Strastven poljubac sa filmskog platna i skandalozan poljubac sa dodele nagrada privuku pažnju i uzburkaju osećanja u javnosti na kratko vreme. Gustav Klimt, austrijski simbolista i glavni predstavnik Bečke secesije i jugenstila, je prikazao legendarni poljubac čija estetska vrednost, popularnost i strastvenost traju i dan danas. Upoznajte Kupidona u telu umetnika čije je delo “Poljubac” nebrojeno puta umnoženo i preneseno na različite predmete, od šolji, rokovnika, razglednica do haljina poznatih dizajnera. Upoznajte čoveka koji je zadužio bečko slikarstvo.
Gustav Klimt je austrijski slikar simbolista rođen 1862. godine u Braumgardenu nadomak Beča, u velikoj porodici kao drugo od sedmoro dece. Otac mu se bavio gravurom i pozlatom, po prirodi unosnim poslom, međutim u njihovom slučaju nije išlo baš najbolje tako da su živeli prilično teško. Sa četrnaest godina je krenuo u bečku Umetničku školu gde će biti primećen kao vrstan talenat i stećiće akademsko obrazovanje.
Još za vreme školovanja je dobio svoj prvi umetnički angažman, a koju godinu kasnije, zajedno sa bratom i Franc fon Mačom, bečkim umetnikom, je radio na ukrašavanju i oslikavanju crkava, pozorišta i muzeja. Delovali su kao Klimt-Matsch&Co a kasnije i kao “Kompanija umetnika” ili originalno Känstlercompanie. Umetnička kooperativa će se raspasti zbog svađe dva umetnika čija je netrpeljivost dostigla vrhunac kada više nisu mogli da rade u istom ateljeu.
Klimtov neosporan talenat i raskošne alegorije i serija amblema koji su krasili zidove i tavanice raznih objekata privućiće čelnike bečkog univerziteta, a nešto kasnije i Minhenskog, koji će ga proglasiti svojim počasnim članom. Tri Klimtova dela će obeležiti Vijenski univerzitet – Filozofija, Medicina i Jurisprudens. Ova dela visokog umetničkog domena su za cilj imala da simbolizuju tri univerziteta – Filozofski, Medicinski i Pravni, ali su u vreme kada su nastala okarakterisana čak kao pornografska jer je Klimt prikazao po njihovom mišljenju, eksplicitniju predstavu o ove tri nauke.
Utisci su išli iz krajnosti u krajnost. Od divljenja Parižana, do zgražavanja konzervativnih Bečlija nad predstavama golih ženskih tela. Jednostavno, Klimta su ili obožavali ili kritikovali. Nažalost, slike s bečkog univerziteta su uništene za vreme Drugog svetskog rata od strane nacista.
Glavni motiv Klimtovog stvaralaštva (koji se učestalije pojavljuje posle očeve i bratovljeve smrti kada umetnik konačno u potpunosti raskida sa akademizmom i okreće se svom prepoznatljivom stilu) je motiv ženskog tela koji je stvarao kontraverze za vreme Klimtovog života i karijere. Bio je autentičan umetnik, prikazivao je ono što voli, nije imao nameru da provocira ali ni problem sa brojnim kritikama koje su mu bile upućivane. “Nisam sebi zanimljiv kao tema za slikanje, zanimaju me drugi ljudi, naročito žene”.
Žena kod Klimta više nije prikazana kao Venera ili neka grčka boginja, prikazana je onakva kakva jeste, a građanima Beča, naviknutim na “savršeno proporcionalne” mitološke lepotice, se očigledno nije dopalo da vide ženu u njenoj realnoj lepoti. Nekada su polni organi bili prikrivani lišćem i teškim togama, a kod Klimta nema ni naznake prikrivenosti, bio je smeo i skandalozan i neprekidno se igrao umetnošću. Bogati ornamenti i tekstil su mu služili da još više naglasi nagost i lepotu tela. Poznato je da Klimt nije voleo samo da slika žene, voleo ih je i van umetničkog rama i platna. Bio je zgodan i privlačan i žene nisu mogle da mu odole. Nikada se nije ženio, šta više bio je zakleti neženja, ali se ne zna tačno koliko je dece imao. Na Klimtovoj sahrani se pojavilo njih čak četrnaestoro. Bio je ženskaroš pa mu se pripisuje i afera sa bratovom ženom i velikim brojem dama koje su mu pozirale kao modeli, a smatra se da je jedino Emili Floge ostavila jači utisak na njega. Slao joj je pisma u kojima piše o svakodnevnom životu, svojim umetničkim idejama i planovima. Pomogao je Emili u kreiranju nakita i haljina za njenu modnu kuću, a ona mu je pozirala kao model.
