Svojevrsni „fićfirić“, opisivan kao hladan i površan, Bo Bramel (Beau Brummell) je bio mnogo više od pukog modnog stručnjaka. Kao prvi pravi dendi i osoba od uticaja, Bramel je i te kako pomogao u reformisanju muških trendova tokom ranog devetnaestog veka. Između ostalog, postavio je temelj tadašnjoj muškoj modi. On je preteča nečega što postoji i dan danas. Zvezda opterećena izgledom u doba opsesije poznatima. Zbog svog znanja i shvatanja mode, on postaje lični prinčev (princ Džoržd od Velsa, kasnije kralj) modni savetnik. Njegov uticaj se proširio na zemlje Evrope u kojima je moda imala velikog uticaja – Engleska i Francuska.
Bramela su smatrali oličenjem lepote (imao je sve predispozicije da bude pravi lepotan), zbog svetle puti i visine. Bramel je voleo kič i voleo je detalje. On je vratio kitnjaste detalje u mušku modu, s obzirom na to da se do njegove pojave moda podosta pojednostavila, a akcenat je bio na skupim materijalima, belim čarapama, karnerima i šnalama. Bramel natrpava mušku garderobu sa mnoštvom detalja, pridržavajući se tamnijih boja.
Bramelova smela jednostavnost predsstavljala je verziju engleske muške sportske odeće i uklapala se sa neoklacističkim revolucionarnim duhom vremena. Pored jednostavne, bele, lanene košulje, podrazumevala je uski, svetliji prsluk, vuneni kaput, uske duge pantalone (umesto kratkih koje su se nosile do kolena), belu lanenu maramu (koji je Bramel vezivao tako da deluje što raskošnije, praveći mnoštvo slojeva) i cilindar. Primećujemo da se mnogi od nabrojanih detalja nose i dan danas (pogotovo u zemljama zapadne Evrope). Trend da se marama vezuje oko vrata nije zahvatio Balkan. Ovakva kombinacija nosila se dve decenije, a ono što je Bramel utemeljio, kasnje se razvilo (i nosi se i dan danas) u košulju i kravatu kao prototip muške elegancije i formalnog oblačenja.
Bramel je imao običaj da svoje luksuzne čizme polira šampanjcem, a njegovo stavljanje marame može se uporediti sa Dalijevim zalizivanjem brkova. Dok nije postigao željeni efekat, nije izlazio iz sobe, a želeo je da nabori padaju baš onako kako je zamislio. Koliko je on vodio računa o sebi, govori činjenica da je bivao ismevan na taj način da se za njega govorilo da mu tri različita krojača šiju rukavice. Jedan za palčeve, drugi za dlanove, a treći za sve ostale prste.
Biti dendi podrazumevalo je i stav, što Bramelu nije bilo teško jer je on ovaj način odevanja, na neki način i utemeljio pa je imao puno pravo da osmisli i sve što je išlo uz njega. On deluje nezainteresovano, kao da do svog besprekornog izgleda dolazi bez imalo truda (što bi u današnje vreme smatrali „kul“). Postoji još jedna zanimljivost, a to je da su čuvenu Koko Šanel nazvali muškim Boom Bramelom.
Iza fasade nezaineteresovanosti stoji činjenica da je Bramelu bilo potrebno oko šest sati da se pripremi za izlazak. On je bio jedan od retkih koji su i o koži vodili naročito računa, te se svakodnevno umivao i kupao, ali je i poprilično vremena trošio i na nameštanje kose. Zahvaljujući njemu, počela je da se proizvodi tekstilna vunena tkanina. London je postao centar muške mode.
Bramel je morao više puta da beži iz zemlje. Bio je u svađi sa princem zbog svog dugačkog jezika. Bramelov uticaj polako opada u modi tokom njegovog života. Zbog velikih dugova koje je upravo zbog mode i pravio, Bramel je bio uhapšen 1835. godine, a pet godina kasnije umire u sanatorijumu u Kanu u Francuskoj.
