April u svom plodonosnom tlu krije jednu klicu promena, odnosno klicu koja nas podstiče da o istim ponovo promišljamo, sinhronizujući se tako sa novim ciklusom koji najavljuju već ozelenele grane.
Naime, 22. aprila Sunce se pospano izdiže nad dalekim Istokom najavljujući početak Međunarodnog dana planete Zemlje. Svojevrstan prolog za naš novi broj, predstavlja intervju sa dosta mladim, afirmisanim slikarom – Nemanjom Milenkovićem. Dominantna boja njegove trenutne izložbe Blagos(loviti) u galeriji Remont u Beogradu je naizgled nežno ružičasta. Međutim, metodom ciljnog tumačenja koncepta ovog mladog umetnika ružičasta se intenzivira i polako počinje da se preliva u krvavo crvenu. Ove crvene zapise na telu nosiće svako čiji se pogled susreo sa pogledom srna na Nemanjinim slikama, kao večni podsetnik da je humanistički imperativ ne zahtevati samo svoja prava već boriti se i za prava onih koji nemaju tu mogućnost.
Nemanja Milenković, (Novi Sad, 1996), završio osnovne akademske studije (2019) i master akademske studije (2021) na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na studijskom programu Slikarstvo u klasi profesora Dragana Matića. Zaposlen kao stručni saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na katedri za Slikarstvo od 2021. godine. Do sada je svoj rad prikazao na 14 samostalnih izložbi, a učestvovao je na preko 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada od kojih izdvaja Godišnju nagradu Departmana likovnih umetnosti za najuspešniji umetnički rad iz umetničke discipline SLIKANJE (2019.). Stipendista je Dositeje- Fonda za mlade talente 2018/2019. i 2019/2020 godine koju dodeljuje Ministarstvo omladine i sporta. Član je SULUV-a (Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine) i Šok ZaDruge, u okviru koje uređuje likovni program od 2020. godine.
Za sam početak, podsetila bih na tvoju izjavu:: „Umetničku praksu gradim istraživanjem pozicija (ne)moći unutar odnosa savremenog čoveka prema životinji.“. Interesuje me, kako i kada si odlučio da baš ovom rečenicom objašnjavaš predmet istraživanja u tvom radu?
Umetnički rad je takva vrsta rada koju karakteriše konstantno ispitivanje toga što si do sada uradio i šta su uticaji i uslovi pod kojima radiš. Rečenica koju si citirala je deo mog artist statement-a koji zapravo često iznova formulišem. Svako novo istraživanje, iskustvo, izložba me provociraju da ponovo sagledam svoj rad sa željom da pronađem nova značenja i relacije kojih do tada nisam bio svestan. Osnovni smisao rečenice je bio prisutan u prvoj verziji artist statement-a, ali se vremenom odabir reči menjao kako bi poruka bila što direktnija i razumljivija.
Teza francuskog filozofa Rene Dekarta o nedostatku duše u životinjama bi se mogla tumačiti ovako: životinje ne pokazuju nikakve znakove toga da je njihovo telo inhibirano dušom sličnoj ljudskoj, one ne govore niti filozofiraju, stoga ni nemaju dušu niti racionalni um. Dekart je držao do toga da se na osnovu pomenutog može zaključiti da ne postoji neka naročita razlika između životinje i stolice, recimo. Odnosno, da one ne pripadaju sferi subjekta, već objekta. Koliko se tvoj stav o ovoj temi razlikuje od Dekartovog i kako?
Očigledno je da se po ovom pitanju moj stav potpuno razlikuje od njegovog. Apsolutno se ne slažem sa njegovim gledištem. Poznato mi je ovo razmišljanje iz mnogih knjiga i eseja o pravima životinja (preporučujem knjigu „Dar ethosa: Eseji o pravima životinjama” Maje Vučković). Rene Dekart nije jedina ličnost u našoj istoriji koja je zadužila čovečanstvo svojim nasleđem, a da je imao tako radikalan stav. Mogu da razumem da neko ne želi da percipira životinje jednakim ljudima, ali da ih poistovetiš sa objektom kao što je stolica…
Bioetika je termin koji se učestalo provlači kroz čitav opus tvog stvaralaštva. Kada te je isprva unutrašnji moralni kompas usmerio ka ovoj grani etike?