Neki umetnički kritičari toga doba su išli toliko daleko da su Klimtova dela pored eksplicitnih smatrali i kičastim, pre svega zbog tehnike zlatnih listića tj. pozlate koju je koristio. Kako bi se sada ti kritičari iznenadili danas kada bi čuli da je portret Adele Bloh-Bauer (koju je Klimt čak dva puta slikao i za koju se spekuliše da mu je bila ljubavnica), ćerke uglednog bečkog bankara, prodat za više od 130 miliona dolara i time postao najskuplje prodato delo današnjice. Lice dame je oslikano s preciznošću i realističnošću, pogled je smeo, gotovo drzak i uprt u posmatrača, usne pune i crvene, a obrazi blago rumeni. Telo je uvijeno u zlatnu odoru, koja je prepoznatljiva na Klimtovim delima.
Pozlata i dekorativni elementi nisu odraz kiča već neverovatnog oka za detalje. Prema rečima istoričara Vajdingera Klimt je bio “dekorativni umetnik”. On često kombinuje pozlatu sa mozaikom koji podseća na raskošan vizantijski mozaik, a iz jedne takve fuzije nastaće dela kao što su “Drvo života” i “Ispunjenje” ali i najpoznatije delo Gustava Klimta “Poljubac”. Muškarac i žena. Strastven zagrljaj i poljubac. Opijeno lice žene i zaštitnički stisak muškarca. Amorfna, zlatna pozadina i cvetna podloga koje doprinose dekorativnosti slike zajedno sa odorama ljubavnika koje su pune skrivene simbolike. Izduženi pravougaonici kod muškarca i koncentrične kružnice kod žene simbolizuju muško-žensku seksualnost, a slika se može posmatrati i uspravno i vodoravno (kada se čini da ljubavni par ne kleči, već leži). Uopšte, svako delo Gustava Klimta je prožeto erotskom simbolikom, toliko nabijeno strastima da je u isto vreme budilo i osećaj čistote i duhovnosti s jedne strane i rezignacije religijskih i političkih grupa s druge. Kada slika ženu kao individuu oseća se klanjanje nad njenom lepotom, a kada je slika sa muškarcem on samo figurira na slici, kao polni opozit ženi, njegova uloga je da još više istakne lepotu i strastvenost žene.
Pored umetničkih saradnji i angažmana za vreme školovanja, Klimt je i glavni osnivač umetničkog pokreta Bečka secesija (od 1897. do 1905.) s idejom okupljanja mladih umetika i približavanja strane umetnosti austrijskoj. Bečka secesija je bio najpoznatiji umetnički kružook u Beču sa izrazitim simboličkim i naturalističkim stilom. Austrijanci mogu da zahvale ovom pokretu na prilici da se bolje upoznaju sa francuskom umetnošću, ali i umetnošću ostatka Evrope. Klimtov prijatelj Hans Tietze će jednom prilikom reći : “Klimt je izveo bečko slikarstvo iz izolacije u kojoj je tavorilo i vratio ga svetu … on je bečkoj umetnosti povratio individualnost.” Pokret je veoma brzo stekao internacionalni renome. Velika izložba održana 1898. godine je privukla više od 55 hiljada posetilaca, a usledili su i pozivi za izložbe od strane drugih zemalja. Unutrašnji sporovi između članova pokreta su rezultirali Klimtovom ostavkom, posle koje se Bečka secesija nije oporavila.
Na osnovu njegovog uzbudljivog života stiče se utisak da je Gustav ostavljao jak utisak gde god bi se pojavio, ali i da su efekti njegovog odlaska često bili dramatični, bilo da se radilo o umetničkom pokretu ili ljubavnoj vezi. Danas njegova dela imaju gotovo neprocenjivu vrednost dok se nekada raspravljalo o njihovoj umetničkoj vrednosti. Ovog autentičnog umetnika jasne i smele vizije koji je zadužio austirjsku umetnost je 1918. pogodio moždani udar koji će ga najpre delimično paralizovati, a na kraju i lišiti života.
