Od prezervativne do savremene konzumerističke uloge, Mladen T. Milanović sa sajta Kultur!Kokoška pravi presek i izbor omota albuma koji su uzdrmali temelje muzičke industrije, čak iako je muzika na pojedinim albumima bila opskurna i zanemarljiva.
Istorija pakovanja albuma – Od prezervativa do rafova
Prvi omoti albuma su imali isključivo ulogu prezervativa, štiteći ploču od oštećenja koja ne potiču od gramofonske igle. Preteču današnjeg albuma je prvi put izdala – čija drugo no nemačka kompanija –Odeon, i u pitanju je bilo izdanje Krcka Oraščića Petra Iljiča Čajkovskog. Nije precizirano na šta je ličilo pakovanje tog albuma, ali se zna da su albumi u svojoj „kondom eri“ razvoja bili umotani u nasumične papirnate obloge ili čak kožne omote kako vrli junoša, vlasnik albuma, ne bi naštetio ljubljenom albumu na načine na koje se oni i dan-danas ugrožavaju: izlaganjem otvorenom plamenu, prosipanjem Koka-Kole, slobodnim padom sa višespratnice, lomljenju od strane starijih članova porodice koji paranoično prepoznaju subliminalne poruke…
„Grafička era“ omota albuma nastaje kad Kolumbija Rekords (Columbia Records) unajmljuje Aleksa Štajnvajsa (Alex Steinweiss) za grafičkog dizajnera kome na um pada da bi mogao da naglo raskine sa tradicijom „kondom ere“ i privuče buduće slušatelje i kupce albuma svojim vizuelnim zavrzlamama. Ova faza razvoja traje i danas iako su nosači zvuka vremenom menjali svoje oblike kao Transformersi – u CD-ove, Blue-ray izdanja i slično.
Za ovih sedamdesetak godina tušta omota se izdvojilo svojom morbidnošću, bolesnošću, bizarnošću ili naprosto kulnošću i doprinela da ih zapamtimo čak i onda kad muziciranje na dotičnim albumima nije bilo na talasnim dužinama naših ušnih kanala. Kultur!Kokoška je izdvojila deset omota albuma koji možda ne spadaju među superlative gorenavedenih prideva ali su nama presuper i zato su ovde, sledećim redosledom:
10. Metallica – Load (1996) / Reload (1997)
Bogovi treš metala su se albumom Load vratili korenima, a to je na umu imao i Andre Serano, koji je na omotu ovog albuma uopšteno život vratio korenima – spermatozoidima. Pomenuti Serano je „fekalni umetnik“ čija su najpoznatija dela i životopis bazirani na utapanju stvari u sopstvene telesne izlučevine. Omot albuma Load je nastao tako što je Andre izmešao krv govečeta i svoju semenu tečnost, pritisnuo dobijenu materiju između slojeva pleksiglasa i ufotografisao dobijeno zamešeteljstvo. Prema rečima Džejmsa Hetfilda, najvećeg ljubitelja alkohola među članovima benda, cilj ovog omota bio je isti onaj koju ima i vaš očuh kad želi da vas prekine u štucanju – šok.
Ni na narednom albumu Reload se nije dalo za očekivati da će gospodin Serano raskinuti sa svojom fekalnom filozofijom, pa je ovog puta omot albuma nastao tako što je Andre izmešao krv govečeta sa sopstvenim urinom i jovo-nanovo presovao sve to među slojevima pleksiglasa, na taj način pokazujući – neoriginalnost. No ništa se više nije ni dalo očekivati od čoveka čije je najpoznatije delo fotografija figurice Hristovog raspeća potopljene u, gle čuda – umetnikovu mokraću. Omoti ova dva albuma Metalike dokazuju da je sudbina umetnosti Andrea Serana u stvari sudbina njegove bešike.
9. Spiritualized – Ladies and Gentlemen We are Floating in Space (1997)
Spejs rokeri iz Engleske su svoj treći i komercijalno najuspeliji album usaglasili sa svojom životnom devizom – „Muzika je lek“. Omot albuma je samo posledica tog motoa jer pretpostavljamo da se neko u daljoj pijanoj raspravi dosetio da album zapakuje u kutiju za lek sa preporukom za uzimanje. Rezultat je farmaceutski sa konstatacijom da ova tableta albuma sadrži 70 minuta zdravlja. I ne, nije naučno dokazano da li išta doista leči. Spiritualized je na ovaj način mučki prevario ošugavele, boginjave i srdoboljne ljubitelje spejs roka ali je svetu podario kul album, ili bar kul omot albuma.
8. The Velvet Underground & Nico – The Velvet Underground & Nico (1967)
Mentor i producent Velvet Underground-a, srebroljub Endi Vorhol, već je zašao u zrele umetničke godine kad mu je na um palo da se gurne u muzičku industriju s namerom da jednog dana postane „producent“. Spojio je Lu Rida koji je hteo više novca i svoje ime koje donosi mnoštvo novaca i postao inicijatorom albuma The Velvet Underground & Nico. Pitanje: „E, ko će da nam radi dizajn omota albuma?“ je bilo izlišno u ovom bendu. Endi Vorhol je napravio čuveni omot sa bananom nakačivši svoje ime na isti kako bi obezbedio komercijalni uspeh, jer je shvatao da i ime može da prodaje stvari, a ne samo kvalitet. Album je bio atipičan za to doba i prvobitno dočekan na kamu kritičara jer se bavio radošću života – seksom, parafilijama, sadomazohizmom, narkomanijom.
