Razmišljala sam neko vreme kako da oblikujem uvod za ovako iscrpan intervju, i smislila sam da to izgleda ovako: ovog meseca imali smo priliku da se fokusiramo na zemljane – stanovnike planete Zemlje. Razgovarala sam sa jednim izuzetnim zemljaninom – osnivačem i umetničkim direktorom projekta Nature & Art. Ovaj zemljanin se bavi teorijom umetnosti, piše kritike i eseje, imao je bezbroj samostalnih izložbi, voli prirodu i stvara umetnička dela pod otvorenim nebom. Njegovo platno nikada nije prazno. Na njemu je uvek slika napravljena od svetlosti, a njegova boja predstavlja energiju u kretanju. Ovo je Đorđe Stanojević – stanovnik zemlje, umetnik i njen poštovalac. A ovo je razgovor na zemlji, o zemlji.
Intervju: Irina Markić @hasanaginica_
S obzirom na to da je centralna tema našeg broja održivost, priroda i očuvanje zemlje – moje prvo pitanje bi bilo (kao što možete da pretpostavite) kako je došlo do ideje okupljanja umetnika u okviru međunarodnog projekta Nature & Art?
Svaka umetnost nastaje iz neminovne potrebe. A ta potreba našeg vremena je povezivanje savremenog čoveka sa prirodom. Umetnici su se okupili oko ideje da umetničke procese povežu sa prirodnim procesima, i da putem umetnosti, čoveka povežu sa njegovim izvorom, sa prirodom.
Ako polazimo od pretpostavke da umetnost podrazumeva različite tehnike, forme i različite vidove izražavanja – na koji način ovo mikrookruženje ujedinjuje umetnike? Drugim rečima – šta bi bio ujedinjujući faktor projekta Nature & Art?
U ovom kontekstu, tehnike, forme i vidovi izražavanja nisu važni. Najvažnija je namera, kako u umetnosti, tako iu životu. Ona ujedinjuje sve umetnike ovog koncepta. Namera ovog mikrookruženja je da prirodni proces, putem umetnosti, vratimo u svakodnevni životni proces savremenog čoveka. Da ga podsetimo ko je, odakle je došao i gde se vraća.
Koje materijale koristite iz prirode za stvaranje dela? Istakli ste jednom prilikom da se boja pravi sama – na koji način sami pravite boje, ili – kako izgleda taj proces u kojem „dozvoljavate“ prirodi da samostalno stvara paletu boja?
Kada sam se vratio u prirodu, pre četrnaest godina, poneo sam mnogo gotovih, industrijskih boja sa namerom da ih iskoristim. Naprosto, nije se dalo. Taj krajolik Osečine, u Zapadnoj Srbiji, zahtevao je svoje materijale izražavanja. Zato sam počeo da pravim boje od zemlje i prirodnih medijuma. Nastavio sam sa tom praksom i uvođenjem pigmenata koje nabavljam u celom svetu. Izbor pigmenta i medijuma zavisi od energije tog dana i određenog prostora. Mahom boje pravim u velikim količinama, i one same za sebe postaju rad. Boja je čista energija. Nakon toga, postavljam platno u horizontalni položaj ispod otvorenog neba. Ono nikada nije prazno. Na njemu se uvek nalazi slika napravljena od svetlosti. Boju postavljam prateći tu energiju svetlosti. Nastaje čarolija.
Moram da istaknem jedan interesantan podatak iz vaše biografije – pre nego što ste se vratili u svoje rodno mesto i pronašli utemeljenje u prirodi, radili ste u domenu advertajzinga u Leo Burnettu. Za potrebe teksta, istakla bih da je prelomni trenutak u vašem životu bio taj, svima poznati, „burn out“. Na koji način je taj vid „sagorevanja“ bio neophodan i ključan za vas, i na koji način vam je pomogao da „pobegnete“ iz uloge „dizajniranog umetnika“ i vratite se svom izvorištu?
