„Pevaj mi, muzo“ („Odiseja“), „Gnev mi, boginjo, pevaj“ („Ilijada“) su čuvene invokacije, pozivi muza, bogova, da pevaju o određenom junaku, jer samo Bog može da ispeva, istka, sudbinu čoveka, makar on bio i junak. Boginja se poziva da peva, ona udahnjuje inspiraciju u običnog smrtnika, pesnika. U srednjem veku tu ulogu je preuzela Sveta Sofija, mudrost, ali uvek će za pesnika najveći izvor inspiracije biti, voljena žena.
Sam pomen Beatričinog imena nas podseća na značaj koju jedna žena može da ima za zaljubljenog pesnika, koji će je učiniti besmrtnom samo snagom svoje ljubavi. Madona Beatriče je jedna od muza koje su ovekovečene, a prisećamo se i Petrarkine Laure, Kostićeve Lenke Dunđerski i drugih dama u književnosti, slikarstvu (Gala, Dora Mar, Žana Ebutern), pa i arhitekturi (Semiramidini viseći vrtovi).
Čuveni renesansni italijanski pesnik, Dante Aligijeri je zapamćen po svom velikom pesničkom delu „Božanstvena komedija“, koje se sastoji iz tri dela „Pakao“, „Čistilište“ i „Raj“. „Novi život“ je manje poznata, mladalačka knjižica, koja najavljuje buduća pesnikova dela i njegovu slavu.
„Novi život“ je satkan ujedno od proznih i poetskih delova, to je žanr koji se zove prozimetar (42 poglavlja u kojima je 25 soneta, 5 kancona i 1 balada). Napisan je na narodnom jeziku, ali autor ostavlja i naziv na latinskom, pored italijanskog, Incipit Vita nova, radi svečanog tona. Postoji vremenska distanca u glasovima, Dante je u jednom trenu pripovedač koji komentariše dešavanja, u drugom je subjekat koji doživljava i piše, u trećem je, pak, pripovedač sopstvene biografije. Pripovedna forma je autofikcija, što znači da je autor prepričao određene delove svog života, te ih je pesnički oblikovao u okviru poetike škole „slatki, novi stil“, odnosno „dolce stil novo“.
Pesnička škola „slatki, novi stil“ je u stvari stil kojim su pisali pesnici tada, nakon trubadura i truvera. Poezija je još uvek ljubavna, ali prefinjenija i intelektualno produbljena. Cilj ljubavi u „slatkom, novom stilu“ nije ostvarenje ljubavne želje, već neprekidna težnja ka nedostižnoj vrednosti koja prati idealnu dragu. Dakle, nedostižna i sanjana ljubav odnosi prevagu nad ispunjenim ljubavnim iskustvom. Ljubav mora da se krije, to je zakon „kurtoazne ljubavi“, ona je tajna i mistrija, naročito ako je prati odvojenost od voljene osobe. Ideal ljubavi je predmet pevanja „slatkog, novog stila“, ne ispunjena i veza sa stvarnom osobom koja nije anđeoska, i ima poneku manu.
„Novi život“ je i psihološka rasprava o sublimiranoj i neostvarenoj ljubavi koja je pretvorena u umetnost, i prebacivanju ljubavi u drugu, višu dimenziju sakralnog, svetog. Pesnik je ljubav prema Beatriči ispevao, pretvorio ju je u idealnu devojku koja ga čeka u „Raju“, koja je njegov putovođa, ali nikad nije ostvario ljubavnu vezu sa njom zbog njene udaje za drugog, i njene prerane smrti.
Ovo delo je posvećeno i inspirisano „Gospom njegovog uma“, anđeoskom Beatriče. Beatričina istoričnost se ne dovodi u pitanje, iako je tanka linija između apstrakcije i konkretne osobe u pesništvu „slatkog, novog stila“. Ona je bila kći bogatog građanina Firence, Folka Portinarija, kako kaže Bokačo. Gospa vlada njime, koliko i Duh života koga sačinjavaju spiritelli, oličenja čula.
