Beograd na digitalnim akvarelima Dušana Ostojića

Dušan Ostojić je stomatolog koji se bavi interesantnim, umetničkim hobijem. On izrađuje digitalne akvarele kojima dočarava sve one magične ćoškove, poktoreskne scene i duh našeg glavnog grada. Ono što je interesantno napomenuti je da ne postoje dve iste grafike, a kako nastaju ove pomalo nostalgične scene saznaćete u nastavku.

Ispričajte nam kako nastaju vaši digitalni akvareli?

Digitalni akvarel je relativno nova tehnika. Sve kreće od fotografije. Fotografiju digitalno obrađujem kroz niz različitih i svima poznatih aplikacija. Kada dođem do kompozicije koja mi se najviše dopadne, uz pomoć plotera tu sliku prebacim na karton. Nakon toga krećem da oslikavam elemente slike, do onog momenta dok slika ne dobije onakav izgled kakav sam zamislio.

Šta možete da nam kažete o ovoj tehnici?

Tehnika je na našim prostorima jako malo zastupljena, i posebnost mojih radova je unikatnost. Dakle svi digitalni akvareli koje sam uradio su unikati, nema sile koja me može naterati da uradim dva ista rada. To navodim kao posebnost jer mi je jako važno da ljudi budu svesni da kada imaju neku moju sliku, znaju da imaju original, i da niko na svetu nema tu istu sliku. Postavlja se pitanje kako neko može da bude siguran u to? Vrlo lako, svi moji radovi koji su u ponudi se nalaze na internet sajtu i mom Fejsbuku. Onog trenutka kada neku sliku prodam ili poklonim ja je povučem iz ponude sa sajta. Drugi i možda jači efekat je taj, da su moji kupci i poštovaoci ujedno i deo moje šire internet zajednice, tako da bi se u roku od par nedelja jasno video neki od dupliranih radova, i taj gubitak poverenja bi bio kraj za celu umetničku priču kojoj težim.

Grad je najčešći protagonista na vašim slikama. Kako birate fotografije odnosno scene koje će se naći u vašoj galeriji?

Oslikavam grad Beograd jer ga neizmerno volim, pogotovu Dorćol, delove Vračara, Dedinja, Senjaka tih starih delova grada u kojima opstaje jedna predivna arhitektura nekih lepih vremena. Moram nešto da vam priznam, ne znam da li je to što sam odrastao u provinciji, ali ja Beograd doživljavam kao jedno uzvišeno mesto za život. Živeti u Gospodar Jovanovoj ili u Krunskoj ili u Vajara Djoke Jovanovića je velika privilegija. U pauzi spremanja ispita možete za par minuta biti u šetnji gradom baš onim delovima kojima su Meša Selimovć ili Andrić šetali. Ili popiti čaj u lokalu gde su danima Petar Božović ili Momo Kapor dočekivali svoje goste. Živeti u Beogradu znači i priliku da vam sve premijere u pozorištu budu dostupne, ili da vam neko od svetski priznatih hirurga bude komšija, ili da u razred idete sa Novakom Đokovićem i slično. Dakle izbor motiva, Beograda je upravo u toj opčinjenosti koju osećam prema tom gradu i svemu što to podrazumeva.
Share