Upoznajte Emu Tolbot, dobitnicu nagrade Max Mara za umetnost koja je starici sa slike Gustava Klimta Tri doba žene dala feminističko značenje.
Piše: Nikola Todorić
Slikovni jezik Eme Tolbot proizašao je iz emocija, iz suočavanja sa smrću muža, iz tog gubitka koji ne može da preživi bez umetnosti. Zato su njene ljudske glave kaljave, lica su im prazna i ko ih gleda, može da pomisli da je to baš on. Kovitlavi talasi duge kose su motiv kao kod Kapora, sve izgleda kao unutrašnji monolog žene koja crta psihološke priče o prodornoj iskrenosti. Ponekad njeni crteži predstavljaju čist tekst, ubacivanje misli u delo, kaligrafiju velikih i malih slova. Koristi i animacije, zvuk, 3D forme, instalacije… Razvija narative koji bi pokazivali način na koji je lično isprepletano s vladajućim brigama našeg vremena.
Ema Tolbot izrađuje monumentalne crteže i polihromatske skulpture u epskim razmerama, a kombinuje reč i sliku da bi se izrazila lirski u svom bolu. Velike slike na svili, tekstili koji sugerišu protestne transparente inspirisane globalnim problemima kao što su budućnost čovečanstva, ravnoteža ljudi i prirode, posledice digitalne kulture – to je podtekst njenog rada.
Crtež može najbolje da iznese ono što umetnik misli. Postoji u tome nešto posebno, jer crtanjem se pokazuju i prolazne misli. Devedesetih godina konačno se odustalo od stava da je crtež samo priprema za značajniji rad. Pošto se vizuelni jezik znatno promenio u ovom milenijumu, crtež dobija na značaju jer može da se uradi i digitalno. Crteži Eme Tolbot „pušteni su da se dogode”, zato su neposredni jer se ne brine o tome da li će biti dobri ili ne. Ona je jednostavno iskrena prema svojim mislima i to nam pokazuje.
Tri doba žene, kultna slika Gustava Klimta iz 1905. godine bila je Emina inspiracija za projekat koji je prijavila na konkursu Umetničke nagrade Max Mara. Jedna od tri žene je starica prikazana u prividnom stidu jer je njeno telo odlika prošlosti. Zato je Ema odlučila da stvori narativ u kojem ova žena pripada budućnosti i uči o novim održivim načinima života u nestabilnom i još gorem okruženju od Klimtovog. Njegovu sliku kupila je Nacionalna galerija u Rimu u znak proslave ujedinjenja Italije, pa se tako ona može posmatrati kroz objektiv nacije i savremene politike. S trenutnom pandemijom i biblijskim scenarijom iz Bergama, poredak i preživljavanje starijih ljudi postali su veoma važna tema. Zato je Emina starica ta koja je preživela i nije simbol posramljenosti nego izdržljivosti.
Ovo je psihološka priča jer je starica s Klimtove slike sada mudra, promišljena, suočena s najhitnijim pitanjima savremenog sveta o shvatanju starosti i neminovnim ejdžizmom.
Rekonfiguracija pojma moći može se gledati kroz prizmu feminizma i umetnica je to svesno uradila, jer se i sama oseća osramoćeno zbog starenja. To je ne sprečava da svako jutro bude u ateljeu u 8, da usput svrati samo po kafu. Ima asistenta i veoma je disciplinovana. Radi u kaputu, do kasno, sluša Bi-Bi-Sijevu emisju Radija 4 In Our Time koja analizira razne istorijske teme. U takvom zanosu je prekinu dva sina koja uveče dođu u atelje i opomenu je da je „radno vreme” gotovo. I bilo bi gotovo kada Ema kod kuće ne bi nastavila da čita belgijsku filozofkinju Izabel Stangers u kojoj nalazi inspiraciju. Da, Ema Tolbot sve čini kako bi pokazala da je moć starijih žena veća nego što mislimo.
