U petak je u bioskopskoj sali Cineplexx-a Ušće poznata austrijska rediteljka Džesika Hausner svečano otvorila Austrijski filmski festival koji ima za cilj ne samo da domaću publiku upozna sa bogatim savremenim kinematografskim stvaralaštvom Austrije, već i da učvrsti interkulturalni diskurs između dve zemlje baveći se bitnim temama današnjice kao što su ispitivanje sopstvenog identiteta, razotkrivanje unutrašnjih svetova, savladavanje društvenih pritisaka, kao i neiscrpna borba za žensku slobodu i jednakost. Film koji je otvorio ovogodišnji festival je Paun – da li sam stvaran? reditelja Bernarda Vengera (Bernhard Wenger).
U filmu upoznajemo Matijasa, centralnog protagonistu, koji je majstor svoje profesije. Da li vam je potreban „kulturan dečko“ da biste impresionirali svoje prijatelje? „Savršeni sin“ da utiče na mišljenje vaših poslovnih partnera o vama? Ili možda samo sparing partner za uvežbavanje bračne svađe? Šta god da je u pitanju, samo iznajmite Matijasa! Sve što je potrebno jeste da kontaktirate Bečku agenciju „My Companion“ koja će vam rado ustupiti sigurnog i uglađenog pratioca za različite društvene i kulturne događaje, koji će podržati vaš status, olakšati put ka ostvarenju ličnih ciljeva i ulepšati vašu sliku u društvu pokazujući svima kroz prizmu privida da ipak niste sami – a ustvari, danas ste možda usamljeniji nego ikad!
Sama ideja za ovako neobičan scenario potiče od jedne tekovine 21. veka koja se rodila u Japanu, pretvorivši se u unosan biznis. U pitanju su „Rent-a-friend“ agencije u kojima za novac možete iznajmiti prijatelja za odlazak u muzej, bioskop ili na koncert ili pak posvećenu pratnju za vežbanje i podsticaj u teretani, uglednog partnera na poslovnoj večeri, prijatelja za izlazak ili večeru… Lista usluga koje pružaju ovakvi biznisi je, čini se, beskrajna. Kako živimo u instant vremenu koje od nas zahteva da zadovoljimo različite „bitne“ društvene forme često posežemo za kupovinom raznoraznih privida. Svoje živote uglavnom zatrpavamo stvarima, tehničkim inovacijama, brzom modom, stvarajući osećaj lažne udobnosti i brzoprolaznog zadovoljstva koje živi sve do momenta kad ostanemo sami sa sobom, u tišini, zagledani u sopstveni mrak i ponore.
Neretko se dešava da većina nas poseže za brzim rešenjima i čarobnim pilulama kako bi se uklopila u svoje okruženje, tražeći svrhu postojanja van sebe, služeći i udovoljavajući drugima, gradeći lažni komfor bez čvrstog ličnog (unutrašnjeg) oslonca. Na taj način hranimo i materijalni deo današnjice koji nas svojim sistemima spretno odvraća od suštine, praveći od nas, samo još jedan zupčanik u potrošačkom univerzumu.
I da se mi vratimo našem Matijasu. On je čovek kog bi svako od nas poželeo i svom okruženju – zgodan, uglađen, prijatan, pažljiv, strpljiv, ljubazan i dobar slušalac. Bez obzira na to što je plaćen da igra različite uloge, on svakoj od njih prilazi bez rezerve i posvećeno, dajući sebe do kraja, kako bi rezultat njegovog angažmana bio što „iskreniji“ i verodostojni. I on je zaista savršen u svom poslu, bez i najmanje mrlje i negativnog komentara.
Njegova svakodnevica je isto tako perfektno uređena – on deli svoj modernistički dom (koji više liči na izložbeni salon) sa devojkom Sofijom (Julia Franz Richter), u jednoj uhodanoj, gotovo mehaničkoj svakodnevici, u prividu sklada i ispunjenosti. I sve to traje dok jednog dana Sofija Matijasu ne kaže da joj on „više ne deluje stvarno“ i da je rešila da ga napusti. U tom trenutku temelji njegovog dosadašnjeg postojanja počinju da pucaju, a Matijasova egzistencija poprima sasvim drugačiji lik – lik jedne tužne i prazne osobe koje je izgubila sebe pokoravajući se sistemu koji ga je kroz vreme zavodio raznim životnim pogodnostima koje su ga neminovno odvele daleko od lične suštine. Ispostavilo se u momentu da je sve što je do sada živeo bila jedna velika laž – i svakodnevno se pretvarajući da je neko drugi, Matijas je izgubio sebe. U pokušajima da povrati autoritet nad sopstvenim životom on poseže za brzim rešenjima – iznajmljuje psa (opet preko agencije), podvrgava se prestižnim „new age“ praksama, spas traži u instant poznanstvima… ali ponavljajući sve te šablonske radnje on ne uspeva da dopre do sebe. Ovaj put postaje svestan da promena mora biti korenita i celovita. Da mora isplivati iz ove lične obmane gradeći sve iz početka.
Ova filmska priča je veoma umešno i pronicljivo izbalansirana i oblikovana. Reditelj nas uvodi u jedan „instagramičan“ svet današnjice, podsmevajući se suptilno korporativnim i kapitalističkim idealima. On veoma spretno skicira karaktere svojih likova bez direktnog izvrgavanja kritici, oblačeći ih u ironiju savremene egzistencije. Ljudi koje srećemo u njegovim scenama su uglavnom osobe koje društvo želi, a ne ono što žele i osećaju – ono što zaista jesu. Ova veoma živopisna satira nas vodi stazama generacijske drame bezrezervno bacajući svetlo na savremene istine i suočavajući nas sa površnostima postojanja. U radu reditelja neosporno možemo primetiti i jak uticaj Jorgosa Lantimosa, naročito u načinu na koji prikazuje društvenu nepovezanost ispunjenu formalističkim načelima jednog sistema okupiranog manirima, pozama i u potpunosti lišenog iskrenosti. Ovo savršeno sklopljeno filmsko ostvarenje ispričano je veoma slikovitim i tečnim jezikom, uz neverovatnu tačnost svojih protagonista koji nam do najsitnijih detalja slikaju stranputice tananih ljudskih duša, okruženih besprekornim enterijerima i uz prelepu živopisnu fotografiju pred publiku donose jedno od najaktuelnijih pitanja današnjice – zašto je tako teško biti svoj?
Ukoliko budete u prilici obavezno pogledajte ovaj film, a ja sa nestrpljenjem očekujem neka nova ostvarenja ovog mladog reditelja i sve inspirativne priče koje će nam tek ispričati.
