Nije lepota života uvek raditi iste stvari. Onaj za koga cilj predstavlja samo reč i konačno odredište nikada neće susresti usputne lepote. Živimo u maloj zemlji, punoj prirodnog bogatstva, a da možda toga nismo ni svesni. Ni ja je nisam obišla uzduž i popreko, ali znam da je ne bih menjala ni za jednu drugu. Do ponekih, skrivenih kutaka sam ipak uspela stići, a onda kada otkrijete takva mesta stalno ste gladni daljeg putovanja.
Maj i septembar su meseci koji su moji omiljeni saveznici, a kako je maj iz poznatih razloga ove godine posustao, nadam se da će me ovaj drugi spremno dočekati. Sigurno svi imate omiljeni tajming za odmor, bilo da on obuhvata samo vikend ili više od toga i nadam se da ćete ga ove godine pametno iskoristiti.
Moram priznati, bilo je divno videti u toku izolacije fotografije prirode naše zemlje! Saznala sam za neka mesta za koja nikada ne bih rekla da su sa ovih prostora. Zadivljujuće! Znam, znam…i meni pomalo nedostaje more. Ništa ne može zameniti vreo pesak i so u kosi, ali šta je to što može nadomestiti ovaj osećaj? Premotavam film u glavi…
Postoji jedno mesto, tamo, na brdovitoj, istočnoj strani Zlatibora. Skrivena oaza, ušuškana bukovom i borovom šumom. Kažem vam, bio je maj, a ja sam bila poletna devojka u dvadesetim, željna inspiracije van grada, čim ugrabim jedan slobodan dan u sedmici. Tako je to kada ste okruženi ljudima po devet sati dnevno, šest dana u nedelji, koji uvek žure i žele svoju kafu odmah.
Nisam imala mnogo vremena za pisanje što mi je ostavljalo samo taj jedan dan u kome moram sve uraditi. Najvažnije je bilo naći prevoz, odnosno osobu koja će sa mnom poći u avanturu. Ja sam neko ko još uvek nema položen vozački ispit, inače biste već uveliko gledali uživo prenos s lica mesta. Poenta priče – ja sam suvozač, neko ko ozbiljno shvata svoju ulogu. Pratim situaciju istovremeno posmatrajući očaravajuće predele vredne divljenja i nekoliko redova u notesu. Uvek podelim trošak za pređeni put, a omiljeni deo mi je pakovanje korpe za piknik. Uspomene nikada ne umiru, a i jednostavno postanete multipraktik u petoj brzini života.
Od glavnog grada, udaljen je nešto više od tri sata vožnje, a nama je trebalo oko dva iz mog rodnog Čačka. Sigurno znate za prvu lepotu na tom putu, Ovčarsko-Kablarsku klisuru o kojoj bi trebalo govoriti posebno, jer ako niste, morate posetiti vidikovac koji pruža pogled na meandre Zapadne Morave i od koga zastaje dah, ali i bar jedan od deset srednjovekovnih manastira sa leve i desne obale reke. Postoje i dve pećine (Kađenica i Turčinovac) iz 19. veka, za koje nisam znala kao mala, ali su mi uvek neke sile vukle pogled baš u tom pravcu. Tako i nastaju moje usputne priče. Posmatram, maštam, osećam.
Vidim da je klisura sve češća destinacija mnogim ljudima i drago mi je što planine dobijaju zasluženu pažnju s godinama. Njima se može biciklom, autom, ali i pešice. Ja se obično odlučim za najbrže prevozno sredstvo, zbog nedostatka vremena, ali volim da zastanem svuda i prošetam.
Druga očaravajuća, a usputna stanica je Potpećka pećina, spomenik prirode karakterističnog izgleda. Sada je moderno napraviti lepe fotografije na neobičnim mestima, ali je još važnije udobno se obući, a pogotovu obuti! Tako da pripremite u autu odeću ako planirate fotkanje. Upoznavanje ove pećine je obavezan izlet sa osnovnom školom u mom kraju, tako da sam je posetila pre sigurno petnaest godina, a ove će na red doći ponovo. Septembar će bez sumnje biti vreo, ali za njenu unutrašnjost na 9 stepeni, treba se pripremiti. Šteta što nije dostupno svih 800m, jer ko zna kakve tajne krije nakon 555m dostupnih za posetioce. Uvek me zanimalo šta je negde tamo iza. Iza brda, iza zida, iza kuće…
Stopića pećina. Ona je još jedna stanica na kojoj se zaustavljam pre cilja, jer cilj nije samo reč i konačno odredište. Istražujte! U svemu poznatom i nepoznatom uvek ima nešto novo. Neki novi pogled svaki put se prelomi nad prizorom. Osluškujte! Ne samo okolinu, već i vaše telo. Ne žurite! Udahnite prirodu i pružite joj pažnje i vremena. Dva puta duža od prethodno pomenute, ova pećina će vas ostaviti bez teksta od samog ulaza, do vodopada unutar nje. Možda ćete tek doći sebi kada stignete na odredište.
Vodopad Gostilje. Mesto za ručak u restoranu sa umirujućim pogledom uz cvrkut ptica, prostor za šetnju, možda piknik. Bazen, odakle se može peške do vodopada, a verujte mi doći će vam da se bućnete dok stignete tamo. Ljuljaške! Uh! Pa onaj ko se ne raduje prirodi kao dete, ne zna šta propušta! S obzirom na to da pri mojoj prvoj poseti bazen nije radio, u toku je bilo čišćenje, odlučila sam se za predah, a potom malo rekreacije na čistini kod rekvizita za igru. Danas mi je sve teže da se nateram da vežbam, ali priroda samom svojom veličanstvenošću, nadahnjuje na takav potez. Onda se silazi dole, dole, dole..Tada mi je izgledalo beskrajno dugo, verovatno zato što je prošlo već pola dana u obilasku. Telo se umori od promene lokacija, ali se duša napaja energijom između. I odjednom, vodopad! Zadivljujućih 20 metera obrušava se ispred mene. Ledena voda pršti o stene, a na koži osećaj prašine kapljica koje se ne mogu meriti ni sa jednim bazenom. Mostići, slapovi, prijatno okruženje, pravo su mesto za restart. Ovde se zaista ni o čemu ne razmišlja. Više i nije važno da se zabeleži momenat objektivom, već vreme koje posvećujemo svakom udahu. Zar „tuđa“ zemlja može bolje razumeti? Jedan pogled duboko u zelenilo i shvatićete da je srećna destinacija svuda oko nas. Toliko je blizu da osećamo mirise. Samo p(r)ogledajte!
Daljina je pogled u beskraj. Daljina nisu samo uzvišenja i ono neopipljivo. Daljina je dom na zemlji avanturista. Daljina je najbliže mesto na koje možeš da odeš, a najviše da odlutaš.
Da li i vi imate jedno takvo mesto?
Spremite korpe sa namirnicama, kompas u ruke i pustite da vas srce vodi.
