Film koji je dobio sedamnaestominutne ovacije publike na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji, kao i statuu Zlatnog lava za najbolji film otvorio je jubilarni 30. Festival autorskog filma. Ostvarenje „Susedna soba” reditelja Pedra Almodovara je njegov prvi film snimljen na engleskom jeziku, što predstavlja hrabar iskorak van granica njegovog dosadašnjeg višedecenijskog rada. Publika je željno iščekivala da pogleda ovo ostvarenje, obzirom da je na samom otvaranju organizovana i dodatna projekcija u MTS Dvorani, za koju se takođe tražila karta više. A kakvi su naši utisci?
Ono što bih ja volela da uradim jeste da napravim jedan mali eksperiment – a to je da publiku pozovem na projekciju ovog filma, sakrivši od nje naziv istog, kao i ime autora. Zanima me koji bi procenat uspeo da prepozna lični potpis Almodovara na bioskopskom platnu?
Film je inače zasnovan je na romanu „What Are You Going Through”, autorke Sigrid Nunez. Ovo remek delo Oskarom nagrađenog reditelja Pedra Almodovara istražuje obnovljeno prijateljstvo između Ingrid (oskarovka Džulijen Mur) i Marte (oskarovka Tilda Svinton), nekadašnjih bliskih prijateljica čiji su putevi vremenom krenuli u različitim pravcima. Ingrid, autorka knjiga autofikcije, i Marta, ratna reporterka, ponovo se susreću u ekstremnoj, ali čudno slatkoj situaciji — Marta se suočava s smrtonosnom bolešću. Kako se Marta nalazi u terminalnoj fazi raka grlića materice u kojoj ni eksperimentalne terapije ne daju pozitivne rezultate, ona rešava da se na dostojanstven način oprosti od života i poziva Ingrid da bude deo tog putovanja.
Almodovar nas udobno smešta u „Susednu sobu” u svom prepoznatljivom maniru – rediteljev stvaralački potpis možete pronaći u intenzivno crvenim detaljima, u kolor blok maniru, savršeno dizajniranim i dopadljivim ambijentima – bilo da je u pitanju enterijer ili eksterijer, brižljivo odabranim sitnicama koje pričaju o životu, kao i odevnim kombinacijama u koje odeva svoje protagonistkinje – vibrantne, upečatljive i udobne. I publika biva smeštena u najkomforniji art deco komad nameštaja kako bi se u toj ležernoj atmosferi pogledala oči u oči sa prolaznošću i smrću, ističući činjenicu da je život lep, a da je kraj izvestan i da je njegov sastavni deo – hteli mi to da prihvatimo ili ne. U nekoliko dirljivih scena susrećemo se sa citatom iz dela Mrtvi, Džejmsa Džojsa: „Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.” Ovi poetični redovi na najlepši način pretvaraju i sam kraj u umetnost življenja, čineći smrt prihvatljivom u svom uzvišenom narativu.
Možemo reći da glumice Džulijen Mur i Tilda Svinton nose tri četvrtine filma – svojom pojavom, osetljivim dijalozima i veoma intimnim promišljanjima. Kao i u većini Almodovarovih filmova – žene pričaju i vode priču. Ovog puta je to bez uzavrele strasti i uz potpuno odsustvo dramatike. Marta i Ingrid su tu, prisutne jedna za drugu, otvorene, iskrene, saosećanje i strpljive. Njihov odnos je jednostavan i ljudski. Ne plaše se da izgovore naglas kako se osećaju, gledajući u oči svojim strahovima, sumnjama i životnim padovima. Energija ovog ženskog glumačkog dvojca je toliko sjajna, savršeno uklopljena da nas one svojim nesputanim nastupom vode po izuzetno klizavom, nepristupačnom i u mnogim segmentima društveno neprihvatljivom terenu priče o eutanaziji ili „ubistvu iz samilosti”.
U uvodnim scenama filma susrećemo se sa Ingrid na potpisivanju svoje najnovije knjige, čija je tema strah od smrti. I kao i uvek, život nas vodi na neprijatna mesta, na ona putovanja kroz koja rastemo. Tako sudbina vraća Martu u njen život i one nakon nekoliko decenija razdvojenosti ubrzo vraćaju zaboravljenu bliskost, oživljavajući jedno pravo i iskreno prijateljstvo. Ubrzo se ispostavlja da je Marti preostalo još mesec dana života. Kako je kancer u terminalnim fazama često dehumanizujuća bolest koja čoveku oduzima karakter, identitet i dostojanstvo ona rešava da sudbinu preuzme u svoje ruke – nabavlja zabranjenu tabletu na „Dark web”-u kojom će okončati svoj život. Obzirom da je Marta žena borac, ratna novinarka, zavisnica od adrenalina i nomad, ona svoju ovozemaljsku avanturu želi da okonča u svom stilu, baš onako kako je živela – uzdignute glave, ponosno, okružena lepotom prirode, mirom, uronjena u cvrkut ptica. Zato ona traži uslugu od Ingrid, da iz užurbanog, bučnog i nemirnog Njujorka ode sa njom u idiličnu kuću u Vidstoku kako bi tamo zajedno provele njen poslednji mesec.