Ograničeno izdanje albuma je čak imalo mogućnost ljuštenja banane sa omota:
Zašto banana, Vorhole Endi? Banana je jasna asocijacija na erekciju, a bavljenje seksualnim temama je šezdesetih bilo poprilično kontraverzno, jer se tih godina ljudi još uvek nisu seksali. Takođe, satirični članak o bananinoj kori je izazvao boom u supkulturi šezdesetih, a iako satiričan, podstakao je hiljade ljudi da „puše kore banane kako bi dosegli psihodelične efekte“. Pošto se album bavio i temama droge, i ovo je bio nezanemarljiv uticaj na dizajn. Ovaj omot bismo mogli da opišemo trima rečima – savršen komercijalni album: sadrži potpis čoveka koji je bio poznat po prodavanju stvari po nerealnim cenama i sadrži reference na seksualne i drogoške teme.
7. Bruce Springsten – Born in the USA (1984)
Pogrešno shvatana kao patriotska himna, naslovna numera ovog albuma, u saglasju sa ostalima, govori o poteškoćama sa kojim se susreće pojedinac kao šraf u američkoj industriji snova. Album nema negativnu predikciju budućnosti, pa mu ne možemo prepisati depresivni karakter. Ima nade, a plesom, pevanjem, vikom i cikom se može nadvladati svakodnevnica koju teško ekonomsko stanje dođoša u potrazi za „američkim snom“ donosi, i baš to nam poručuje Brus Springstin svojom pozadinom. Nakon poraza u Vijetnamskom ratu, kuraž nacije je bio u padu a izborom Regana za predsednika stvorila se potreba za podizanjem kuraži naroda kroz filmove o Džonu Rambu i Springstinovo harmonično arlaukanje. Eni Libovic je ovekovečila stražnjicu Brusa Springstina zato što je snimanje ovog albuma koincidiralo i sa porastom Springstinove samosvesti iskazane u čuvenoj rečenici: „Fotografija mog dupeta izgleda mnogo bolje od fotografije mog lica“. Iako je omot albuma pratila fama o tome da Brus u stvari urinira po zastavi, ova tvrdnja je demantovana.
6. Beck – The Information (2006)
Dobroćudni hipster Bek je tri godine gulio i mozak i telo od rada da bi izbacio ovo albumoidno čedo na nemilosrdno muzičko tržište. Nije se proslavio kod kritičara ali jeste zauzeo topla mesta u srdašcima ljudi kojima je jedini kontakt sa razvedenom majkom bila zajednička kupovina sličica „Životinjskog carstva“. Naime, Bek je na tržište izbacio omot albuma koji možete sami da napravite, originalno izdanje se sastoji od praznog prostora i četiri lista sa stikerima. Bek nije vratio grafički razvoj omota albuma u „kondomnu“ eru već je dozvolio ljudima da sopstveni doživljaj albuma izraze tako što će napraviti svoj omot albuma za njegovu muziku. Bravo, Beče.
5. Nirvana – Nevermind (1991)
„U obrezanog kuronju koji pliva u bazenu jureći udicu na koju je nataknut dolar“ je verovatno bio odgovor Kurta Kobejna i Dejva Grola na pitanje – „U šta da vam zavijem ovaj album?“ Iako smo sumnjičavi da se muzički albumi motaju kao burek u pekarama, nismo sigurni kako da objasnimo zvaničnu verziju nastanka omota ovog epohalnog albuma. Ona kaže da je inspiracija za omot naišla dok su Kurt Kobejn i novopečeni bubnjar Nirvane Dejv Grol gledali emisiju o porođaju u vodi. Na čemu su Kobejn i Grol bili u tom momentu, gledajući emisiju svesni da im epiduralna anestezija nikad neće biti potrebna – ne znamo, ali znamo da je zbog njihovog zahteva fotograf otposlat na bazene za bebe da fotografiše omot za novi album. Beba sa omota, Spenser Elden, narasla je u uličnog umetnika, i jako je svesna da je preko 26 miliona ljudi kupilo album na kome se on, obrezanog penisa, banja.
