzotičnog putovanja. Ali opet, ne bih do kraja da relativizujem značaj odlaska u druge zemlje, jer to je poseta drugim dimenzijama, drugim univerzumima i samo tamo možemo da prepoznamo neke delove svoje duše, koji možda ovde nemaju u čemu da se ogledaju. To nas stvarno proširuje i oslobađa, olakšava ovu komplikovanu egzistenciju. Kada bih u ovom trenutku mogla da biram, putovala bih u neku netaknutu prirodu, gradovi me ne zanimaju mnogo.
PRIMEĆUJEM DA TI JE PRIRODA VEOMA BLISKA, A I SAMA SI MI PRIČALA KAKO KORISTIŠ ORGANSKE BOJE – SLIKAŠ RAZNIM ČAJEVIMA, KAFOM… KAKO SI KRENULA TIM PUTEM I ČEMU TEŽIŠ NA DNEVNOM NIVOU?
Da, meni priroda svaki dan nedostaje, a ti eksperimenti se obično dešavaju spontano kada u gluvo doba noći, umesto da umočiš četkicu u vodu – umočiš je u čaj, a umesto čaja nategneš onu teglu sa bojom… Čemu težim na dnevnom nivou? Priznajem da sam jako rascepljena tu. Želela bih da živim čistije, disciplinovanije, duhovnije, nežnije… ali kao i drugi ljudi idem na posao, tamo se kuvam pred kompjuterom ceo dan, jedem šta stignem i ne spavam baš najbolje. Borim se sa tim koliko je moguće, ali moram da priznam da matrix za sada pobeđuje.
ŠTA MISLIŠ O GLOBALNOJ EKSPANZIJI ORGANSKE HRANE POSLEDNJIH PAR GODINA I TRENDU PRIRODNOG NAČINA ŽIVOTA?
To je samo po sebi, naravno, pozitivno i nadam se da će ta moda potrajati. Ali problem sa svakom modom je u tome što promašuje cilj i pretvara se u eskapizam. Ne bih da zvučim cinično, ali situacija je strahovito opasna. Kada bi organska poljoprivreda postala cilj na nivou vlada onda bi sve to imalo mnogo više smisla, ovako se samo zamagljuje pravi problem, a to je ova kapitalistička patokratija koja uništava sve pred sobom. Ipak, na dnevnom nivou, naravno da se treba boriti za svaku i najmanju zelenu površinu, to je bitan deo procesa transformacije globalnog društva.
USPEŠNO EKSPERIMENTIŠEŠ BOJAMA I KOMBINUJEŠ RAZNE TEHNIKE NA JEDNOJ SLICI. DA LI IMAŠ NEKE OMILJENE KOMBINACIJE TEHNIKA KOJE RADO PONAVLJAŠ I DA LI JE TO NEČIM USLOVLJENO?
Uslovljeno je nedostatkom prostora i vremena za rad, pa su crteži na papiru postali minijature u bloku koji nosim u svojoj torbici, a ulje na platnu je zamenjeno akrilikom. Što neko reče pre neki dan, crtam sve manje ali sve dublje. Mene je malo sramota da pričam o nekoj tehnici, ja sam jednostavno radila, drljala, nisam mnogo koristila pamet i ispadalo je to što je ispadalo. Nešto je iz mojih ruku htelo da se rodi i našlo je medijum koji se tu zatekao.
ČESTO RADIŠ MINIJATURE, ČAK SAM IMALA PRILIKE DA TE VIDIM UŽIVO U AKCIJI I PRIZNAJEM DA SU MI ONE OMILJENE IZ TVOG OPUSA. U STVARANJU ČEGA TI LIČNO NAJVIŠE UŽIVAŠ?
Ja sam najsretnija kada osetim da je nešto, nešto živo, materijalizovano kroz mene a da se ja tu nisam puno mešala. Tada se osećam kao čist kanal, i ti radovi nastaju jako lako, gotovo trenutno. I ljudi na njih iskonski reaguju. Često se na te slike i ne potpišem, jer nisam ja tu uopšte bitna. To je ono što je oslobađajuće.
KO JE DUBRAVKA PRIVATNO?
