Poznat je kao grad Mocarta i Betovena. Ako se za Frankfurt kaže da je nezvanična finansijska prestonica Evrope, Viena ili Beč kako ga mi zovemo, je onda nesumnjivo Evropska prestonica kulture.
Slušala sam mnogo o njemu. Jedni su govorili da je miran i pomalo dosadan grad, sa druge strane bilo je i onih koje je ostavio bez daha.
Kao dete odraslo u Novom Sadu, koji poseduje arhitektonsku zaostavštinu velike Austro-Ugarske monarhije, od Beča sam imala velika očekivanja. Ovog leta ukazala mi se prilika da ga posetim i otkrijem njegove čari.
Posle nesto više od 6 časova vožnje, stigli smo.
Smestili smo se u mirnom delu grada. Tek po koji automobil, s vremena na vreme remetio bi idilu. Kako sam po prirodi nestrpljiva, nisam čekala dugo da krenem u avanturu i zavirim u svaki ćosak ovog neverovatnog grada. Šetali smo dugo i trudili se da upijemo sve boje, mirise i duh grada.
Svaka nova ulica ostavljala me je bez daha. Ta divna srednjevekovna arhitektura, nasmejani ljudi i moj dragi učinili su ovo mesto u tom trenutku, savršenim mestom za život. Osetila sam se kao da sam konačno stigla kući. Mirnoća kojom odiše Beč veoma mi je prijala. Na svakom koraku mogla se čuti klasnična muzika. U vazduhu se osećao duh 19 veka pomešan sa užurbanim ritmom urbane sredine.
U Beč sam se zaljubila na prvi pogled i sigurno ću mu se iznova i iznova vraćati.
Ostatak fotografija pogledajte u 1. broju Plezir magazina na stranici br. 52.