U periodu srednje škole imao sam veliko interesovanje za debate koje su profesori inicirali po pitanju abortusa, eutanazije, eksperimenata na životinjama i ljudima i mnogih drugih dilema koje nas i danas iznova okupiraju, razdvajaju i spajaju. Tokom osnovnih studija imao sam želju da napravim svoj skup vizuelnih umetnika koji su u svom radu ispitivali poziciju životinje iz etičkog stanovišta, te sam u razgovorima sa profesorima od kojih sam tražio neke smernice, došao do bioetike. Bioetika je mlada naučna disciplina koja iz dana u dan dokazuje svoju važnost u savremenom trenutku. Setimo se fenomena korona virusa i svih etičkih dilema koje su se otvorile po pitanju fizičkog dodira, slobode kretanja i kontakta sa drugim ljudskim bićem.
Tvoja master izložba „Četiri minuta tišine“ predstavlja svojevrsno svedočenje o tome kako borba za tuđi život neretko može da ugrozi naš sopstveni. Rad je podeljen u četiri segmenta, odnosno četiri izlagačke celine – performans, instalacija, crtež i slika. Broj četiri nije slučajno izabran, već naprotiv, simboliše broj aktivistkinja za životinjska prava koje su stradale govoreći o nedostatku humanosti u ljudima prema onima koji sami ne mogu da govore o svojim (ne)pravima. Da li bi nam rekao nešto više o ovome?
Do ove teme istraživanja na master studijama sam došao na osnovu prethodnog istraživanja na završnoj godini osnovnih studija. Tada me je interesovao uticaj i način funkcionisanja industrije zabave koja eksploatiše životinje. Kako inače izvore najčešće nalazim u foto i video materijalu koji je dostupan na internetu, naišao sam na slučaj ubistva aktivistkinje Džejn Tipson (Jane Tipson), te su me slični slučajevi zainteresovali. Zapravo, intrigirala me je ambicija u kojoj rizikuješ sopstveni život zarad svojih uverenja. Tu sam identifikovao opozite, krajnosti kao što su radikalna eksploatacija životinja i radikalni aktivizam za životinjska prava. Tokom rada na izložbi „Četiri minuta tišine” prepoznao sam da me te navedene krajnosti, kao i sve što se između njih nalazi, interesuje kao predmet za istraživanje i razumevanje.
Posmatrajući tvoju instalaciju iz serije „So na ranu“, prisetih se Pavićevih reči iz Žute knjige „Hazarska molitva je plakanje, jer suze su deo Boga pošto, kao školjka biser, uvek sadrže malo soli na dnu.“. Stoga osećam potrebu da te priupitam – zašto baš so? Da li i za tebe ona predstavlja žaljenje za (ne)živim bićima čija tela su poslužila kao ukras za ljudske domove? Približi nam koncept selektovanih instalacija koje su nastale između 2018. i 2022. godine.
Instalacija me je kao medij izražavanja uvek privlačila. Zapravo, nisam mogao da dočekam da skupim neki materijal i da dođem do dobre ideje kako bih realizovao svoju prvu instalaciju. Verovatno ta fascinacija ima uporište u prvim Oktobarskim salonima u Beogradu koje sam obilazio kao učenik srednje umetničke škole. Zamisao da neumetničkim predmetima mogu da stvorim umetnički ambijent mi je tada bila nepoznata. U svojim instalacijama koristim predmete životinjskog porekla, najčešće lovačke trofeje, koje sam dobio putem nasledstva ili kroz dobrovoljne donacije ljudi iz moje okoline. Ideja da ih izlažem uz morsku so je došla jer sam se slučajno setio uzrečice „Ne stavljaj mi so na ranu!”, te sam lovačke trofeje identifikovao kao rane ubijenih životinja. Neki opšti princip u mojim instalacijama je da životinjske predmete izlažem sa količinom morske soli koja odgovara fizičkoj težini određene životinje kada je živa. Bitno mi je napomenuti da izgled mojih instalacija nije fiksan, kao kod nekih umetnika, već naprotiv uživam u tome da u zavisnosti od prostora menjam njihov izgled i gradivne komponente. Morska so ima mnoge simbolike i funkcije od kojih mnoge mogu biti prepoznate u mom radu.