Privatno sam mama, ponekad dvoglava aždaja, ponekad malo dete… šta mi dozvole. Pravi sam introvert. To je tajna mog neuspeha.
KOJU VRSTU ČULA NAJRADIJE ZADOVOLJAVAŠ: ČULO VIDA PUTEM SEDME UMETNOSTI, ČULO SLUHA MUZIKOM ILI INSPIRACIJU I BEG TRAŽIŠ U KNJIŽEVNOSTI?
Sve navedeno! Ne ide jedno bez drugog bez trećeg… Stvaranje i razmena stvaralaštva je jedna velika životna radost. Prednost vremena u kome živimo je da, iako je mračno u mnogo čemu, ako imate internet, realno nemate nikakvog razloga da ne uživate u muzici, filmu, fotografiji, slici. Izbor je zaista samo naš, na TV-u mogu da puštaju šta god hoće, a i njega možete da izbacite. Iako plaćate pretplatu, šta vas briga.
RECI NAM NEŠTO VIŠE O IZLOŽBAMA KOJE SI IMALA DO SADA? DA LI IMAŠ NEKE U PLANU U BLIŽOJ BUDUĆNOSTI, I GDE GENERALNO LJUDI MOGU VIDETI TVOJE RADOVE?
Izlagala sam uglavnom kolektivno, sa grupom umetnika koji su povezani sa Muzejom naivne i marginalne umetnosti iz Jagodine. Poslednja izložba sa tom grupom fenomenalnih umetnika, koji su i privatno sjajni ljudi, bila je u Galeriji 73 prošlog leta, a u međuvremenu sam učestvovala u putujućoj kolektivnoj izložbi pod nazivom “Između Volge i Dunava”. To je izložba u organizaciji Ruske akademije umetnosti koja je okupila 45 umetnika iz deset zemalja Istočne Evrope i 88 umetnika iz cele Rusije. Imala sam i nekoliko samostalnih izložbi, uglavnom u neformalnim umetničkim prostorima. Planiram uskoro još jednu samostalnu izložbu, ali zbog posla koji radim ostaje mi vrlo malo vremena da se organizujem. Ali biće…
NA TVOJIM SLIKAMA SU PRISUTNI APSTRAKTNI MOTIVI, SILUETE SA EKSPANZIJAMA BOJE… KOM PRAVCU U UMETNOSTI (SLIKARSTVU) SE OSEĆAŠ NAJBLIŽOM?
Ne bih mogla da se izjasnim oko toga. Kao prvo, ne postoji nikakav predumišljaj prilikom rada, nikakva težnja da to izgleda ovako ili onako… a drugo, poenta umetnosti je u njenoj singularnosti i neuporedivosti. Sve ostalo ima kod Kineza.
DA LI POSTOJI TRENUTAK KADA KAŽEŠ “OVAJ RAD JE POTPUNO GOTOV” ILI IH SVAKO MALO DORAĐUJEŠ PO OSEĆAJU?
Uglavnom radim više slika istovremeno. Jednu obično maltretiram i na njoj je sto slojeva. Ona je tu da izbacim sve viškove iz sebe, a onda uzmem drugo platno na kome radim lako, brzo i sa najvećom pažnjom… tako da, jedno platno trpi, a na drugom je poezija.
PLANIRAŠ LI DA SE OPROBAŠ U NEKIM DRUGIM SFERAMA UMETNOSTI, KOJE SU OPET TESNO POVEZANE SA BOJOM I ČETKICOM/OLOVKOM?
Oslikavam nameštaj kad mi neko zanimljivo parče padne pod ruku, obično stolice. Takođe, otkrila sam i da mi je aranžiranje sukulenata u saksiji veliko uživanje. U kombinaciji sa peskom, mahovinom, žicom i raznim dodacima nastaju čudesa. Igram se i sa fotografijom, a nadam se da ću u budućnosti imati više vremena i tišine za pisanje i ilustraciju. Iako se čini da je već skoro sve rečeno, i da je svet već prilično umoran i star, ipak mislim da je čudo ljudskog postojanja u tome što ne postoji kraj našim iskustvima. Vredi ostaviti trag o tome, vredi izraziti šta osećaš.
