Auditivna bajka Katarine Ranković

Ovog petka smo u goste pozvali Katarinu Ranković, pijanistkinju i interdisciplinarnu umetnicu u čijem radu se prepliću muzika, teatar, film i performans. Ovom prilikom nam najavljuje jedan poseban događaj na kome će ugostiti publiku u atrijumu Narodnog muzeja 4. novembra.

Draga Katarina, hladno i tmurno vreme nam je već uveliko stiglo, ali se zato bliži jedan lep događaj kojem ćeš ti biti domaćin. Ispričaj nam o čemu je reč.

Doktorski umetnički projekat pod nazivom „Amplituda” u vidu performativne auditivne predstave pod mentorstvom profesora Gorana Markovića je nešto što već duže vreme spremam i što će svoju premijeru imati 4.11.u 20h u atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu.

Čini se da će ovaj performans biti svojevrsna kruna tvog dosadašnjeg rada. Kako se rodila ideja za Amplitudu?

Ideja se rodila na mom balkonu u lockdown-u. Moje velike ljubavi su muzika i medicina i oduvek sam želela da ih nekako spojim, jer smatram da su te dve grane izuzetno povezane. U tišini koja je vladala tih dana kao da sam uspevala da čujem otkucaje svog srca i onda sam odlučila da upravo to iskustvo pretvorim u muziku, kako bih posetiocima dala priliku da i sami kroz interakciju sa kinetičkim instrumentima i sami to iskuse i iskomponuju.

Imajući u vidu kompleksnost pripreme i izvedbe, sigurna sam da si imala pomoć u realizaciji. Ko su ljudi iza kulisa?

Autorski tim čine Marija Tavčar koja potpisuje kostim, Sergej Sokolov kao dizajner zvuka, Andrej Ostroški montaža videa, Igor Milenković dizajn svetla i performeri koji će pratiti scenskim pokretom i moderiranjem publike i interakcije celu predstavu – Orlandić Katarina i Aleksander Zain. Tu je i moj mentor Goran Marković koji je od inicijacije ideje bio moj vetar u leđa, čak i onda kada ja nisam verovala u istu.

Kada bi morala da napraviš gradaciju tvoje ljubavi prema muzici, performansu, filmu, teatru, kako bi to izgledalo?

Mislim da je to nemoguće, bar ne u ovom segmentu života i toga kako se sada osećam. Moj generalni ‘problem’ o prioritetnosti stvari, ljudi i emocija jeste nešto što me je i dovelo do Amplitude, pošto tog dana spajam jedan meni privatno važan datum i u samom doktorskom izvođenju ove auditivne predstave spajam sve te ljubavi koje si nabrojala uz koje bih dodala i medicinu i ljude koje će Amplituda okupiti, a prema kojima je moje srce i ljubav podeljena.

Šta publika može da očekuje 4. novembra u Atrijumu Narodnog muzeja u Beograd?

Auditivna bajka je nešto u šta bih želela da uvedem audijenciju atrijuma tog 4. novembra. Prostor kojim će hodati sa mogućnošću i da aktivno učestvuju ako požele, jeste onaj međuprostor koji me podseca na Kostićevu pesmu ‘Među javom i međ’ snom’. Mislim da jedino očekivanje sa kojim treba da dođu jeste da ništa ne očekuju, jer tek onda mogu da dopuste svom srcu da ih vodi nesmetano kroz Amplitudu.