Rouan Atkinson(Rowan Atkinson), aka Mister Bin
Ne znam za vas, ali ja sam odrasla uz Mister Bina i kad god neko spomene ovu seriju u glavi mi je scena u kojoj on gubi svoj sat u punjenoj ćurci, ili pak nezgoda u kupatilu koja se pretvara u petominutni sled trapavih, preuveličanih događaja koji prate jedan drugi. Danas znam da je to upravo ono što me je i privuklo Mister Binu, ta vrsta preterivanja i parodije na situacije u kojima se maltene svako od nas može naći (ili se samo tešim da može, jer meni to uspešno polazi za rukom). Na sličan način je u jednom intervjuu i sam Rouan Atkinson, idejni tvorac i Mister Bin glavom i bradom, objasnio da je njegov lik zapravo samo dete zarobljeno u telu muškarca, dok su situacije u kojima se on nalazi posledica njegovog odnosa sa drugim ljudima i krajnje zanimljivim (u ovom slučaju, ovo je eufemizam za krajnje suludim) načinima za rešavanje prvobitno jednostavnih problema. I zaista, dok posmatrate Mister Bina, shvatate da on i nije ništa drugo do jedno veliko dete koje se ne plaši šale na svoj račun, glupiranja i predstavljanja sebe u lošem svetlu, jer ruku na srce, sve one grimase i facijalna mimika po kojoj je i poznat mu ne laskaju ni malo.
Međutim, nikada nismo nekog drugog mogli da zamislimo u toj ulozi koju je on tako verno doneo, da se nebrojeno mnogo puta našao u situaciji da uverava neke od svojih fanova da on nije zapravo Mister Bin, da je to samo gluma. Premda, jako dobra gluma jer je Rouan uvršten na listu 50 najboljih britanskih komičara ikada, a ono što mnogi ne znaju jeste da je još pre Mister Bina, koji je počeo sa emitovanjem 1990. godine, Rouan imao svoj stand up šou 1981. godine i tako postao jedan od britanskih najmlađih izvođača tog tipa komedije. Inspiraciju za kreiranje lika ovog velikog deteta, aka Bina, dobio je na fakultetu (Rouan ima master diplomu sa Oksforda i po struci je elektroinženjer) i to mahom crpeći je iz nemog filma. Mnogi njegov lik Mister Bina povezuju sa Čarli Čaplinom jer se i jedan i drugi služe prvenstveno fizičkom komedijom, a ne verbalnom. Iako ima dosta fanova širom sveta, Rouanov alter ego je takođe u stanju da mnoge iznervira, te da ga često okarakterišu kao egoističnog i nezrelog. Ali za humor koji je on želeo likom Mister Bina da postigne mora se imati na umu da je bilo neophodno da bude predstavljen baš kao dete u telu odraslog čoveka, jer budimo iskreni, deci smo radiji da mnogo više stvari progledamo kroz prste i naša granica strpljenja je rastegljivija kada su ona u pitanju. Isti je slučaj i sa Mr. Binom koji svojim postupcima može da vas iznervira, ali na koga prosto ne možete da se „naljutite“ zahvaljujući njegovoj naivnoj, dečijoj prirodi.
Bil Hiks(Bill Hicks)
Verovatno jedan od najvećih i najinteligentnijih bisera strane humorističke scene, čovek koji nije imao dlake na jeziku, pardona ni prema kome, nije prezao ni od čega, a kroz svoj britki humor, koji je često bio na granici crnog humora iskazivao je brojne političke, socijalne, religijske i filozofske stavove. Sećam se da sam pre nekoliko godina pročitala jedan njegov citat o tome kako, parafraziram, šta nekoga boli uvo šta mi čitamo, gledamo, kupujemo, unosimo u svoje telo, i tako i dalje, i tako dalje sve dok time ne povređujemo nekog drugog čoveka na ovoj planeti. Usledilo je instant povezivanje sa tim stavom, istraživanje ko je autor, a potom i neprospavana noć tokom koje sam gledala njegove snimke.