Samo se srcem može videti. Ono se veoma često buni i mi to zanemarujemo. „Burn out” nastaje kada radimo stvari koje su hitne, a nisu bitne. Zapravo ne znamo što ih radimo. Verovatno samo iz nekog našeg straha.
Biće se bori protiv kompromisa. Želi da se realizuje. Godinama sam bio u multimediji, advertajzingu i dizajnu. Poprilično sam uspešno radio taj posao, ali sam znao da je to kompromis koji će se u jednom trenutku raspasti. Tako se i desilo. Raspao sam se. Nisam imao kuda do da se vratim na početak. Na izvorište odakle sve teče, gde je sve jasno. Formirao sam atelje u prirodi gde sam se igrao kao dete. Taj svet, koji smo mi videli kao deca u dolini reke Jadar, je moj svet i njega slikam. To je jedina pesma koju ja mogu pevati. Kada je pevam, znam da je istina i da sam na pravom mestu, u pravo vreme. Da toga nemam bio bih u potpunosti izgubljen.
I sami ste istakli da smatrate da se čovek pretvorio u pravu tehnološku životinju i udaljio od svog primarnog instinkta, potrebe i neophodnosti. Da li biste mogli da kažete koji je recept danas (vaš recept ili radije metoda) – kako čoveka vratiti suštini njegovog bića?
Čovek mora da se izdvoji iz histerične sociološke realnosti u kojoj živi, na bilo koji način. To je izmišljena realnost čija osnova je čovekov ogroman strah od prolaznosti i smrti. Sociološka realnost je simulirana realnost i ona se vaja medijima. U njoj je čovek uvek u neskladu, jer nikada nije dovoljan u sopstvenoj alavosti. Paralelno sa sociološkom realnosti, postoji prirodna realnost. Ona je zapravo naša jedina realnost o kojoj se ne govori.
U toj realnosti mi smo deo bića. Kao Koje materijale koristite iz prirode za stvaranje dela? Istakli ste jednom prilikom da se boja pravi sama – na koji način sami pravite boje, ili – kako izgleda taj proces u kojem „dozvoljavate“ prirodi da samostalno stvara paletu boja?
Kada sam se vratio u prirodu, pre četrnaest godina, poneo sam mnogo gotovih, industrijskih boja sa namerom da ih iskoristim. Naprosto, nije se dalo. Taj krajolik Osečine, u Zapadnoj Srbiji, zahtevao je svoje materijale izražavanja. Zato sam počeo da pravim boje od zemlje i prirodnih medijuma. Nastavio sam sa tom praksom i uvođenjem pigmenata koje nabavljam u celom svetu. Izbor pigmenta i medijuma zavisi od energije tog dana i određenog prostora. Mahom boje pravim u velikim količinama, i one same za sebe postaju rad. Boja je čista energija. Nakon toga, postavljam platno u horizontalni položaj ispod otvorenog neba. Ono nikada nije prazno. Na njemu se uvek nalazi slika napravljena od svetlosti. Boju postavljam prateći tu energiju svetlosti. Nastaje čarolija.
Moram da istaknem jedan interesantan podatak iz vaše biografije – pre nego što ste se vratili u svoje rodno mesto i pronašli utemeljenje u prirodi, radili ste u domenu advertajzinga u Leo Burnettu. Za potrebe teksta, istakla bih da je prelomni trenutak u vašem životu bio taj, svima poznati, „burn out“. Na koji način je taj vid „sagorevanja“ bio neophodan i ključan za vas, i na koji način vam je pomogao da „pobegnete“ iz uloge „dizajniranog umetnika“ i vratite se svom izvorištu?
Samo se srcem može videti. Ono se veoma često buni i mi to zanemarujemo. „Burn out” nastaje kada radimo stvari koje su hitne, a nisu bitne. Zapravo ne znamo što ih radimo. Verovatno samo iz nekog našeg straha. Biće se bori protiv kompromisa. Želi da se realizuje. Godinama sam bio u multimediji, advertajzingu i dizajnu. Poprilično sam uspešno radio taj posao, ali sam znao da je to kompromis koji će se u jednom trenutku raspasti. Tako se i desilo. Raspao sam se. Nisam imao kuda do da se vratim na početak. Na izvorište odakle sve teče, gde je sve jasno. Formirao sam atelje u prirodi gde sam se igrao kao dete. Taj svet, koji smo mi videli kao deca u dolini reke Jadar, je moj svet i njega slikam. To je jedina pesma koju ja mogu pevati. Kada je pevam, znam da je istina i da sam na pravom mestu, u pravo vreme. Da toga nemam bio bih u potpunosti izgubljen.
