Rubriku leksikon nam je obojila jedna posebna devojčica, devojčica koju sam imala prilike da zagrlim jednog kišnog podneva u Bazi Crna ovca kada je malene vilenjake podučavala kako da i sami oboje ovaj svet. Ona veruje da se sve može, da je duša neuništiva i svemoćna, da je čvrsta vera dovoljna za pobedu, da je najvažnija pobeda ona nad samim sobom i da je u životu jako važno uvek stremiti više, ne u smislu ovozemaljskih trivijalnosti već u smislu mira i mudrosti. Upoznajte Aleksandru Jevtović i zaronite u njen čarobni svet
NEŠTO ZA POČETAK.
Hvala na pozivu da se upišem u vaš leksikon, nisam to radila još od osnovne škole.
PET REČI KOJE TE OPISUJU?
Svojeglava, kreativna, temeljna, osetljiva, odana.
KADA I KAKO SI POČELA DA CRTAŠ?
Jako rano, kopirajući mamu koja je stalno nešto crtala po svojim sveskama. Do treće, četvrte godine sam počela i da čitam i pišem, kao i da konzumiram stripove u ogromnim količinama. Scene iz stripova su bile naredna stvar koju sam kopirala, do polaska u školu i sudbonosnog kontakta sa dimenzijom školskih udžbenika i lektira. U školi je to potom teklo nezadrživo. Bilo mi je jednostavno lakše da sve naučim i savladam ako to sebi lepo i nacrtam. A taj mali štreber je morao da savlada sve do tančina.
KAKO SI OSTALA BEZ PRVOG MLEČNOG ZUBA?
Upornim i besomučnim klackanjem istog. Pamtim, jer sam kao nagradu dobila igračku, psića kog i dan danas čuvam. Drugi je otišao traumatičnije, koncem i vratima. Pamtim i to jer sam tada dobila još bitniju stvar – Diznijev strip ,,Mala sirena“. Narednih godina sam precrtavala scene iz njega i ubeđivala sebe da je ipak vredelo.
KAKO NASTAJE JEDNA ILUSTRACIJA?
Uzmeš semenke šarenila i par rečenica (možeš da ih usitniš na reči ali nije neophodno), sve to promešaš i posadiš u mozak. Posle toga, ilustraciji su za rast neophodni: dosta svetlosti (unutrašnje), umerena količina vlage (suze radosnice su idealne, ako njih baš nema pri ruci onda mogu da prođu i obične) i dovoljno prostora za rast. Onda sedneš i čekaš. Pošto to čekanje brzo dosadi – uzmeš olovku u ruke (čisto eto da prekratiš vreme) i crtaš. Besomučno puno crtaš i ono raste!
SLATKO, SLANO ILI NEŠTO TREĆE?
Kiselo i ljuto. Ostalo mogu da konzumiram ali bez ikakve euforije.
KAKO STVARAŠ INSPIRACIJU ZA RAD?
Pažljivim posmatranjem sveta oko sebe (ljudi, situacija, neba, zgrada …), uz puno muzike i šaku optimizma. Sve to dobro uvijem u tišinu i ostavim da odstoji. Kasnije to malo gnječim i razvlačim rukama i voila. Uvek imam višak inspiracije, a manjak fizičkih mogućnosti da to sve materijalizujem, pa ostavljam sebi beleške. Ne stvaram ja inspiraciju, ja nju samo (bezuspešno) pokušavam da usporim, primirim, prestignem, vežem za radijator, zaključam u podrum… Nestvarno je žilava.
KO JE PO TVOM MIŠLJENJU UMETNIK ŽIVLJENJA?
Tu ću zaista morati da budem neskromna. Ja.
KAKVE PRIČE U TEBI BUDE ŽELJU DA IH PRETOČIŠ U ILUSTRACIJU?
Uglavnom one u kojima je fikcija jača od realnosti. A ako u priči baš sve mora da bude realno, onda je toj priči bolje da u sebi nosi neku predivnu po(r)uku.
OMILJENI CRTANI JUNAK?
Bejmaks (Big Hero 6). Držim lampu Bejmaksa pored kreveta i ne libim se da je upalim kad god je potrebno.
KOJE UMETNIKE BI IZDVOJILA KAO UZORE I LJUDE KOJI SU SVOJIM RADOM UTICALI DA TVOJ STIL DANAS IZGLEDA OVAKO KAKO IZGLEDA?