4. Led Zeppelin – Led Zeppelin (1969)
Godine 1966. Džimi Pejdž, Džef Bek, Džon Entvistl i Kit Mun razmatraju formiranje „supergrupe“ i dolaze do zaključka da bi ona prošla užasno kao i „olovni cepelin“ (Lead Zeppelin). Ovaj izraz koristio se prošlog stoleća u svakodnevnom govoru žitelja Ujedinjenog Kraljevstva da opiše nešto što je „sjebano unapred“, odnosno osuđeno na propast pre nego što i počne. Elem, grupa Led Zeppelin nikad nije formirana u tom sastavu ali ime ostaje i biva aktivirano nešto kasnije. Ovojnica njihovog prvog albuma je fotografija nesreće dirižabla Hindenburg iz 1937. godine u kojoj je trideset šestoro ljudi izgubilo živote tako što su izgoreli, pokušali da iskoče iz zapaljenog dirižabla ili su se naprosto otrovali ugljen-monoksidom. Omot albuma je bio namenjen objašnjavanju publici šta za Led Zeppelin znači reč „rokenrol“. Odgovor je vatra, katastrofa i eksplozija.
3. Iron Maiden – Fear of the Dark (1992) / Brave New World (2000)
Zevsovi novog talasa britanskog hevi metala su jedni od malobrojnih bendova koji imaju maskotu. I to ne bilo koju maskotu nego Edija (Eddie the Head). On se pojavljuje u video-igricama, putuje kroz vreme, omnipotentan je i robotizovan. Deo je sastava svake turneje „Gvozdene device“ i pojavljuje se na bini, sprdajući i oživljavajući orutavele ljubitelje tvrđeg zvuka.
Edi se u raznoraznim oblicima pojavljivao na svakom od 15 albuma Iron Maiden-a, i bavio se temama koje se protežu od paničnog znojenja po mraku jer je jebiga mrak do fascinantno inovativnog rip-offovanja Oldusa Hakslija. Edi je u stvari brat propalitet svakog obožavatelja Iron Maiden-a, rođak koji se prvi napije na slavi i zakrvi sa porodicom oko toga da li je pradeda bio za četnike ili su ga samo omamili gibanicom jer je bio alav; on je dobri duh trećeg sveta, razgalitelj nejači, cucla osmomesečnog deteta, kamilavka starog pope i kanal koji dovodi krv u srce svakog fana benda.
2. Pink Floyd – Dark Side of the Moon (1973)
Prvobitna namena omota na kome se nalazi staklena prizma koja razara svetlost u dugine boje jeste da poruči slušaocima: „Dođite na koncert Pink Floyd-a, imamo osvetljenje da oslepite kol’ko je dobro, sija k’o Končarevo za vreme kik-boks spektakla“. U toj dobi, Flojdi su trošili sumanute količine love da sijaju k’o Gandalf Beli u Bici kod Helmovog Ponora. Bend je izgleda bio toliko fasciniran snagama sijalica koje su zbarili u „supermarketima za rok bendove“, da ponekad deluje da su zaboravili da, osim reflektora i sijalica, imaju u posedu i dupemrdajuće dobru muziku koju su turili na album. Kakva god da je istina, zahvalni smo im na počinjenom, ovo je jedna od najprepoznatljivijih ovojnica bilo kog albuma u istoriji, uključujući u navedeno i sve Paninijevealbume za Svetska prvenstva u fudbalu.
1. The Beatles –Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band (1967)
Iako su članovi Bitlsa bili namunjeni esidom dok su ga spravljali – „Rolling Stone“ magazin je ovaj album proglasio najboljim svih vremena. „Drznici Liverpula“ su dobili pregršt plaketa i epoleta za muzički uradak na kome nas ovde interesuje samo jedno – omot. Iako pakovanje izgleda kao da su Bitlsi kupili istorijsku enciklopediju i nabadali nasumična imena ljudi čije su glave stavili na omot, ovo izdanje je veoma brižljivo smišljano. Među ljudima čija je lica trebalo da se nađu na omotu bili su i Mahatma Gandi, Isus i Adolf Hitler ali je neko skont’o da bi to bilo preterivanje i da su im dosta Oskar Vajld i Alister Krouli. Pozicionirane levo od bitlsovskih brkajlija su figure iz voskarske zanatske radionice „Madam Tiso“. Bitlsi su pokupili neke silne nagrade za ovaj album među kojima je i Gremi za najbolji grafički dizajn albuma a pre njih, laureati ove nagrade su bili Frenk Sinatra, Barbra Strejsend i „mrtvi ‘ladni“ Kamij Sen-Sans. I kao da su čitali loše priručnike za muvanje, Bitlsi su bili u to doba zaluđenici u poruke pogledima, pa su tokom fotografisanja za omot bili u fazonu: „Gledamo vas i šaljemo vam ljubav“. Da stvar bude emocionalno gnjecavija, ovu rečenicu za slanje ljubavi preko fotografije je otkrio Pol Makartni 30 godina kasnije, a on je uz pomoć svog levog rukava izazvao možda i najfrenetičniju famu. Udžbenik kaže da je neki nimalo tabletama opijeni ljubitelj Bitlsa natpis O.P.P. sa levog Makartnijevog rukava pročitao ne kao Ontario Provincial Police („Policija provincije Ontario“) nego kao O.P.D. – Officially Pronounced Dead („Zvanično proglašen mrtvim“), ova priča se kasnije potpuno uklopila u teoriju zavere znanu kao „Pol je mrtav“. Pol Makartni tvrdi da je i dalje živ ali to isto bi tvrdio i zombi Pol Makartni. Zar ne?