I sami ste istakli da smatrate da se čovek pretvorio u pravu tehnološku životinju i udaljio od svog primarnog instinkta, potrebe i neophodnosti. Da li biste mogli da kažete koji je recept danas (vaš recept ili radije metoda) – kako čoveka vratiti suštini njegovog bića?
Čovek mora da se izdvoji iz histerične sociološke realnosti u kojoj živi, na bilo koji način. To je izmišljena realnost čija osnova je čovekov ogroman strah od prolaznosti i smrti. Sociološka realnost je simulirana realnost i ona se vaja medijima. U njoj je čovek uvek u neskladu, jer nikada nije dovoljan u sopstvenoj alavosti. Paralelno sa sociološkom realnosti, postoji prirodna realnost. Ona je zapravo naša jedina realnost o kojoj se ne govori. U toj realnosti mi smo deo bića. Kao pupoljci nastajemo, cvetamo i nestajemo. I svi smo delovi jednote bića. Ovo će zvučati mnogima kao filozofiranje ili apstrakcija, ali, hteli-ne hteli, to je naša jedina realnost. Baš u onom trenutku kada čovek uspe da se sjedini sa prirodom i bićem, on se oseća dobro. On stiče „okeansko osećanje” pripadnosti celini. Ima izvesnost celine. Sve ostalo je anksiozna neizvesnost. Kako to postići? Svako za sebe mora pronaći metod, kako ume i zna. Za mene je čin slikanja spona između te dve toliko različite realnosti.
Šta ekologija predstavlja za jednog umetnika? Kako ona danas utiče na umetnike i kako je umetnik doživljava?
Veoma često govorim da definicija ekologije danas je formirana od strane uobraženog i bahatog čoveka. On smatra da je on gospodar prirode i da je treba zaštititi. To je nonsens jer će se priroda regenerisati za hiljadu ili milion godina samo što čoveka više neće biti. Ekologija je zaštita čoveka od čovekove bahatosti i uobrazilje da je gospodar sveta. Ekologija treba da preispita racionalistički način mišljenja koji je čoveka sveo na čistu računicu. Oduzeo mu je sve najvažnije dimenzije bića. Osiromašio ga i doveo do ivice ambisa. Njegov duhovni prostor je sve tešnji i tešnji. Misao čovekova danas je najveće zagađenje. A prednost umetnosti je ta da ona uvek preispituje ljudsku misao i nudi alternative svom vremenu. Umetnost proširuje racionalnu misao na ostale nivoe bića. Deluje blagotvorno i isceljujuće. Zamislite ovaj svet bez umetnosti? Na šta bi ličio?
U jednom od svojih intervjua za Radio Beograd 2, istakli ste da smatrate da se umetnik rađa, a ne stvara, te da profesor u tom smislu samo potpomaže u oslobađanju i shvatanju onoga što je izvorište za nečije stvaralaštvo. Može li postojati samo jedno izvorište za umetnika, i koje je bilo vaše?
Smatram da umetnik zna da je umetnik. Kao što grm zna da je grm, a hrast zna da je hrast. On se rađa sa tom neminovnom potrebom. Može je gušiti, ali je to pogubno za njega. Umetnik stvara ne zato što želi, nego zato što mora. Indijanci kažu da sve na svetu ima svoju pesmu. Ona se može iščitati u samom početku. Samo u poreklu se može otkriti svrha. Zato je važno da se vratimo na izvor. Da znamo odakle potičemo. Jedina vrednost umetnika je njegova originalnost. Samo iskrenost je može realizovati. Profesor na akademiji treba da uživa u otkrivanju novih svetova koji se svakoga dana rađaju sa novim studentima, a ne da nameće torturu svojih mrtvih principa. Kao što potok ima samo jedan izvor, tako je i sa čovekom. Ja sam šljiva Požegača i nosim sve karakteristike prostora sa koga sam potekao. On me u potpunosti determiniše. To je moja lična karta.
