Na ime naše vajarke Ane Bešlić naišla sam sasvim slučajno. Interesujući se za vajanje i vajarke sa naših prostora Anini radovi su privukli moju pažnju. Kako sam dalje istraživala bivalo mi je sve neverovatnije kako je moguće da nikada ranije nisam čula za ovu ženu, kako se o njenom radu tako malo govori i zna!?
Znala sam da moram da uradim sve što je u mojoj moći da pokušam da to promenim. Latila sam se onoga što najbolje umem da radim, prionula na istraživanje i pripremu priče o Ani. Internet nije bio od velike pomoći budući da je o jednoj od najvećih jugoslovenskih vajarki pisano vrlo malo. Retki su intervjui i malo je arhivske građe za one koji žele da saznaju više o njenom liku i delu. Tada nailazim na informaciju da je 2015. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine organizovana izložba posvećena Aninom radu. To je bila prva izložba kojom je Anin opus prikazan novosadskoj publici. Autorka i kustoskinja izložbe Suzana Vuksanović organizovala je retrospektivnu izložbu pod nazivom Emancipacija forme. Jako me je obradovala ova vest. Srećom, postoje ljudi koji se svesrdno zalažu da sačuvaju od zaborava zaostavštinu naših velikih umetnika. Obratila sam joj se iz želje da mi pomogne da ispričamo priču o Ani Bešlić. Pristala je istog trenutka, a samo nekoliko dana kasnije na moju adresu je stigao katalog sa pomenute izložbe. Mojoj sreći nije bilo kraja. Pred sobom sam držala zbirku sa najznačajnijim Aninim radovima, u koloru, na kvalitetnom papiru. Moju pažnju najviše okupiraju radovi iz serije Otvorena forma kao i portreti „Sanja u beretki“, „Ljubinka“ i „Milena Barili“. Sledeća stanica bio je Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Tamo sam imala priliku da uživo vidim skulpturu „Otvorena forma 9 (plava)“ i krišom je dotaknem. Saznala sam u međuvremenu da ju je moja mama kao dete upoznala. Igrom slučaja zajedno su se našle u poseti maminoj tetki na šoljici čaja i kolačima. Na moju nesreću, mama je bila premlada da bi mogla da se bolje seti nekih detalja koji bi mi dali više materijala i bliže opisali Anu. Sve što mi je preostalo bilo je da pokušam da sklopim mozaik zahvaljujući malobrojnim intervjuima i dokumentarnom filmu „Povratak Ane Bešlić“, čiji je autor i reditelj Miroslav Antelj.
Ana je odrasla u malom mestu, u okolini Subotice, na salašu „Šara pustara” u uglednoj bunjevačkoj porodici. Osnovnu školu završava u Bajmoku, a dalje školovanje nastavlja u Zagrebu, Gracu i Beču. Sa 18 godina prvi put dolazi u dodir s glinom koju joj je otac donosio sa Dunava. Prva skulptura koju je izvajala bila je – Portret oca. Kako kaže, portret oca se svima dopao i što je najvažnije – njoj se dopao.
„Učinilo mi se da je to ono što želim, da je to ono što me ispunjava zadovoljstvom, da je to način na koji mogu da se potpunije izrazim” izjavila je Ana jednom prilikom.
U Beograd se preseljava 1937. kada se udala za univerzitetskog profesora filozofije dr Kraljicu Milanova. Studije vajarstva na Akademiji likovnih umetnosti započinje 1939. ali zbog rata biva prinuđena da pauzira. U ratu je pored mnogo dragih ljudi izgubljen i njen prvi rad, pomenuti portret oca. Po završetku rata, diplomirala je 1947. na vajarskom odseku, a postdiplomske završava dve godine kasnije kod profesora Tome Rosandića. Ubrzo postaje i saradnica u njegovoj radionici.
