Običaj podvezivanja stopala kineskih žena započeo je još u feudalnoj Kini. Ovaj kontroverzan običaj koji datira još od perioda Sui dinastije (581–618) postao je popularan među ljudima i iz Song dinastije (960–1279). U to vreme, žene koje su imale mala stopala su smatrane lepoticama. Iako je ovaj običaj uzrokovao strašne bolove, mnoge žene su podvezivale stopala želeći da ga prate.
Podvezana stopala su se nazivala “lotos” jer su ličila na cvet lotosa, a rangirana su prema veličini. Stopalo ne veće od 4 cuna (što je oko 10 cm) nazivalo se – čelični lotos; stopalo manje od 4 cuna nazivalo se – srebrni lotos, a ono ispod 3 cuna nazivalo se – zlatni lotos.
Žene koje su smatrane najlepšim u feudalnom vremenu imale su stopala manja od 3 cuna.
Mala ženska stopala privlačila su veliku pažnju kako svojim oblikom tako i veličinom, a postala su veoma važan standard u procenjivanju ženske lepote. Kriterijum da li žena ima podvezana stopala ili ne i kako ih podvezuje bio je odlučujići i direktno je uticao na njenu udaju. U to vreme, svaki društveni sloj je na velika stopala gledao kao na sramotu, a mala su bila nešto čime su se ponosili.
Legende o poreklu podvezivanja stopala su mnogobrojne, a možda najzanimljivije su one u kojima se govori o tome kako je moda podvezivanja stopala krenula iz želje da se imitira prirodno maleno stopalo prinčeve najdraže konkubine, ali i priča o carici koja je imala malena, zdepasta stopala te su pod njenim uticajem takva stopala postala moderna. Interesantno je da podvezivanje stopala nije nastalo kao praksa koja je trebalo da deformiše noge već je korišćena kao privremena metoda za pomoć u plesu – kao što se baletske cipele koriste danas.
Prema još jednoj popularnoj legendi, u vreme dinastije Song, konkubina cara Li Yu-a, Yao Niang izvela je ples Zlatnog lotosa pri čemu su joj stopala bila uvezana svilenim krpama. Vladar je bio toliko opčinjen lepotom njenih pokreta da su druge žene ubrzo počele naširoko da je imitiraju.
Podvezivanje stopala praktikovala je prvobitno elita u bogatim delovima Kine, a bogate devojke su želele da na ovaj način istaknu svoju pošteđenost od fizičkih poslova. Osim toga muškarci koji su za žene birali devojke sa podvezanim stopalima slali su poruku da su veoma imućni i da će sa lakoćom finansirati i neophodnu polugu za kućne poslove.
Ekonomska moć i socijalni položaj ovih žena bivala je često i seksualno privlačna bogatim muškarcima.
Međutim u 17. veku, praksa podvezivanja stopala je postala široko rasprostranjena te su se Kineskinje priklonile ovoj modi nezavisno od svog finansijskog položaja. Ovaj običaj je ipak bio nešto manje popularan kod siromašnih devojaka jer su one i dalje morale da obavljaju naporne fizičke poslove što sa deformisanim stopalima ne bi bilo lako izvodljivo.
Devojčice su već u uzrastu od 2 do 5 godina počinjale da podvezuju stopala. Podvezivanje se najčešće baziralo na lomljenju kostiju luka stopala. Proces je trajao gotovo dve godine kako bi se dobio željeni oblik stopala velikog svega osam centimetara. Najčešće je počinjao između treće i jedanaeste godine života, pre nego što se razvije luk stopala do kraja. Radilo se u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Prvo bi se svako stopalo umakalo u toplu mešavinu bilja i životinjske krvi kako bi se smekšalo, a potom bi se nokti na nogama sekli koliko je dopušteno kako bi se sprečio nastanak infekcije. Devojkama su masirana stopala, kako bi se pripremila za ono što sledi, a dugački zavoji kojima se to sve izvodi umakali su se u istu onu mešavinu bilja i krvi. Da bi se sprečio rast noge, prsti stopala se savijaju na dole dok ne dotaknu tabane i pritiskaju se dok ne puknu. Nije bilo nikakve anestezije tokom procesa, tako da su devojke trpele nesnosan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time omogućio početak pravog podvezivanja.
Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se sprečilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i još čvrće podvezivali. Da bi kosti zarasle na pravi način, puno pažnje je posvećivano stopalima koja su se redovno prala i pregledala. Umakana su u posebne smese koje su pomagale da odumrlo tkivo otpadne, a nakon ovakvog tretmana stopala bi se ponovo uvijala, svaki put sve čvršće.
Ipak, podvezivanje je moglo uzrokovati tešku infekciju i gangrenu, a živeti sa takvim stopalima bilo je veoma bolno iako je bilo uvreženo mišljenje da su žene mogle normalno da hodaju, rade u poljima i penju se po planinama.
Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za seks iz vremena dinastije Ćing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa njihovim nogama. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Razlog za to je i jedna izjava da takva ženska stopala bez cipele i zavoja zauvek unište svaki estetski doživljaj.
Muškarce je uzbuđivao specifičan ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio otežan, a uglavnom su se ljuljale u hodu. Žene su zbog toga hodale pažljivo i oprezno. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su istovremeno imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni za pranje.
Ipak, uticaj vezanih nogu osećao se daleko izvan privatnog domena spavaće sobe i seksualnosti – s obzirom da je ova praksa bila nesumnjivo sredstvo muške dominacije i način da se obezbedi da žena ostane čedna. Žene čija su stopala podvezana nisu bile u mogućnosti da slobodno učestvuju u raznim društvenim aktivnostima sa nogama tako žestoko deformisanim. Njima je gotovo uvek bila neophodna fizička podrška drugog lica ukoliko su morale da hodaju duže vreme, što ih je stalno činilo ovisnim o njihovim porodicama i volji ljudi oko njih, zbog čega su najčešće vreme provodile u kućama.
Kada su Mandžurci došli na vlast 1644. godine načinjen je prvi pokušaj da se ova praksa zaustavi, ali bez većih uspeha. Prva zvanična zabrana povijanja stopala nastupila je u Šangaju od strane britanskog sveštenstva 1874. godine ali se tradicija ipak zadržala sve do 1949. godine.
Istoričari procenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala u periodu od kraja 10. veka do 1949. godine, kada su komunisti zakonom konačno zabranili praktikovanje tog običaja. Godine 1999. vlasnik poslednje fabrike lotos cipela u Harbinu poklonio je zlatnu lotos cipelu muzeju.
Bai li tang (“Kuća stotinu cipela” , 百履堂 ) je mali, privatni muzej u Šangaju, ali je istovremeno najveći muzej malih cipela u Kini. Sagrađen je 1992. godine, a njegov vlasnik je Yang Shaorong.
Više od 1500 starih modela ženskih, muških kao i dečijih cipela, cipela od 3 cuna, različitih modela i dizajna iz raznih delova Kine su izložene u Bai li tang muzeju. Najmanja cipela je duga 9 cm, a najveća 19cm. Ove cipele sistematično pokazuju razvoj i istoriju obuće u kineskoj kulturi.
Modni trendovi su uvek imali svoje pokolnike i pronalazili načine da se održe. Pratiti modu i biti u trendu u ovako ekstremnim situacijama sigurno nije bilo lako, ali uprkos tome žene su svesno birale da budu ropkinje ove tradicije.
Istovremeno, 21. vek je vek taštine. Njegov moto i parola je biti lep i zauvek mlad. Stoga bih rekla da je podvezivanje stopala možda podjednako zastrašujuće kao i neprihvatanje prolaznosti i odsustvo svesti o lepoti življenja u sadašnjem trenutku.