Na vašem veb-sajtu istaknuto je da je, između ostalog, projekat Nature & Art kolektivno, konceptualno umetničko delo. U današnjem savremenom svetu – u kojem je fokus na željama i htenjima pojedinaca, da li je kolektivno stvaralaštvo revolucija ili vraćanje umetnika onom što je izvorno? Na nešto što je već postojalo, pa je prevaziđeno? Ili je samo zaboravljeno i zanemareno?
Mi možemo biti srećni jedino ako živimo i radimo za kolektiv, jer je čovek kolektivno biće. Vreme u kojem živimo nosi ogromnu pandemiju sebičnosti. U toj patologiji čovek se zatvara od bića i postaje sve prazniji i prazniji. Samo u kontaktu možemo naći sadržaj. U kontaktu sa prirodom, sa ljudima i sa umetnošću. Jedino tako. Zato se platforma Nature & Art bazira isključivo na dijalogu.
U pojedinim intervjuima istakli ste da da je vaš pristup u umetnosti oblikovala sama zemlja koju istovremeno shvatate kao materiju i kao metaforu, kao medijum i kao subjekt. Na koji način zemlja kao materija može poslužiti za direktnu intervenciju na platnu?
Zemlja nije boja, ona jeste. Kao što zlato, nije boja, ono jeste. Boja, po sebi, ne predstavlja nešto drugo, već ona jeste energija u kretanju. Život sam. Imali smo sreću da je još sredinom XIX veka fotografija preuzela funkciju dokumentarizma iz vizuelne umetnosti i oslobodila je. Vizuelna umetnost je dobila slobodu da sama sebe izražava, kao muzika ili poezija. Kada slušamo određenu muzičku kompoziciju, nikada se ne pitamo šta ona znači. Ona nas „radi” ili ne svojim sopstvenim jezikom. Zamislite violinu koja imitira zvuk vetra! Koliko bi to jadno bilo za taj savršeni instrument. Koliko bi bio inferioran. Ali kada violina povlačenjem strune preko gudala „rađa” vetar svojim jezikom, nastaje muzika.
Zemlja, kao materija, pulsira. Ona ne predstavlja nešto drugo. Ona jeste i zrači onom energijom koju je umetnik u nju utkao.
Prilikom otvaranja izložbe „Ritam prirode” 2018. godine istakli ste da „živimo betonsku kulturu koja formira naš betonski mozak”, šta ste pod time mislili? Ako možemo da kažemo da je beton materijal koji se u osnovi spravlja od šljunka, peska, vode i aditiva (dakle zemlje) – da li „betonska kultura” zapravo proistekla iz zemlje?
Znači li to da smo je pogrešno upotrebljavali ili pogrešno doživeli? Ili ništa od navedenog? Drevni čovek sebe nije mogao zamisliti van jedinstva prirode. Još u dalekoj istoriji, potreba čoveka za izvesnošću počela formirati civilizaciju u kojoj mi živimo danas. Potreba za izvesnošću je potpuno suprotna prirodnom stanju stvari, gde se neizvesnost podrazumeva. I sada mi živimo potpuni apsurd, gde želimo veštački napraviti osećaj kontrole i izvesnosti u prirodi čiji je princip potpuno suprotan. Prihvatanjem neizvesnosti, mi prihvatamo život. Neizvesnost prirode u našim mozgovima stvara uvek nove sinapse koje od nas prave kreativna bića, otvorena za igru i otvorena ka životu. Beton nas odvaja od ovog principa. Odvaja nas od toka, od dodira sa prirodom i mogućnosti kreacije. Mi mislimo da nešto kontrolišemo, a zapravo venemo.