„Toma Rosandić, predivan čovek koji nam je dozvoljavao da lutajući po sebi samima tražimo puteve svog iskazivanja u glini, gipsu, kamenu i drvetu, naučio me je jednostavnosti. Tačnije, učinio je da moja potreba za jednostavnom, neopterećenom formom, lišenom svega suvišnog, dođe do izražaja. Rosandić nikada nije tražio da ga se sasluša. Došao bi, zastao kraj onoga što smo radili i rekao: „Ja možda ne bih to tako uradio.” Nije govorio kako bi on to radio, ali je ostavljao za sobom pitanje: „Zašto on ne bi tako uradio?” Pitanje koje je nagonilo na razmišljanje. Slušajući ga čovek je osećao potrebu da se liši svih suvišnih, nepotrebnih elemenata, u razmišljanju, u iskazivanju rečima, u iskazivanju u materiji kojom je radio, osećao je potrebu da se okrene bitnom, da se okrene suštini, ali tako da ta suština kaže na najlepši i najsnažniji način one prave stvari…To je ono što mi je Rosandić poklonio.” ispričala je Ana za TV Novosti 1980. godine (izvor: Yugopapir.com)
Istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić izdvaja 4 perioda u Aninom umetničkom razvoju. Pitala sam Suzanu da nam ispriča
malo više o ovim fazama, kao i o tome koji period se smatra najplodnijim.
Istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić prva je retrospektivno i studijski obradila rad Ane Bešlić. U svojoj studiji, objavljenoj 1983. povodom retrospektivne izložbe održane u Gradskom muzeju u Subotici, ona je naznačila, moglo bi se slobodno reći, i danas primenljiva, četiri perioda Bešlićkinog rada i umetničkog razvoja: Školovanje (do 1954), Asocijativna forma (1954 – 1962), Prelazni period (1962–1966) i Razdoblje sfere (od 1966) sa ciklusima Bojena lopta, Portret i Disk. Period koji započinje sredinom šezdesetih godina prošlog veka i traje do kraja njenogživota, svakako predstavlja najinteresantnije, najdinamičnije i najraznovrsnije mesto u njenom stvaralačkom opusu. Pored sfera, oblih i ovoidnih formi o kojima se najčešće razmišlja i govori kada je Ana Bešlić u pitanju, skrećem vam pažnju na ciklus kojim Ana varira temu portret u vremenskom rasponu od 1959. do 1979. godine. Portreti Ane Bešlić predstavljaju ličnost na sasvim nov način. U tom, prividno samoniklom ciklusu, među portretisanima su Miroslav Krleža, Milena Pavlović Barili, Marija Crnobori, Gabrijel Stupica, Katarina Ambrozić, Vladimir Dedijer, bliski prijatelji, ali i Tina Tarner, ličnost iz sveta popularne kulture. Bešlićka od lopte gradi portret, oslobođena svake konvencije u tretmanu ljudske glave i konkretnog portretisanog/ prepoznatljivog lika. Sugestivni akcenti (grimase, mimika i izrazite identifikacione crte lica), metaforičke i erotske naznake, duhovite opaske (od humora do blagog karikiranja) čine njen inventar sredstava za rad, dok osnovu portreta predstavlja i dalje sfera, dakle apstraktna, a višeznačna (metafizička?!) forma.
Drugi ciklus Jastuci I–XVII iz 1987–88, bez deskripcije i ekspresivnosti, ali i sa značajnim uplivom simbolike i dvosmislenosti! Egzistencija različitih, slučajnih/nameštenih jastučnih formi je samodovoljna. Ne iziskuje posredovanje, objašnjenje… Iako moguće asocijacije proizlaze iz života predmeta, iz prirode tog konkretnog, a stalno promenljivog oblika, kao i položaja jastuka, njegove upotrebe i svakodnevnosti – da, ipak, nije sve onako kako izgleda, da je i u tretmanu skulpture oslobođen od tematskih opterećenja i ilustrativnosti a njena prvenstvena težnja da se upotrebni predmet preobrazi u estetički privid, a oblik postane znak, podvukla je umetnica u kratkoj belešci za katalog izložbe u Kulturnom centru Beograda „Takve skulpture nisu iluzija stvarnosti, već nova stvarnost koja će postojati i trajati po svojim specifičnim zakonima“. Skulptura je, dakle, svet za sebe i ta stvorena nova realnost onda ima pravo na samostalan život.
