Ovogodišnji Dani katalonskog filma koji se održavaju po četvrti put, predstavili su publici sedam filmskih naslova, koji su ujedno i po prvi put prikazani kod nas.
Tradicija katalonskog filma seže do samih početaka istorije kinematografije, s obzirom da je prva tamošnja igrana produkcija snimljena još 1897. godine, što je samo dve godine posle prve u svetu. Poslednjih godina ovu izuzetnu kinematografiju karakteriše ekspanzija fantastičnih autorki, pa je ovaj put akcenat stavljen na žene ispred, ali i iza kamere. Tako sam imala priliku da se susretnem sa neverovatnim pričama o društvu koje nas vode na putešestvije između ljubavi i otuđenja, preko traume i ironije, sve do razumevanja i ćutanja – čineći da jasnije sagledamo svet oko sebe, ali istovremeno i napravimo jedan dubok i introspektivan osvrt u sebe.
Na programu su se ove godine našli i filmovi koji se na različite načine bave temama ljubavi i čežnje – od onih sa razigranim pristupom obojenim komičnim elementima do melanholičnih prikaza povezanih sa temama otuđenosti, izolacije i usamljenosti. Ako uzmemo u obzir da su publici predstavljeni naslovi koji su nastali, slobodno možemo da kažemo – krajem prošlog veka, nakon pogledanih ostvarenja donosim zaključak da su u njima obrađene teme koje su i danas aktuelne i za koje savremeno društvo uglavnom nema dovoljno sluha, strpljenja, ali i hrabrosti da bi se istima pozabavilo. I naravno, sva ova kinematografska ostvarenja duboko su prožeta elementima i specifičnim senzibilitetom katalonske kulture koja nam momente duboke intime koji se prelivaju u sliku kolektivnog donosi u svom najsirovijem obliku – otvoreno, strastveno, bez zadrške i dvoumljenja.
I baš kao što i priliči ovogodišnjem sloganu pod kojim se manifestacija odvija, sa fokusom na žensko stvaralaštvo, festival je svečano otvorila rediteljka Isabel Gardela, jedna od autorki filma Carstvo čula. Pet mladih katalonskih rediteljki režiralo je ovaj film od pet epizoda od kojih je svaka posvećena erotskom i senzualnom aspektu čula – vid, ukus, miris, sluh i dodir. Po njenim rečima, inicijator za nastanak filma je bio reditelj i producent Carles Benpar, koji je imao ideju da spoji pet rediteljki u usponu radi zajedničkog filma, u vreme kada rodna ravnopravnost još nije bila predmet razgovora. Njegova ideja je bila da napravi film koji će eroticizam predstaviti sa ženske tačke gledišta, iz čega je proizašao omnibus o pet čula.
„U mom slučaju, izabrala sam čulo mirisa, jer sam već radila na priči o buđenju seksualnosti kod mlade žene, tako da se savršeno uklopilo da miris bude pokretač njenih emocija i izbora. Carstvo čula je mešavina različitih pristupa i žanrova koja spaja osećajnost, humor, senzualnost i radoznalost“ rekla je katalonska rediteljka.
Ovo je filmsko ostvarenje koje se na veoma intiman način bavi čulnim zadovoljstvima, otvoreno govoreći o ženskim željama koje čak i danas na sebi nose oznaku tabua, uprkos činjenici da se savremeni svet diči etiketama različitih sloboda, licemerno favorizujući samo jednu stranu te medalje. Koliko se zaista danas otvoreno i bez zadrške govorimo o najdelikatnijim ženskim potrebama? Ako mene pitate, nedovoljno.
I da, dozvolićete mi da napravim jednu digresiju i pomenem jedan književni naslov koji je kod nas sveže preveden a koji u potpunosti rezonira sa ovom temom. U pitanju je knjiga „Želja”, koja je zapravo zbirka ispovesti žena iz celog sveta, koju je priredila poznata glumica i aktivistkinja Džilijan Anderson. Ovim istraživanjem ženske seksualnosti ona postavlja pitanja i na njih odgovara mnoštvom glasova ispunjenih osećajima punim žudnje, straha, bliskosti, stida, zadovoljstva i, naposletku, oslobođenja.
A kad smo već kod književnosti, ovogodišnje izdanje festivala pred publiku donosi i filmska ostvarenja koja su svoje uporište pronašla u fantastičnom književnom stvaralaštvu katalonskih majstora pisane reči.
Večeras u terminu od 18h publika će biti u prilici da pogleda film Razlog svega iz 1994. godine. Čuveni reditelj Ventura Pons koristi mozaik kratkih priča kako bi satirično ogolio svakodnevne apsurde života. Mnoštvo osećanja koja prolaze kroz ljudsko srce i um, dočarala je izuzetna glumačka postava, u kojoj su okupljene glavne figure katalonskog filma i pozorišta.
Film se sastoji od petnaest kratkih priča zasnovanih na tekstovima Quima Monzóa, savremenog katalonskog pisca, poznatog po britkom jeziku i ironičnom humoru. Ovo ostvarenje se bavi apsurdima i kontradikcijama ljudskih odnosa, obrađujući univerzalne teme poput ljubavi, želje, neverstva, razočarenja i nedostatka komunikacije. Monzó je književni stvaralac koji gorku istinu bez ustručavanja baca u lice, ostavljajući na nama da izaberemo hoćemo li se otrgnuti iz okova mehaničkog života ili mu se po inerciji prepustiti. On je jedan od najpoznatijih autora koji pišu na katalonskom jeziku, čije rukopise karakterišu sažet i jezgrovit izraz koji čitaoca tera da se otvoreno suoči sa mnogim izazovima svakodnevice.
