Zvezdara teatar, naša omiljena „Kuća među zvezdama”, u godini jubileja (40 godina postojanja) pozorišnoj publici donosi jedan poseban poklon – premijeru starog/novog komada „Osama – Kasaba u Njujorku”.
Predstava je nastala po knjizi Vladimira Kecmanovića, u režiji Darka Bajića, po dramatizaciji Koste Peševskog, i svoju premijeru je imala u aprilu 2018. godine. Od tada je doživela ukupno 125 izvođenja, puneći pozorišnu salu do poslednjeg mesta. Na proslavi jubileja uvrštena je među tri najbolje predstave u istoriji pozorišta, uz komade „Profesionalac” i „Mrešćenje šarana”. Neverovatna glumačka ekipa je svojom energijom učinila da ovaj komad iz izvođenja u izvođenje raste i samim tim trajno opčini srca publike, koja mu se uvek i rado iznova vraća.
Ovom prilikom, ugostili smo dramaturga Kostu Peševskog i glumca Radovana Vujovića, kako bismo razgovarali o predstojećoj premijeri, kao i o novinama i izmenama koje publika može da očekuje.
Dragi Kosta, dobro nam došao u Plezir magazin. Koliki izazov predstavlja ponovno postavljanje komada, ako se osvrnemo na sve izmene – kako glumačke, tako i dramaturške i rediteljske?
Nakon 7 godina, toliko igranja i takvog uspeha ova obnova predstave više donosi osećaj uzbuđenja nego izazova. Ne sumnjam da će ova ekipa koja toliko voli predstavu savladati zadatak, više nas sve kopka kako će sada to sve da profunkcioniše u novom izdanju.
Šta je to novo što će predstava, kao i celokupan umetnički tim koji stoji iza nje imati da ponude publici?
Beogradska publika koja sve ove godine puni scenu „Bata Stojković” do poslednjeg mesta svake večeri kada se igra „Osama” moći će da se vrati svojoj omiljenoj predstavi koja se retko igrala poslednjih godinu dana. Ovako obnovljena, biće nova za njih, tako da će opet proživljavati iste one emocije ali s jednim novim, drugačijim senzibilitetom.
U ovoj novoj postavci imaćemo priliku da u ulozi pripovedača gledamo Radovana Vujovića. Obzirom da je to, slobodno možemo reći, „noseći“ lik u komadu, koliko će ova izmena uticati na sam senzibilitet i energiju istog?
Glavni glumac u velikoj meri diktira ton predstave – emociju, stav. On uspostavlja vezu sa svim ostalim likovima u drami i glumcima na sceni. Tako da, izmena će sigurno značajno uticati. Andrija Kuzmanović je igrao sve ove godine veoma nadahnuto iz ključa svoje lične energije i osećanja. Radovan je potpuno drugačiji tip glumca ali na istom energetskom nivou kao i njegov prethodnik i jednako talentovan. Zaista se radujem ovoj novoj postavci!
Pitanje za Radovana: Kako se osećaš pred premijeru, da li je bilo teško oživeti lik pripovedača u „Osami“ iznova, nakon toliko dugačkog pozorišnog veka?
Velika je odgovornost uskočiti u ovako popularnu i cenjenu pozorišnu predstavu. Osećam veliku odgovornost i prema publici i prema svojim kolegama na sceni. S čisto glumačkog aspekta osećam veliki izazov da savladam ovako harizmatičan dramski lik. Ne mogu da kažem iz ove pozicije da li bilo teško oživeti taj lik jer upravo ga oživljavam. Sada sam u tom procesu, i nadam se uspešno.
Koliko su bile intenzivne dramaturške izmene u tekstu? Koliko je za tebe bilo bitno da ih prilagodiš svakom glumcu ili je to, možemo reći pozorišna magija koja nastaje spontano, kroz sam rad na komadu?
Glumci su tokom godina uneli u tekst toliko svojih dosetki i replika, i sada sam rešio da ih u ovoj dramaturškoj readaptaciji sve unesem u tekst i to me veoma zabavlja. Na neke nove stvari sam se i ja nadovezao i nanovo ih raspisao. Ono što je bio ozbiljniji zadatak je da pronađem tu jednu nijansu koja će novom glumcu bolje leći. Uvek je ključ u detaljima i nijansama šta god da radite. To pravi razliku.
U čemu se po tvom mišljenju kriju vanvremenski smisao i univerzalnost ovog komada?
„Osama” je komad o prijateljstvu, ljubavi i ratu. Ove tri teme i njihovo preplitanje postoje od početka civilizacije, oblikuju je i biće s nama dok bude ljudi. Ljubav i rat su stanja koja izvlače iz čoveka sve što ima. I ono čega nije bio svestan. To je ono što će prepoznati svako ko odgleda Osamu odakle god da dolazi.