„Mi smo važili za grupu koja je bila pokretač moderne skulpture u Srbiji. Do tada su umetnici stvarali isključivo pod uticajem prirode, a mi smo se toga oslobodili i tražili smo u sebi nove načine izražavanja, oblike koji nigde nisu postojali. Nisu nas zanimale reakcije sredine na ono što smo radili, jer krug kome smo se obraćali je to veoma dobro primio” – govorila je Ana Bešlić. (Politika.rs, M. Đorđević, Tajna crvene lopte)
Period rada u radionici Tome Rosandića Ani je ostao u prijatnom sećanju. Na grupnoj izložbi šestoro mladih vajara, saradnika majstorske radionice Tome Rosandića, koja je otvorila nove puteve srpske skulpture saglasne svetskim tokovima, priređenoj 1954. godine u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, Ana Bešlić je izložila rad „Kost” – jednu od prvih apstraktnih skulptura u srpskoj posleratnoj umetnosti. Poseta slavnog vajara Henrija Mura Rosandićevoj radionici imala je direktan i presudan uticaj na proces formiranja prve posleratne generacije vajara. Taj susret je imao veliki uticaj na Anu. U jednom intervjuu u poznoj starosti Ana je rekla kako se uopšte ne seća o čemu su govorili, bila je pod velikom tremom ali se seća koliko je taj susret bio značajan za njen budući rad.
U čemu se taj uticaj ogledao objasnila nam je Suzana Vuksanović.
Velika izložba skulptura i crteža Henrija Mura, priznatog i poznatog britanskog skulptora, jednog od tada najznačajnijih umetnika, održana 1955. u „Paviljonu Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, imala je preloman značaj u smislu uspostavljanja nove skulptorske paradigme, „organske“ i „vitalističke“ apstrakcije koja će dati snažan podstrek razvoju socijalističkog modernizma u skulpturi. Murovo gostovanje nije bilo samo svetski događaj, ono pre svega ima izuzetan značaj unutar tadašnjeg vladajućeg društveno-političkog sistema, govoreći o velikim promenama u kulturnoj strategiji odnosno o preusmerenju strategije od socijalističkog realizma ka zapadnom modernizmu.
Ujedno, Murova poseta Majstorskoj radionici Tome Rosandića, uz prethodna studijska putovanja u zemlji i inostranstvu saradnikapolaznika Radionice (Ana Bešlić, Olga Jančić, Sava Sandić, Ante Gržetić, Ratimir Stojadinović, Jovan Soldatović, Milica Ribnikar), izvršiće direktan i presudan uticaj na proces formiranja prve posleratne generacije vajarki i vajara. Anina umetnička radoznalost i moderan senzibilitet – uz iskustva i saznanja sa studijskih putovanja na koja je odlazila, posebno poseta Parizu 1952, kao i obilazak 27. venecijanskog bijenala 1954. godine, kada je Arp bio predstavljen u Paviljonu Francuske i kada je dobio nagradu za skulpturu – doprineli su potrazi za vlastitim izrazom izvan tradicionalnih tokova i u prevazilaženju konzervativno shvaćenih osnovnih elemenata skulpture. Već početkom pedesetih ona je napustila predstavljački pristup socijalističkog realizma i okrenula se mogućnostima primarnih oblika i novim optičko-taktilnim uslovima skulpture – skulpture koja može da se gleda, ali i da se dodiruje – a nakon Murove izložbe i susreta s njim u Rosandićevom ateljeu, za Anu Bešlić nije bilo više nikakve dileme. Novopronađena sigurnost, doživljaj sopstvene moći doneo je samopouzdanje u biranju, pronalaženju i upotrebi novih sredstava skulptorskog/umetničkog izražavanja. To je značilo ne samo poštovanje međuzavisnosti materijala, postupka i forme, već i isticanje fizikalnosti skulpture, obračun sa stegama antropomorfizma u korist neodređenih oblika (ne)organskog porekla, nabubrele mase i dinamika njihovih unutrašnjih međuodnosa. Glatka površina i taktilna senzacija, prijatnost, uživanje, simbolika i energija, vitalnost i poetika, strast dodirivanja, fascinacija pogleda, kontemplacija i zaigranost. Obla forma, glatka površina i unutrašnja napetost. Bujanje, pucanje. Čulnost. (Ne)prikrivene erotske konotacije.