Verujem da na to pitanje nikada nisam dala iste odgovore, što već govori o zaludnosti mojih pokušaja da to sada lepo definišem. O tome bih, kao istoričar umetnosti, validno mogla da pričam tek kad umrem, pa kad protekne još tridesetak godina od te moje smrti. Dakle – nikako. Kao kreativac uzore konstantno pronalazim u periodu renesanse, stvaralaštvu secesionista i strip crtačima. Kada bih morala da navodim konkretna imena, koja su najduže tu, to bi bili: Mikelanđelo, Van Gog, Gustav Klimt, Egon Šile, Fridensrajh Hundertvaser, Antonio Gaudi; od aktivnih me trenutno najviše inspirišu Fernando Visente, Rebeka Dotremer i Paula Bone.
MOŽE LI SE ŽIVETI OD ONOGA ŠTO S LJUBAVLJU RADIMO?
Drugačije se živeti ne bi smelo. Nije zdravo a ne može biti ni produktivno. Svi su na gubitku, i svet i ti. Vladeta Jerotić to prelepo objašnjava: „Kada bi čovek mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima“.
NA KOJI MOMENAT U DOSADAŠNJOJ KARIJERI SI BILA NAJPONOSNIJA?
Nisam ponosna toliko na karijeru koliko na život. Karijera je precenjena reč. Karijeru danas imaju i starlete. A nažalost prinuđena sam i da srećem ljude spremne da, zbog svojih karijera, prestanu da budu ljudi. Prvenstveno jedni prema drugima. Manite me te reči „karijera“, počela sam da je vezujem za nemanje kičme i gaženje tuđih leševa. Biti ponosan na momente svog života, to u mom svetu već nešto znači. U životu sam ponosna na eto dan kada dobijem telefonski poziv u kom me neko pita da li bih odradila set ilustracija na temu čarobnjaštva i nabraja mi motive tipa: čarobnjak, slepi miš, začarana šuma, i onda dok pokušavam da skakanjem-od-sreće ne odletim kod komšija iznad ili ispod i dok pokušavam da zvučim hladno i profesionalno, taj neko doda i „Koliko bi to koštalo?“. To je doista lep momenat života na koji jesam ponosna. Ponosna sam na diplomu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu ali nisam ponosna na svoj manjak motivacije da kreativnost više ograničavam i trošim u toj praksi. Ponosna sam na prosek 10,00 na doktorskim studijama Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu ali nisam ponosna na činjenicu da razvlačim momenat u kom stavljam konačnu tačku na već 300 (prekobrojno) ispisanih stranica tog doktorata. Čekam onaj trenutak u kom svi vlasnici kupljenih diploma, nekom Hari-Poterovskom- magijom volšebno propadaju u zemlju. Jer je propadanje od sramote njima evidentna nepoznanica, jelte. Ovako me koči osećaj da bih tom svojom tačkom i titulom učestvovala u njihovoj farsi a to mi je otužno.
KAKO PROVODIŠ SLOBODNO VREME?
Slobodno vreme od gledanja filmova provodim čitajući. Slobodno vreme od čitanja provodim crtajući. Slobodno vreme od crtanja provodim kao asistent. Ako je „slobodno vreme” nešto kao nekonstruktivno utrošeno vreme, to ne poznajem.
ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?
Trudim se da se baš svakog dana, bar tri puta, slatko ismejem. Ukoliko mi okolina ne pomaže u tome, tu sam uvek ja da me zabavim.
KOME BI PORUČILA DA SE MALO KULTIVIŠE?
Usijanim glavama i ljudima koji sebe (nesvesno) doživljavaju kao žrtve, pa su stoga i sve njihove akcije usmerene na odbranu od nekog nevidljivog neprijatelja. Dakle grozno su agresivne. Samo kultivisanje duha dovodi do (mnogima epohalnog) saznanja da nisu žrtve ničega, da tako nešto ne postoji, da su sve to izmislili jer su ograničeni i da čitav kosmos uopšte nije protiv tebe. Kosmos baš briga. Nisi toliko bitan. Uživaj i opusti se. Vrhuncem kultivisanosti smatram umeće da uspravno držiš kičmu uz saznanje da si kompletno nebitan, stoga i oslobođen svog ega. Dostojanstven, ali ne i sujetan. Vrunac kultivisanosti je spretan hod po toj tankoj granici. Stalno balansiranje.
TVOJA PREPORUKA ZA PROČITATI, POGLEDATI I POSLUŠATI?