Crteži i akvareli koje si stvarao u periodu između 2016. i 2020. godine imaju isti lajtmotiv, na svakom od njih u centralnom fokusu je jedna životinja: pacov, jelen i delfin. Ove tri serije radova „IN VIVO“, „Nepoznati“ i „Da li će talasi isprati sve“ govore o različitim načinima eksploatacije životinja. Možeš li da sa našim čitaocima podeliš svoja razmišljanja prilikom ispunjavanja papira fiktivnim telima odabranih životinja?
Navedene serije radova su zapravo početak moje umetničke prakse. Na osnovu njih sam sticao uvid u svoje tehničke (ne)mogućnosti, ali sam i prepoznao crtež kao osnovni mediji mog izražavanja, iz kojeg kasnije dolazim do nacrta za instalacije i ideje za druge medije. Primetio sam da sa protokom vremena učitavam nova značenja u njima, naročito ako ih postavim u relacije sa novim radovima. Tada sam pokušavao da razumem procese koji se dešavaju u savremenim industrijama kozmetike, zabave, u praksi (krivo)lova, koje su to strategije koje primenjuju u procesima eksploatacije i pozicije koje zauzimaju na tržištu. To su neka opšta mesta koja sam tada opipavao. Naravno, sadržaj svega toga me je veoma emotivno potresao, ta prva saznanja o okrutnosti koja se sprovodi zarad finansijskih interesa.
Šira javnost će imati priliku da se susretne sa tvojim radovima Iu galeriji Remont u Beogradu, od 3. do 28. aprila. Izložba pod nazivom Blagosloviti konceptualno se poziva na knjigu „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“, Olge Tokarčuk. Koliko je njena misao „Istinu govoreći, nikada nisam dobro razumela tu razliku između reči krivolov i lov. I jedno i drugo su ubijanje. Prvo je skriveno i bespravno, drugo je javno i pod blagoslovom njegovog veličanstva zakona“, rezonovala sa tobom? Da li su njene reči bile inicijalna klica iz koje se razvila ova postavka ili je neko drugo misaono vrenje zaslužno za zakuvavanje ove postavke?
Knjigu Olge Tokarčuk mi je poklonila draga profesorka Lidija Marinkov, koja je nakon čitanja mog master rada uočila sličnosti sa sadržajem knjige. Knjige čitam na takav način da podvlačim apsolutno sve što mi privuče pažnju. Rečenice i pasuse knjige „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” sam mnogo puta podvlačio i gore pomenuti citat je jedan od ključnih. Na osnovu njega sam i imenovao aktuelnu izložbu u Remont galeriji. To je jedno od osnovnih pitanja kada je savremena praksa (krivo)lova u pitanju. Iz njega mogu samo isplivati mnoga potpitanja koja dodatno ruše smisao (krivo)lova i pravdanja te prakse pod idejom “kontrole životinjskih populacija i ekosistema”. Definitivno je ova knjiga najveći razlog zašto se ova izložba održava.
Kruženje oko ose debatovanja o životinjskim pravima privremeno bih obustavila do nekog sledećeg susreta pitanjem – na koji način načela koja propagiraju tvoja dela implementiraš u svoju svakodnevnicu? I kakvu promenu bi svako od nas mogao da načini u sferi sopstvenog mikrokosmosa kako bi čovek živeo u harmoničnoj simbiotskoj zajednici sa svim živim bićima koja nastanjuju ovu planetu?
Ovo pitanje je veoma bitno i čini mi se da je nemoguće pružiti odgovor koji bi svakome ponudio rešenje. Vodim se time da živim, što je više moguće, na način da ne eksploatišem životinje, a potpuno to izbeći je danas nemoguće. U svojoj ishrani ne koristim namirnice životinjskog porekla, ne kupujem odeću i obuću od životinjskih materijala i ne koristim kozmetiku koja je testirana na životinjama. Bodrim svakoga da u odnosu na svoje mogućnosti ispita moguće alternative za neke svakodnevne običaje, kao što su ishrana, odeća i kozmetika. Pozitivna strana života u ovom vremenu je to što su nam alternative sve dostupnije, ali je jako bitno razumeti da nisu svi u mogućnosti da adaptiraju svoj život na ovaj način!
Kako bi našim čitaocima najkonciznije, a opet najsveobuhvatnije definisao tematsku srž trenutne izložbe? I koje reči bi izabrao kao poziv za dolazak na istu?
Izdvojiću poslednju rečenicu teksta o izložbi koji sam napisao: „Blagosloviti” nudi samo jednu od mnogih mogućih priča o nestajanju ili opstajanju neljudskih životinja.