Vrlo značajan i interesantan je bio i Anin angažman u okviru grupe Prostor 8. Pitala sam Suzanu da nam kaže malo više detalja o ovoj grupi, njihovim idejama i Aninom udelu u udruženju Prostor 8.
Uz Jovana Soldatovića, Ratimira Stojadinovića, Aleksandra Zarina, Mišu Popovića, Jovana Kratohvila, Miloša Sarića i Olgu Jančić, Ana Bešlić je pripadala krugu mladih vajara u grupi Prostor 8, koji su nastojali da dokažu brojna nova (ili izmenjena) značenja skulpture u okviru novih urbanističkih i arhitektonskih celina, kao i starih gradskih jezgara, ali i gradskih parkova, itd. Zalagali su se za mogućnost da nova generacija skulptora ponudi savremena skulptorska rešenja, da skulptura dobije dostojanstvenije i društveno priznato mesto. I ovde se, dakako, može primetiti uticaj Murovog gostovanja, i to pre svega u poimanju i pristupu javnoj skulpturi, kao i promenjenom odnosu prema prostoru odnosno uvođenju prostora kao novog i važnog činioca za savremenu skulptorsku praksu. No, nakon realizacije izložbi u javnim gradskim prostorima: 1957. u parku Tašmajdan u Beogradu, a 1958. na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, zatim iste godine i na Beogradskom sajmu, članovi grupe Prostor 8 su se razišli i grupa se, nažalost, raspala. Srećna okolnost je da je skulptura Ane Bešlić, u bronzi, pod nazivom Kompozicija II, ostala deo javnog gradskog prostora u Novom Sadu, još od 1958. kada je, u okviru izložbe grupe Prostor 8, bila postavljena na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Tema o kojoj sam podrobnije želela da razgovaram sa Suzanom bila je i čitanje i tumačenje radova Ane Bešlić sa pozicije feminističke teorije i istorije umetnosti.
Takvo čitanje radova Ane Bešlić donela je 2008. godine studija Miška Šuvakovića objavljena u monografiji Ane Bešlić, potpisanoj zajedno sa prof. Ješom Denegrijem, gde je, sa stanovišta feminističke istorije umetnosti i rodnih studija, primećeno da asocijativni oblici Ane Bešlić vode ka poimanju „ženskog“ doživljaja skulptorskog tela kao rodnog (gender) tela. Rodna, gotovo genitalna, asocijativnost označena je kao bitna odrednica njene skulptorske emancipacije i uloženog napora u prevazilaženju formalizma, ka otvaranju forme i relativizaciji odnosa „unutrašnje– spoljašnje“ u skulpturi, ali i u životu (odnosno u ženskom telu). Poziciju modernističke skulptorke u vajarstvu, gotovo isključivo muškom umetničkom pozivu na jugoslovenskom umetničkom prostoru, Ana Bešlić je, dakle, osvojila oslobodivši se, hrabro i bez ustezanja, dogme socijalističkog realizma, emancipacijom „motiva“, tema, sadržaja, materijala i radnog procesa, sledeći spontano i elegantno svoju putanju osvajanja slobode za novi oblikovni kvalitet, od asocijativne forme do forme kao rodnog tela, od jezika aluzivnih oblika i oblikovanja do autonomne skulpturalnosti.
Interesovalo me je i kako je Ana došla do sferoidnih oblika, odakle je potekla inspiracija za ovu originalnu i veoma značajnu fazu u radu naše slavne vajarke.
