Ovog jula vodimo vas u jedan divan kutak u Nišu koji brižljivo grade i neguju Ivana i Veljko. Reč je o nesvakidašnjem Bistrou kuće od oraha u kojem se svakog dana s ljubavlju prave razne delicije za drage goste. Svoj san o uzgoju i pravljenju sopstvenih namirnica započeli su još dok su živeli u prirodi i danas maštaju o tome da joj se u potpunosti vrate. Zapravo, oni ne maštaju, već vredno rade na tome da se taj san u budućnosti i ostvari. Pročitajte njihovu priču u nastavku.
Dragi Ivana i Veljko, pre svega hvala što ste pristali da budete moji gosti u Pleziru. Neposredan povod za naš razgovor je nedavno otvaranje Bistroa kuće od oraha. Za početak vas molim da nam predstavite ovaj poduhvat i podelite sa nama prve utiske od pokretanja bistroa.
Hvala vama što ste nas pozvali na razgovor! Ideja za bistro se rodila još dok smo živeli na selu, zapravo ne baš za bistro ali ideja da na neki način „otvorimo naša vrata” i pripremamo hranu za druge… Kada smo otišli iz sela, odlučili smo se da se doselimo u Niš, moj rodni grad (Ivana) i otvorimo bistro. Ideja nam je bila da to bude mesto gde će se ljudi osećati više kao kod prijatelja na ručku nego kao da su u restoranu. Mesto gde ćemo se i mi tako osećati. Nismo želeli da budemo vlasnici restorana (kakva rogobatna sintagma!), ali nam se dopala ideja da budemo ugostitelji, da zaista ugostimo ljude koji dođu u bistro. Pored toga, okosnica ideje je hrana, prava hrana, hrana koju kuvamo od svežih namirnica svakodnevno i od nule. Veljko je, iako šeširdžija, oduvek voleo da kuva, i ne samo da voli nego to radi sjajno i iskreno. Upravo takva je i hrana koju spremamo i služimo u bistrou – iskrena. Sve što je na meniju spremamo sami, od zemički, hlebova, tortilja, soseva, sireva… Nema prečica! Kuvanje i stvaranje ukusa od početka do kraja. U kakvom se civilizacijskom trenutku nalazimo (makar se tako čini u našoj zemlji), reklo bi se da su ljudi navikli na lošu hranu, da ne znaju šta je prava „hand made” i „home made” hrana, da ne znaju za bogatstvo zdravih ukusa i da pristaju na jednoličnost, međutim za ovo kratko vreme koliko naš bistro postoji, razuvereni smo! Ljudi divno reaguju i na drugačije ukuse i na drugačiji ambijent i na nas dvoje kad im poželimo prijatno.
Pre otvaranja bistroa u Nišu, jedno vreme ste grad zamenili životom u prirodi, odnosno u šumi. Kako ste se odlučili za taj korak? Da li ste imali prethodnog iskustva sa sličnim načinom života, i kako ste se prilagodili?
Od kad smo se upoznali pričali smo o selu. Meni je to bila novina, i potpuno suprotno od onoga kako sam razmišljala o svojoj budućnosti, ali je Veljko, kako njegova prijateljica kaže, u nekom praškom klubu, devedesetih rekao kako će jednom otići na selo. (smeh) U to vreme smo živeli u Beogradu i priželjkivali selo. Zasitili smo se grada, želeli smo promenu i želeli smo da nam dete, (a i mi) odrasta u nekom drugom, prirodnijem ritmu od onog koji grad stvara. To smo i ostvarili par godina posle… Nikada nismo ranije živeli na selu, u prirodi, ali kada smo prvi put videli kuću i imanje gde smo posle živeli, znali smo da je to ono što želimo… Bez prethodnog iskustva i bez prilagođavanja….
U bistrou imate ponudu primamljivih gurmanluka od namirnica i mlečnih proizvoda koje sami pravite. Na fotografijama sve deluje jednostavno i čarobno, ali koliko je zapravo lepo, a koliko zahtevno i izazovno baviti se time iz dana u dan?
Dok smo živeli na selu, uzgajali smo naše povrće. Imali smo veliku baštu koju smo održavali na potpuno prirodan način, a to znači bez trunke veštačkih đubriva, pesticida i svega ostalog… Sada nažalost nemamo tu mogućnost. Ono što proizvodimo sami jesu sirevi i ostali mlečni proizvodi. Svakog jutra idemo u selo blizu Niša i iz jednog domaćinstva otkupljujemo sveže pomuženo mleko. Od njega pravimo domaću mocarelu, razne tvrde sireve, labneh, kiselo mleko… Sve te mlečne delicije koristimo u kuvanju i spremanju naših jela. Verujemo da je to jedan od razloga zašto se naši ukusi razlikuju od drugih. Sve to pravimo ručno, na tradicionalan način. I to jeste čarobno, ali jednostavno nije. To je dugotrajan proces, i kao za svaki zanat potrebno je vreme, istrajnost i strpljenje da se savlada, kao i ljubav… Zapravo ljubav je na prvom mestu. Pa da svedemo odgovor na jednu rečenicu, divno je i čarobno, ali vrlo zahtevno.