Za pročitati, ako postoji iko ko to još uvek nije pročitao „Dopler“, Erlenda Lua. Mislim da sam do sada kupila sigurno ceo jedan tiraž te knjige kako bih bila sigurna da će svako od mojih prijatelja da ga pročita (a da ne otme moj primerak). I neverovatno – opet ga nemam u stanu. Ne osećam se dobro bez te knjige u blizini, tako da sam prinuđena da je kupim „još samo jednom” i tako po ko zna koji put. Sa strane uzglavlja gde je on stajao su još i „Gerilsko ratovanje“ Če Gevare, kao bazični lajfkouč priručnik; „Devojka s pomorandžama“ Justejna Gordera, kao najlepša priča o ljubavi prema životu ikada napisana i retko dobra literatura ako se borite sa tugom posle smrti roditelja; „Gradinar“ Rabindranata Tagora, kao najukusniji koncentrat sve filozofije sveta. Sa druge strane uzglavlja su „Mali princ“, „Galeb Džonatan Livingston“ i obe „Alise“ Luisa Kerola. To da ne objašnjavam zašto preporučujem, to su moji ukoričeni idoli. Zvezde vodilje. Skoro se tim klasicima pridružio i „Život vilenjaka“ Mjurijel Barberi. Ne smem zaboraviti i „Bili“ Ane Gavalde, koja ima drugo počasno mesto zbog „puške ispod miške i ne igranja ljubavlju“ a prvo mesto trenutno zauzima beli žičani kavez na vrhu police. Tu držim sve što je kod nas objavljeno a što je napisao najbritkiji intelekt Žozea Saramaga. Kad porastem želim to – da naizgled pričajući o nebitnoj papirnoj maramici zapravo seciram do tančina neku živo pulsirajuću, bolnu tačku društva. Dok se iščita sve sa ove liste pitanje je hoće li ostati vremena za filmove. Za pogledati preporučujem uvek i svima Hortona i Big Hero 6, kao najplemenitije animirane filmove do sad osmišljene, koji leče doslovce sve. Ja sam trenutno, poslednjih par godina, u Bergman i Tarkovski fazi. I filmove gledam štreberski još od fakulteta. Ustremim se na režisera i onda skidam sve što je ikada uradio, slažem po folderima i analiziram šta je želeo da kaže. Što se slušanja tiče, većina mojih radova poslednjih par godina, nastaju uz muziku Florens Velš, Sie Furler i Džemirokvaja. Preporučila bih svima na svetu da poslušaju pesmu kojom sam bukvalno omađijana već par nedelja„Ako humrem danas bebo“, koju izvode Ana Ćurčin, Una Gašić, Ana Avramov i Marina Milošević. Nestvarna je.
KOLIKO VREMENA PROVODIŠ U SNOVIMA I MAŠTANJIMA I KAKO SPROVODIŠ SVOJA MAŠTANJA U REALNOST?
Ja bih to nazvala vremenom u kontemplaciji ili u realnosti, a da kontempliram se trudim i kada sam u samom centru oluje koja bezobrazno kida sve okolo. Više me suštinski ne dotiče preterano. Jedino vreme kad taj kanal baš potpuno gasim i samo reprodukujem je kada sam u učionici sa studentima. U pravim snovima zapravo provodim trun vremena jer spavam jako malo.
CIKLUS RADOVA „ŽENE KOJE TRČE S VUKOVIMA“ SE IZDVOJIO SVOJIM SNAŽNIM VIZUELNIM IDENTITETOM. DA LI SI INSPIRACIJU PRONAŠLA U ISTOIMENOJ KNJIZI I KAKO SI JE TI DOŽIVELA?
Pa iskreno, samo je poslednji rad iz tog niza direktno nastajao u toku čitanja te knjige. Tako sam je i doživela, kao nešto čega sam intuitivno bila svesna sve vreme, kao zbir tema o kojima sam već intenzivno razmišljala (i crtala ih), a onda se ispostavilo da postoji ta knjiga! Doživela sam je na prvom mestu – sa oduševljenjem a ono što sam iz nje naučila je da u jednu stvar nikada u životu ne smem da posumnjam – u svoju intuiciju. Povodom apsolutno svega. Nije kao da mi je tako šta ikada padalo na pamet ali posle te knjige mi neki veliki kamen jeste pao sa srca i mnoge stvari su kliknule na svoje mesto.
KOJU PORUKU ŠALJU ŽENE U TVOJIM ILUSTRACIJAMA?
