Mnogo važnih stvari se u svetu već tradicionalno obeležava u oktobru, pa tako i briga o mentalnom zdravlju. O tome zašto ljudi i dalje nemaju hrabrosti da govore o tome kako se osećaju i čak se stide toga, kako o osećanjima danas razmišljaju mladi, ali i o tome kako je nastala njena prva autorska knjiga, razgovarala sam sa Anom Petrović. Mnogi su sigurno već upoznati sa Aninim radom putem društvenih mreža, a Stripoterapija je 2022. oživela i u tvrdom povezu. Kako je i autorka navela prilikom razgovora, verujem da je svako u nekom periodu svog života osetio neku od emocija kojima je ona posvetila pažnju i prošao kroz neku od šaljivih, a opet ozbiljnih situacija prikazanih na ilustracijama, te vas pozivam da kroz razgovor koji sledi bolje upoznate Anu.
Intervju: Sara (Savčić) Bojanić
Moje prvo pitanje će možda zvučati kao ono koje nam psihoterapeuti neretko i po više puta postave tokom seanse – kako se osećaš tim povodom? Da li si očekivala da će ilustracije koje deliš na Instagramu jednom dobiti oblik knjige i da li je sve onako kako si zamišljala da će biti?
Osećanja su vrlo pomešana, ali preovladava radost. Do sada sam ilustrovala preko trideset knjiga. Stripoterapija je prva autorska, vrlo lična, a opet i vrlo opšta priča. Definitivno jedna od najznačajnijih stvari koje sam uradila do sada. Urednici Kreativnog centra su mi se obratili već nakon trećeg stripa: Ovo bi moglo biti super knjiga! To me je obradovalo, mada sam i strepela. Tada nisam znala koliko ću još stripova moći da smislim. Šta ako ostanu samo tri? Ispostavilo se da u meni ima materijala za čak 74 stripa. Sa Kreativnim centrom sarađujem već niz godina i imala sam puno poverenja u njihove savete i zajedničke dogovore. Najdraže mi je što su mi saradnici javljali da im rad na ovoj knjizi jako prija. To mi je najvažnije.
Budući da se baviš ilustrovanjem knjiga za decu, da li si ovog puta prilikom uređivanja svoje knjige imala veću ili manju tremu? Gde je odgovornost veća?
Kad na knjizi radi stručan i dobro uigran tim, odgovornost je ravnomerno raspoređena, što tremu čini manjom, a osećaj sigurnosti većim. Pored autora tu su i urednici, lektori, tehnički urednici… Svako gleda na knjigu iz svog ugla, daje komentare i sugestije. Knjiga se postepeno gradi i kad dođe dan štampe, tu više nema prostora za brigu. Pored ljudi iz Kreativnog centra, sve vreme sam se konsultovala i sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom iz Psihološkog savetovališta Mozaik, što je takođe uticalo na osećaj sigurnosti. Jedino gde trema još uvek postoji je pri javnim nastupima, ali evo, i to uspešno savladavam.
Kako je došlo do preokreta da umesto dotadašnjeg ilustrovanja tuđih priča i osećanja kreneš sa ilustrovanjem ličnih događaja i osećanja proisteklih iz psihoterapijskog procesa?
Stripoterapija je nastala spontano kao interna šala između mene i moje psihoterapeutkinje. U jednom trenutku sam počela da zapisujem i crtam situacije kroz koje smo prolazile, trudeći se da tim, često gorkim temama, dodam i određenu dozu humora. Vrlo brzo se ispostavilo da su ti stripovi mnogo više od interne šale. Počela sam da ih objavljujem na društvenim mrežama. Najčešći komentar bio je: Ovo sam ja! Tada sam shvatila da ovo nisu stripovi samo o meni, već o svima nama.
Da li je Stripoterapija tvoj ventil od procesa psihoterapije ili više lični dnevnik u kome kroz poznat medij beležiš taj proces?