Dominantna figura je bog ljubavi, Amor, koji nekoliko puta posećuje pesnika, odnosno svaki put kad vidi izvor svoje ljubavi, Beatriče. Prvi put, Dante se klanja Amoru koji gospodari njegovim srcem, što mu potvrđuje rečima: „Ego dominus tuus” („Ja sam tvoj gospodar“) . Prvi put ju je video kada su oboje imali devet godina, a drugi put sa osamnaest. Njegova draga mu se ukazuje prvi put u „rumenoj boji“, a drugi put u „prebelim haljinama“. Ona zrači dobrotom, lepotom i plemenitošću koje se prelivaju na ljude oko nje. On je pijan od zanosa svaki put kada je ugleda i „čini mu se da vidi sve stupnjeve blaženstva“ svaki put kad ga udostoji svoga pozdrava.
Dok misli na ljubljenu, Dantea savlada san u kojem ima viziju, koja je fantastična, i jedna od najlepših mitoloških slika u autorskom tekstu. Amor u svom naručju drži nagu osobu koja spava, ogrnutu tkaninom rumene boje. U toj nagoj osobi Dante prepoznaje Beatriče. Amor u jednoj ruci drži srce koje plamsa i daje joj ga da jede, što ona čini, ali neodlučno. Bog ljubavi kaže pesniku da pogleda svoje srce, nakon čega se Amorova veselost pretvara u gorak plač, te uzima pesnikovu dragu i sa njom kreće ka nebesima. Veselost „jua” ili „joie” mu nestaje sa lica jer on mora da je odvede sa zemlje, tim činom najavljuje Beatričinu skoru smrt. Ovu viziju Dante pretapa u sonet koji u uvodu ima ulogu tencone, rasprave između pesnika i Vernika ljubavi (Fedeli d’ Amore ).
Amor se nakon sna-vizije ponovo obraća pesniku. Podseća ga da treba da blagoslovi dan kada ga je uzeo, odnosno da pesnik treba da blagoslovi dan kada se zaljubio u Beatriču. Malo posle tih reči vide jednu gospu kako mu prilazi. Ona je bila čuvena sa svoje lepote i žena njegovog prijatelja, Gvida Kavalkantija. Zvala se Đovana, ali joj drugi, zbog njene lepote, nadenuše ime, Primavera (Proleće i „prva će doći“). Posle nje, vide kako dolazi čudesna Beatriča. Na simboličkom planu ova vizija znači da Vana najavljuje i prethodi Biče, kao što Jovan Krstitelj prethodi i najavljuje Hrista.
Simbolika broja devet je veoma važna u Danteovoj poetici. Igra veliku ulogu u spoljnom svetu kao i u unutrašnjosti samoga bića. Sve važne stvari za Dantea u delu on potčinjava simbolici broja devet. Tu simboliku možemo objasniti verovanjima njegovog doba o postojanju „devet pokretnih nebesa“, koja se u savršenoj harmoniji zajedno kreću.
Smrt je stalna senka u ovom delu. Kroz tuđa umiranja postepeno najavljuje odlazak svoje najmilije. Prvo umire dama koja je bila zaklon za njihovu ljubav, potom Beatričin otac, i poslednja Ona. Danteova ličnost sazreva kroz sve te patnje. Za njegov bol je kriv Amor koji je zaposeo njegovu nevinu dušu. Pesnik preispituje odnos ljubavi i dobrote, pita se da li smo plemeniti po svojoj prirodi ili nas takvima čini Amor. Zbog ljubavne boli je izgubio svoju veselost. Nakon Beatričine smrti, Dante se vraća u svoju bolnu svakodnevicu bez drage, kako bi Laza Kostić rekao, „beznjenicu“.
Dante ovo delo završava najavom Božanstvene komedije. To suptilno čini obećanjem da neće više pisati dok ne bude takav pesnik koji će stvoriti veliko delo. Imao je čudno prikazanje u kojem je video takve stvari koje su ga pozvale da više ne govori o blaženoj sve dok to ne bude mogao da čini dostojnije. Obećava da će kazati o njoj što nije nikad rečeno ni o jednoj drugoj, ako je to naravno po volji onog od koga potiču sve stvari.
Autorka: Tanja Milenković poessiablog