Godine 1966. – identifikovane kao početak potpuno nove, originalne i snažne faze, nazvane Razdoblje sfere – Ana Bešlić je imala 54 godine, više samostalnih izložbi, veliki broj realizovanih javnih spomenika i skulptura u javnom prostoru, bila je u drugom braku. Započinjanje novog životnog, ali i radnog, umetničkog poglavlja u to vreme, gledano sa ove vremenske distance, sasvim je očekivano i logično. Ana Bešlić u jednom ranom intervjuu, a takođe i znatno kasnije, pred kraj života isticala je da joj je „najsnažnije osećanje iz najranijeg detinjstva vezano za jednu veliku, lepu, crvenu loptu…“ koju je dobila kao sasvim mala devojčica za Božić i čija je glatkoća probudila u njoj osećaj za oblu formu. Obožavala ju je i stalno držala uz sebe, pa i tokom noći, pored jastuka. Autonomni oblik sferoida, najjednostavnije i najsavršenije forme, u interpretaciji Ane
Bešlić za rezultat ima pune, prividno meke i elastične mase i glatku površinu, sa tankim slojem/premazom boje. Upotrebom poliestera kao novog materijala dobijen je efekat koji je taktilno provokativan, a vizuelno neodoljiv i intrigantan. Ideja forme kao samostalnog organizma je materijalizovana. Posle 1966. forma i ideja (forme) postaju jedno.
Do sada ste čitajući sigurno mnogo puta i sami pomislili – Gde možemo videti Anine radove? Suzana se u svom izlaganju osvrnula na izložbe na kojima je prikazan Anin rad, ali i putokaz gde se neke od sačuvanih skulptura naše vajarke danas nalaze. Posebno značajna je izložba koju je moja sagovornica organizovala 2015. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, koju sam pomenula na početku.
Skulpturu Ane Bešlić danas možemo videti, na primer, u okviru izložbene postavke pod nazivom Sekvence. Umetnost Jugoslavije i Srbije iz zbirki Muzeja savremene umetnosti, čiji je autor dr Dejan Sretenović, a kustosi mr Mišela Blanuša, dr Zoran Erić i dr Dejan Sretenović, u nedavno otvorenoj renoviranoj zgradi Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Istovremeno, čak jedanaest njenih radova, uglavnom iz faze oblih ili sferoidnih formi, mogu se videti u Gradskom muzeju u Subotici do marta 2018. u okviru izložbe Jugoslovenski slikari i vajari iz umetničke zbirke Gradskog muzeja Subotica (1918–1940,1945–1990), čije su autorke i kustoskinje dr Olga Kovačev-Ninkov i Ljubica Vuković-Dulić. Izložba koju sam pod nazivom Emancipacija forme, kustoski priredila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine tokom februara i marta 2015. predstavlja zapravo prvu novosadsku samostalnu izložbu umetnice Ane Bešlić. Na izložbi je pokazana gotovo polovina od ukupno šezdeset skulptura, nastalih u periodu od 1954. do 2001. godine, koje se čuvaju u javnim zbirkama i muzejskim kolekcijama u zemlji: Gradski muzej – Subotica, Muzej savremene umetnosti – Beograd, Narodni muzej – Beograd, Muzej grada Beograda, Muzej Zepter – Beograd, Galerija Matice srpske – Novi Sad, Gradski muzej – Sombor, Muzej rudarstva i metalurgije – Bor, Centar za likovnu i primenjenu umetnost Terra – Kikinda, Narodni muzej – Kraljevo, Moderna galerija CZK – Lazarevac, kao i Muzej savremene umetnosti Vojvodine – Novi Sad.
Priču o Ani završila sam pitanjem koje me je sve vreme tištilo: „Zbog čega se o Aninom izvanrednom radu danas malo zna i govori?”
Nadam se da mi nećete zameriti što ću odgovoriti kontrapitanjem: A o čijem se izvanrednom radu danas dovoljno zna i govori?
pripremile: Suzana Vuksanović i Teodora Kovrlija
fotografije: Marko Ercegović – Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Andrijana Kovrlija