Kako se snalazite sa viškovima hrane u bistrou, da li imate neke trikove za izbegavanje bacanja hrane?
Apsolutno činimo sve da se ne baca ništa od hrane, i to ne samo u bistrou nego i u životu. Pošto svu hranu pripremamo svakog dana, svežu, onda gledamo da i količine prilagodimo potrebama bistroa, i da nema ostataka. Ako nekad i ostane nekog viška, to svakako pojedemo mi i ostali zaposleni u Bistrou. (smeh)
Tokom boravka u šumi, koliko vam se promenio odnos prema prirodi čiji smo deo i iz koje potičemo? Da li se javi poseban osećaj povezanosti i svesnosti o tome šta nam ona daje i šta nam znači?
Tek kad napustite grad i odete u šumu (bukvalno, a i metaforički) počnete da shvatate koliko puno distrakcija nas okružuje, svuda i stalno. Koliko nebitnih stvari nam odvlači misli od važnog. Koliko i nas osvešćene ne-konzumente gradska svakodnevica uvuče u taj sistem hteli mi to ili ne. A u šumi, zaista prestanete da mislite na to. Zaista se iskristališe šta vam je potrebno, a šta ne, šta vama čini dobro, a šta su samo nametnuti okviri. A priroda je čudo, navodi vas da se umirite ili i da se razbesnite ako je to negde u vama, tera da osećate. Nije to uvek lako, ali verujemo da tako treba.
Šta je po vašem mišljenju jednostavnije zavisiti od grada i ljudi ili prepustiti se prirodi, njenoj dobroti, ali i neizvesnosti?
To je baš teško pitanje. Mi znamo šta bismo izabrali ali to ne znači da je to istina i ispravno. I zapravo pitanje treba da bude ne šta je lakše, već šta je lepše. Čini nam se da bismo posle iskustva života u prirodi uvek izabrali to. Ne u smislu potpune izolacije, ali sa doziranim uplivima civilizacije u naše živote, onoliko koliko mi to želimo. A neizvesnosti ima na obe strane, možda čak više u gradu, ali smo nekako naučeni da se plašimo prirode…
Imate i dva divna dečaka. Kako ih usmeravate i šta kod njih primećujete, kako je na njih uticao život koji ste do nedavno vodili van grada?
Kada smo se preselili u šumu Kosta je imao 3 godine, pa život u gradu pre sela i ne pamti. Jovan se rodio dok smo bili tamo, tako da su obojica naša šumska deca. To što su odrastali na selu je apsolutno neprocenjivo. Sloboda koju su imali na našem imanju je nešto što je nemoguće pronaći u gradu danas. Svakodnevni boravak na potpuno čistom vazduhu, igranje na zemlji i sa zemljom, kopanje, hvatanje buba, guštera. Pored te slobode i igre, verujemo da su naučili i da stvari ne uzimaju zdravo za gotovo, pre svega ono što nam priroda daje. Voda u bunaru može da presuši, što je fantastična metafora baš u ovom trenutku kada mi kao ljudi i dalje ne shvatamo da ne možemo bezgranično samo da uzimamo od prirode. I na kraju, a možda najlepše-radost je kada ubereš nešto što si posadio i pazio ga i negovao dok nije poraslo i stvorilo plod.
Vraćajući se ponovo na Instagram i fotografije koje delite sa pratiocima, čini se da živite život kakav ste oduvek želeli. Da li je to to, nedostaje li još nešto?
Život koji smo živeli na selu jeste život kakav smo želeli, i kakav i dalje želimo za našu porodicu. Naravno da nije sve idealno, ali biramo da pamtimo i beležimo fotografijama lepe momente. Ono što nam je nedostajalo i zbog čega smo na neki način morali da se vratimo u grad, jeste podrška koju država mora da pruži i ljudima van gradova. Naš život na selu nije bio baš lak. Infrastruktura van gradova je strašna ili je nema. Problemi vode i puta su nažalost ono zbog čega smo morali da prekinemo naš život u šumi.
Kakva su sada vaša očekivanja od Kuće od oraha?
Da se nadovežemo na prethodno pitanje, plan za budućnost je da se opet domognemo života u prirodi (smeh). Ako Bistro kuće od oraha zaživi, bilo bi divno da to povežemo sa nekom novom Kućom od oraha, u nekom selu u blizini Niša. Da nekako napravimo balans između grada i prirode, ako je to moguće…Da možda jednog dana ponovo imamo baštu i uzgajamo sami svu hranu koju jedemo…
Vaša poruka našim čitaocima koji priželjkuju sličnu promenu u odnosu na životni stil i okruženje?
Usudite se. Nemojte mnogo da razmišljate, ako želite, zaista uradite to. Sigurno neće biti lako, i svašta neće biti kako ste planirali, ali vredno je toga. Promene nisu jednostavne, ali su nekad neophodne… I mi se tome učimo još uvek.
Fotografije: privatna arhiva