Prvobitno najveće oduševljenje je proizašlo iz činjenice da on krtikuje sve, počev od religije, konzumerizma, advertajzinga, površnosti, popularne kulture, stvari kojih se ja grozim, ali i stvari u kojima uživam. I opet, uprkos tome što on ismeva nešto što je svakodnevnica mnogih, za njega važi ono „moraš da ga voliš“ jer se dublja poruka krije iza praktično svega što kaže. Upravo tako je i on doživljavao svoj humor, kao sposobnost da se ljudi nasmeju stvarima i pojavama kojima nikada nisu ni pomislili da se smeju, a u isto vreme, da im svojim humorom posadi neki crvić sumnje i proširi vidike. Komedijom je počeo da se bavi kao vrlo mlad pa je u školi često imitirao Vudi Alena ili Ričarda Prajera. Pisao je mini scenarije za svoje buduće stand up nastupe u kome su mu najveća inspiracija bila religijska uverenja njegovih roditelja, te je često svom ocu, na njegove tvrdnje da je Biblija doslovno napisana Božija reč, umeo da odgovori kako neki ljudi veruju da su Napoleon, i da je to sasvim u redu jer su uverenja divna stvar, trebalo bi ih negovati ali ne i nametati drugima kao da su istina. Zahvaljujući ovakvim stavovima, Bila su u sedamnaestoj godini života roditelji poslali na psihoanalizu, uplašeni za njegovu budućnost. Njegova profesionalna karijera stand up komičara započela je tokom osamdesetih godina i nakon nekoliko uspona i padova, od 1987. pa sve do 1992. godine Bil je u proseku nastupao preko tri stotine puta godišnje. Kako se i sam često šalio, prestao je da se drogira jer jednom kada se ukrcao u taj ludi „UFO“, postalo je teško nadmašiti taj osećaj. Droga, alkohol, cigarete, ismevanje svega i svakoga, a naročito mejnstrima, politička nekorektnost i neprikladne teme bile su okosnica Bilovih nastupa, ali i razlog zbog kojih je i dan danas jedan od najpoznatijih stand up komičara ikada. Njegovi snimci nas i dalje zasmevaju iako prošlo je nešto više od dvadeset godina od njegovog poslednjeg nastupa, a stvari koje je on ismevao i na koje je upozoravao na svojim nastupima su i dalje aktuelne. Možda je to onaj crvić sumnje ili proširenje vidika koje je pokušavao da približi ljudima.
Ričard Prajer(Richard Pryor)
Čovek koji važi za najboljeg komičara sedamdesetih i osamdesetih godina i koji je uzor mnogima koji su se okušali u tom poslu, bio je poznat po svom britkom jeziku, socijalnoj satiri, psovkama na nastupima i krajnje otvorenom stavu i priči o mnogim društvenim problemima, posebno rasizmu. Svoju karijeru je započeo 1963. godine u Njujorku, nastupajući rame uz rame sa Vudi Alenom i Bob Dilanom, a jednom prilikom, na početku karijere, nastupao je i bio uvodna tačka za nastup slavne Nine Simon. Ovaj period njegove karijere bio je obeležen njegovom inspiracijom Bil Kozbijem i mnogo blažim humorističkim stilom od onog koji ga je kasnije proslavio. Može se reći da je sve zapravo počelo 1967. godine kada je trebalo da nastupa u jednom hotelu u Las Vegasu, gde je među publikom bio i Džejms Din, ali on se samo popeo na scenu, pogledao punu salu, prišao mikrofonu i rekao: „Šta ja koji ____ (hm, ostavljam vam da sami popunite liniju) radim ovde?“. Okrenuo se i otišao. Od tada je psovao na sceni mnogo, mnogo češće.
Iako je često pravio šale na račun belaca, naročito onih iz visoke klase, bio je popularan širom sveta i od strane najraznovrsnije publike. Njegov komičarski stil u kome nije samo ređao šale jednu za drugom, već u formi pričanja priče, kao i sposobnost da se šali na račun svog problematičnog privatnog života (problema sa drogom, alkoholom, ljubavnim neuspesima, mnogobrojnim brakovima) privukao je ljude kojima je Prajer delovao blisko i dostupno. Godinu dana pre nego što je umro, tačnije 2004. godine, Comedy Central’s ga je stavio na prvo mesto liste najsmešnijih stand up komičara ikada. Za sebe je rekao da je vodio lud život, upadao u probleme i da su mu se desile mnoge čudne stvari, ali… kada te prijatelji zovu telefonom da provere da li si mrtav, pa, to je najčudnije. O, i mislim da bi Ričard voleo da svet zapamti da on nije voleo kokain, samo je voleo kako on miriše.