I sada na scenu stupa savršena umešnost reditelja koji jednu ovako ozbiljnu tešku i ekstremnu životnu odluku uspeva da upakuje u veoma miran i idiličan ambijent, okružen prirodom, obasjan nesputanim sunčevim zracima, zelenilom i mirom. Na ovom putu videćemo Martu koja se hrabro suočava sa svojim strahovima, ali i Ingrid koja čak i u svojim poslednjim trenucima ima izvanredno strpljenje i razumevanje za izazove sa kojima se njena prijateljica suočava u novonastaloj situaciji. I baš tako nam Almodovar priča priču o smrti na najljudskiji mogući način – kroz divne i iskrene momente jednog prijateljstva koje je ispunjeno empatijom, dubokim razumevanjem i međusobnim podržavanjem. Priča uopšte nema gorak ukus, nema patnje, nema žaljenja – već su tu samo otvorenost i toplina međuljudskog odnosa. Dve prijateljice se prisećaju svojih zajedničkih momenata, muškaraca sa kojima su bile, emotivnih veza, razgovaraju o važnosti seksa, zajedničkom ljubavniku, porodičnim odnosima. Tu na scenu stupa i priča o porodici, koja se često javlja kao bitan element u Almodovarovim filmovima, bilo da je ona konvencionalna ili nekonvencionalna. Marta se osvrće i na prilično nestabilan, gotovo nepostojeći i rastrzan odnos sa svojom ćerkom Mišel, kroz prizmu sećanja na čoveka i vezu iz ju je dobila. Kroz ovo slikovito pripovedanje jasno možemo da sagledamo evoluciju i propadanje odnosa između majke i ćerke, međusobno nerazumevanje, neprihvatanje i otuđenost. Reditelj nas na samom kraju filma upoznaje sa Mišel, koja je svojom pojavom i izgledom kopija svoje majke, postavljajući otvoreno pitanje – kako dolazi do toga da se najmanje razumemo sa onima na koje najviše ličimo? I dokle uopšte sežu naši kapaciteti međusobnog razumevanja, da li je potrebno da se oslobodimo ega i transgeneracijskog nasleđa kako bi svoje najbliže sagledati u pravom svetlu? Koliko nas uopšte uspe da ispliva iz te bujice emocija i vidi suštinu koja se nalazi iznad porodičnih ustalasanih odnosa? Koliko je bitno poznavati čoveka i kakvi su naši kapaciteti za to danas? Marta se takođe osvrće na svoje ratne dogodovštine, prijateljstva, ljude koje je sretala na tom putu, ističući specifičnost života na ratom zahvaćenim teritorijama – gde uprkos stradanju i uništenju život i dalje postoji. Priča je smirena, lagana, puna saosećanja – kao i odnos dve prijateljice. Na trenutke je čak i smešna, okupana crnim humorom, naročito na mestima gde međusobna iskrenost nadvladava apsurd ovozemaljskog postojanja.
Film se takođe bavi temom eutanazije, koja bi trebalo da postane mogućnost izbora za sve one koji se nalaze u završnim fazama bolesti, koje su vrlo često takve da oduzimaju svako dostojanstvo čoveku. Reditelj ističe licemerje na kom savremeni svet počiva – uništavamo prirodu, koristimo njene resurse bez trunke savesti, ogrezli u kapitalizmu, započinjemo ratove radi profita moćnika u kojima stradaju hiljade nedužnih civila… i pitanje je sad – pored svih ovih globalnih uništenja i žrtava, kako jedno ubistvo iz samilosti i odluka da se život što humanije okonča mogu predstavljati toliki problem za današnji sistem?
Samim filmom Almodovar normalizuje smrt kako sastavni deo ljudskog veka, ali i ističe sve one svetle i vredne momente i situacije na kojima sam život počiva – prijateljstvo, empatija, saosećajnost, razumevanje, solidarnost i briga. Ovo je ostvarenje koje slavi život na jedan neobičan i veoma poseban način. Život kao jednu veličanstvenu i zaokruženu pojavu. Život koji uvek nađe svoj put i smisao – kako ovozemaljski, tako i onozemaljski. Život kao mesto gde svaki momenat vibrira u svom uzvišenom tonalitetu, dajući smisao našim danima – kakvi god oni bili.
„Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.”