Svako novo igranje „Osame“ pozorišnu salu ispuni neverovatnom količinom emocija. Koje su to više generacijske spone koje publiku povezuju sa svetovima vaših junaka?
Ljubav, prijateljstvo i neraskidive veze među ljudima koje postoje čak i kada postoji distanca, i vremenska i prostorna. Neke generacije su doživele rat, neke nisu, ali kroz ova osećanja i odnose prolazi svaka generacija.
Komad je tako postavljen da nas udobno šeta kroz vreme i različite dekade koje se spontano prepliću, zahvaljujući dobroj dinamici. Koliko je teško voditi gledaoce kroz ovakav način pripovedanja a da dramsko delo ne izgubi na intenzitetu emocija i suštini? Šta je ono što ste vi lično naučili kroz rad na ovoj predstavi?
Naučio sam da svaki roman može da se dramatizuje ako vam je stalo da on zaživi i prenese svoju ideju u drugom mediju. Kada sam 2017. dobio na čitanje roman „Osama” upozoren sam da je nemoguć za dramatizaciju, da je već bilo par bezuspešnih pokušaja i da zato niko neće da ga uzme. Kada sam shvatio da postoji način da sva ta vremena u predstavi mogu da se spoje i naprave paralelu, dramatizacija je počela da se piše skoro sama od sebe. Kad sam osmislio taj princip po kojem rade flešbekovi sve je postalo veoma intrigantno za rad i na tekstu i na sceni. Početak predstave traži punu pažnju publike jer kada u prvim scenama shvate princip onda je uživanje za gledanje pratiti sve te promene.
Da li je Andrićeva „Prokleta avlija“ kroz „Osamu“ spontano dobila svoj nastavak u trenutku sadašnjem i da li je, po tvom mišljenju, moguće pronaći izlaz iz ovog transgeneracijskog lavirinta?
Vlada Kecmanović romanom veoma vešto, u savremenom postmodernističkom maniru polemiše s „Prokletom avlijom” i pravi paralele između tog i ovog vremena. Paralela je veoma jasna. Ovde na ovom podneblju definitvno postoji jedno transgeneracijsko, pre bih rekao prokletstvo nego lavirint. Upravo tome svedočimo ovih dana na ulicama Srbije svaki dan. Ali isto tako mislim da smo upravo ovih dana na putu da prekinemo taj ciklus koji se ponavlja i krenemo od zdrave nule. To je ono što Osama prenosi, podsećanje da se svaka generacija ovde na Balkanu iznova sreće s istom kletvom.
Da li je možda čarobna formula koja može da osvetli i izbriše sve ove nasledne generacijske nedaće ljubav? Može li ona otvoriti vrata nekog novog sveta ispunjenog razumevanjem, empatijom i ljudskošću?
Ljubav svakako pokreće svet u svim svojim oblicima konstantno. Mržnja sama po sebi nije ništa drugo nego izneverena ljubav. Borba čoveka da preživi u surovim vremenima je čista ljubav za životom. Da bi ljubav vodila ka svemu dobrom što ste nabrojali umesto ka mržnji potrebna je velika količina samoosvešćenja na nivou svakog pojedinca.
Ovu predstavu su svojevremeno podigli i oživeli tada mladi i neafirmisani glumci – svojom predanošću, radom i energijom. Šta je ono što danas „Osama“ poručuje publici? Koji su to novi razlozi zbog kojih se valja uvek iznova vratiti ovom komadu? Da li smo uprkos činjenici da uglavnom živimo u bučnoj svakodnevici ipak usamljeni?
Glumačka postava Osame je pre 7 godina u ovo vreme bila spoj studenata glume i glumaca koji su bili epizodisti. Sada su oni svi zvezde u usponu. Svoju glumačku snagu i znanje gradili su dobrim delom i kroz Osamu i to je nešto na šta su oni, a i mi koji smo van scene, mnogo ponosni. Osama nas podseća da sve ono što smo u životu sagradili s ljudima i u svom ličnom Univerzumu, nijedan rat ili bilo kakva katastrofa ne može da nam otme. Veoma smo usamljeni to stoji, ali makar imamo jedni druge. (smeh)
Vidimo se 30. januara u 19.30h u Zvezdara teatru na premijeri „Osame”. Ukoliko niste stigli da dođete do svoje ulaznice, komad možete pogledati već u februaru u više termina (07/12/13/14). Pozorište je naše sigurno mesto – mesto gde žive umetnost, ljubav, empatija, hrabrost, zdrav razum i mesto gde nikad nismo sami!