Takođe, večeras u terminu od 20.30h možete pogledati film Tek kada spavam, jasno vidim (1989) koji je režirao Jordi Cadena. Nakon uspeha filma La senyora, on je oživeo jedan stari projekat o katalonskom pesniku Josepu Vicençu Foixu i stvorio fikciju koja je, zapravo, sredstvo za produbljivanje u ličnost i delo ovog pesnika, koji je preminuo 1987. godine. Josep Vicenç Foix, bio je katalonski pesnik, pisac i esejista, koji se smatra jednim od najoriginalnijih glasova iberijske avangarde. On je gradio svoju poetiku kao neprekidno istraživanje poezije, odbijajući da se svrsta u bilo koji –izam. Pesnički i etički je bio posvećen živoj stvarnosti, koju je verovao da deli sa umetnicima svih epoha i najboljim pesnicima svog vremena. Za svoj rad je dobio najviše nagrade i priznanja, a Parlament Katalonije ga je nominovao za Nobelovu nagradu za književnost. Nastalo samo dve godine posle njegove smrti, ovo ostvarenje je svojevrsna posthumna počast ali i veoma ličan film, sa muzikom Carlesa Santosa i naracijom Juana Puiga Puigcorbéa. Uloge u filmu imaju i izuzetni umetnici, među kojima su Antoni Tàpies i Joan Brossa.
Na ovogodišnjem repertoaru se našao i film Samoća iz 1991. godine koji je režirao Roma Guardiet (Romà Guardiet). U pitanju je adaptacija istoimenog romana iz 1905. godine, klasika modernizma. Autor dela je Viktor Katala (Víctor Català), što je u stvari pseudonim spisateljice Katerine Albert (Caterina Albert i Paradís,1869-1966). Ona je pisala drame i poeziju, ali je najpoznatija po prozi, zahvaljujući svom bogatom stilu i jeziku.
Čuveni klasik Samoća se često tumači kao feministički roman ispred svog vremena. Ovo je priča prati stvarno i unutarnje putovanje Mile koja se, posle udaje, sa mužem seli u planine. U fokusu je emocionalna i egzistencijalna samoća glavne junakinje, njena borba za identitet, samosvest i dostojanstvo u okolini u kojoj vlada surovost prirode i ljudi. Guardiet je definisao svoje delo kao psihološku dramu izolacije i nekomunikacije koja koristi epsku dimenziju ruralnog okvira.
Film sa ovogodišnjeg festivala koje je na mene ostavio najjači utisak jeste Mater amatísima, kultno filmsko ostvarenje reditelja J.A. Salgota iz 1980. godine, uključeno u kolekciju MoMA, zasnovano je na priči Bigasa Lune. Salgot uspeva da ličnu dramu pretvori u metaforu o širem društvu, njegovom emocionalnom autizmu, tehnokratskoj hladnoći i nemogućnosti da prepozna i odgovori na ljudsku ranjivost. Ovo ostvarenje nam donosi priču o mladoj inženjerki koja odlučuje da bude samohrana majka. Dečak se rađa sa autizmom, a ona, ne želeći da ga smesti u specijalizovanu ustanovu, žrtvuje sopstveni život kako bi ga zadržala pored sebe. Međutim, ono što u početku deluje kao čin hrabrosti i ljubavi, polako prerasta u mučnu opsesiju i izolaciju.
Film je obeležila i briljantna gluma mlade Viktorije Abril u zahtevnoj nosećoj roli. I još jednom se ovde možemo osvrnuti na licemerne stavove savremenog društva koje ne prašta različitost, niti ostavlja dovoljno prostora i mogućnosti kako bi se te različitosti uklopile i pronašle svoje mesto i funkciju u jednostavnom svakodnevnom životu. Ovo je priča o autizmu pojedinca u čijoj se nametnutoj izolaciji ogleda mnogo veći autizam jednog sistema uz potpuno odsustvo sluha za individualnost i najosnovnije potrebe ranjivih kategorija. Iako se danas insistira na inkluziji i otvoreno radi na prilagođavanju najosetljivijih među nama, nedovoljan je stepen informisanosti i osvešćenosti svakog pojedinca koji bi svojim prisustvom i stavom mogli značajno doprineti efikasnijem uklapanju u slagalicu života – zato što svako živo biće na ovoj planeti treba da dobije priliku za dostojanstvenu svakodnevicu.
Jedno je sigurno – katalonska kultura ima da ponudi mnogo više od toga što može da stane u ova četiri dana. Za početak, lepo je uživati u filmskim ostvarenjima koja nam otvaraju vrata jednog kreativnog sveta koji se ne plaši da postavlja pitanja, ukazuje na probleme i daje glas onima koji nisu u mogućnosti da to učine za sebe. Ovde se jasno susrećemo sa revolucionarnim narativnom čije je ime hrabrost u kojoj postoji sasvim dovoljno prostora za sve – za one osetljive, drugačije, prividno izgubljene, borce za istinu, one koji tragaju za suštinom i sasvim sigurno sve one koji vole i cene život – veličanstven, čaroban, a opet često nepravedan i pun izazova.