Crtanje je moj osnovni način izražavanja. Često mi je lakše da se izrazim kroz crtež, nego rečima. U jednom periodu sam se osećala jako loše i bilo mi je teško da ilustrujem knjige za decu. Trudila sam se da kolorit i lica junaka nose vedar ton uprkos tome kako se ja osećam iznutra. U tom periodu Stripoterapija mi je bila ventil. Crtala sam baš ono što sam u tom trenutku osećala: apatičnost, isključenost, ogorčenost, izolovanost…
Stripoterapija već izvesno vreme broji veliku i vernu publiku na Instagramu i neretko ljudi mogu da se sažive sa ilustracijama u kojima deliš lično iskustvo sa psihoterapije. Na koji način je ovo prepoznavanje sa drugim ljudima i njihovim emocijama uticalo na to kako gledaš na svoja osećanja?
Pre nego što sam počela da objavljujem stripove na društvenim mrežama, mislila sam da je Stripoterapija vrlo lična priča. Ispostavilo se da je i vrlo opšta. Sada verujem da je svako nekad u nekom periodu svog života osetio i prošao kroz neku od ovih ilustracija. Kada sam počela da objavljujem stripove govorili su mi da je to vrlo hrabro. Zapravo mi je žao što je to tako. Nije mi jasno zašto je potrebna hrabrost da bi javno rekao kako se zaista osećaš. Zar to ne bi trebalo da je sasvim normalna stvar? Radila sam u srednjoj školi i od đaka sam naučila šta znači termin fleksovati. Pitala sam ih da li je to nešto kao kurčenje (tako se to u moje vreme zvalo). Objasnili su mi da je to prefinjeno kurčenje. Mnogi danas fleksuju i to rade vrlo perfidno, naročito na društvenim mrežama, tako da je teško zaključiti kako se ko zaista oseća.
Koji je po tvom mišljenju najveći benefit psihoterapije i šta misliš, zbog čega se ljudi i dalje ustručavaju da potraže ovaj vid pomoći kada se osećaju loše?
Svoj benefit sam prikazala u poslednjem stripu u knjizi. Ljudi se ustručavaju da potraže pomoć zato što to ne ide uz već pomenuto fleksovanje.
Budući da si predavala u jednoj umetničkoj školi za vreme karantina i pandemije, kakav je tvoj utisak kako su se mladi nosili i kako se nose sa svojim emocijama? Da li su otvoreniji i u boljem dosluhu sa sobom u odnosu na naše generacije kada je u periodu adolescencije i dalje bilo tabu govoriti o mentalnom zdravlju?
Često sam tu našu umetničku školu doživljavala kao sigurnu kuću za decu koja su u osnovnoj školi preživela teška vršnjačka nasilja. Svašta su mi prepričavali. Preživljavali su i neprijatne situacije od strane odraslih, takođe. Bili su željni priče. Kad se opuste svašta ti ispričaju. Nije im bilo lako tokom pandemije i izolacije. Nanovo su se zatvarali. Nedostajao im je živi kontakt koliko i meni. Tokom online nastave davala sam im zadatke da likovno prikažu osećanja. Bilo je jako dobrih radova.
Kakve šale najviše voliš i šta te najbolje oraspoloži kada imaš loš dan?
Jedna od mojih omiljenih serija tokom odrastanja bila je Treći kamen od Sunca. Četiri vanzemaljca dolaze na Zemlju preuzimaju ljudska tela i pokušavaju da razotkriju svakodnevni život čoveka. Ova četvorka nije ni svesna na koliko sarkastičan, duhovit i lucidan način to radi, opet zadržavajući svoju naivnost. I ja sam se često osećala vrlo zbunjeno među ljudima, pokušavajući da se uklopim i shvatim zašto međuljudski odnosi baš tako funkcionišu. Ova serija mi je mnogo pomogla. Trudila sam se da sa sličnom vrstom humora analiziram apsurdnost ljudskog života.
Praviš li planove nakon promocije knjige, da li ćeš nastaviti sa Stripoterapijom na Instagramu nakon toga?
Svakako nastavljam sa crtanjem i svojim humorom. Ne znam još uvek na koju tačno temu. Ne mogu da garantujem da li će to biti Stripoterapija, Toni Zec ili nešto treće.
Stripić koji najbolje opisuje tvoje današnje raspoloženje?
Tvoja poruka čitatelju ili čitateljki Plezira koji se loše osećaju ali se boje da naprave prvi korak i upuste se u psihoterapijski proces?
Sreća prati hrabre.