Trudim se da šalju istu poruku koju mi je cilj da šaljem i samim svojim postojanjem. Da se sve može, da je duša neuništiva i svemoćna, da je čvrsta vera dovoljna za pobedu, da je najvažnija pobeda ona nad samim sobom, da je u životu jako važno uvek stremiti više, ne u smislu ovozemaljskih trivijalnosti već u smislu mira i mudrosti. Istina je da su te žene najčešće naoružane, ne u smislu poziva na agresiju, već u smislu univerzalnih simbola snage i borbenosti. Snaga i borbenost kojima ja posvećujem svoju pažnju jesu prvenstveno one mentalne.
ŽELELA BIH DA SE OSVRNEMO NA STARIJE RADOVE KOJI SVOJOM PORUKOM NE GUBE NA AKTUELNOSTI, PRE SVEGA MISLIM NA SERIJU RADOVA POD NAZIVOM ,,BUĐAVE BAJKE“. U TOJ SERIJI SI SE OSVRNULA NA NASILJE NAD ŽIVOTINJAMA, NASILJE NAD ŽENAMA, U PORODICI, NAD MALOLETNICIMA, PROBLEM ZLOUPOTREBE NARKOTIKA. MOŽEŠ LI MALO BLIŽE DA OBJASNIŠ NAŠIM ČITAOCIMA SVOJU ZAMISAO I POTREBU DA
KROZ RADOVE DOTAKNEŠ OVE TEME?
Koliko pamtim taj ciklus je bio inspirisan filmom Hoodwinked, sa sjajnom idejom da priču o Crvenkapi ispriča iz ugla svih učesnika iste. Pa se tu smenjuju verzija vuka koji je samo novinar, verzija drvoseče koji je samo glumac, verzija Crvenkape, njene bake, zeke i slično. (Preporučujem i to. Vizuelno nije epohalan ali je priča retko odlična.) To se preklopilo sa nekim periodom (zaboga) teškog razočaranja kad sam preispitivala sve svoje temelje. Tako su na red došle i bajke kojima sam posvetila dobar deo svog čitalačkog staža, čak i kao odraslija. Imala sam potrebu da ukažem na mogućnost raznolikih tumačenja poruka i priča koje možda smatramo fiksnim, kao i da uperim reflektor na neke probleme društva koje smatram gorućim i koji me i dan danas beskrajno rastužuju. I uvek će.
Nisam ponosna toliko na karijeru koliko na život. Karijera je precenjena reč. Karijeru danas imaju i starlete. A nažalost sam prinuđena i da srećem ljude spremne da, zbog svojih karijera, prestanu da budu ljudi. Prvenstveno jedni prema drugima. Biti ponosan na momente svog života, to u mom svetu već nešto znači
KAKO BI SE TI PREDSTAVILA ČITAOCU KOJI NIJE IMAO PRILIKE DA SE PRETHODNO UPOZNA SA TVOJIM RADOM, KOJI BI BIO JEDAN MOTIV ILI
JEDAN RAD KOJI BI ŽELELA DA ISTAKNEŠ U SVOM PREDSTAVLJANJU?
Istakla bih priču za decu, slikovnicu „Raduj se“ koju sam pisala i ilustrovala u periodu svog (dosadašnjeg) najvećeg beznađa, kako i dolikuje. To je nastajalo kao rođendanski poklon malom bratu i kao poruka koju bih zaista volela da sva deca ovog sveta prime k znanju čim krenu na ovaj put. Sa ove distance smem da kažem da je nastajala i kao autosugestija i da je pomogla. Verujem da će se u vremenu budućem pokazati i da je period nastanka te priče i tih ilustracija bio presek svega što sam ikada radila, i da će se moje kreativno vreme deliti na period do te tačke i onaj posle nje.
KAKVE PLANOVE PRAVIŠ ZA NAREDNI PERIOD? GDE MOŽEMO VIDETI TVOJE RADOVE?
Zapravo sam (trenutno) u fazi kada vežbam da plan malo i nemam, za promenu.
Naravno svi projekti su i na mom sajtu, fejsbuk stranici, instagramu. Ono što me sigurno čeka za vreme letnjeg raspusta jeste ilustrovanje drugog dela „Severne kapije“.
TVOJA PORUKA ZA KRAJ?
Ne hranite svoje strahove. Potrudite se samo da ih što bolje upoznate. Videćete kako se lagano i bespomoćno tope, u dugu.
