Zašto volim fimske festivale? Osim što proširuju vizure svakodnevnog i naizgled običnog, otkrivaju nam nepoznate predele, upoznaju nas sa sudbinama i životima ljudi na različitim meridijanima, rasvetljavaju mnoge tajne, oštre naš pogled na svet, teraju nas da postavljamo pitanja i pomeramo lične granice – filmski festivali su takođe tu i da nam otkriju neka davno zapečaćena blaga koja predstavljaju zlatne temelje svetske kinematografije. I eto, desilo se to da ja u svojoj četvrtoj deceniji, sve do ove subote nisam znala ko je Sergej Paradžanov. Uprkos činjenici da ne izlazim iz bioskopa, jednostavno se desilo. Ali u trenutku kad sam stekla prvi uvid u život i rad ovog neobičnog i višestruko nadarenog čoveka ostala sam zaprepašćena količinom lepote i neverovatnih emocija koje je on uspeo da stvori tokom svog života i da ih utisne u ovozemaljsku večnost.
Šta se desilo? U subotu sam vođena čistom znatiželjom otišla da na Festivalu autorskog filma pogledam dokumentarno ostvarenje rediteljke Zare Đen pod nazivom „Osvetiću ovaj svet ljubavlju – S. Paradžanov’’. Sam naslov mi se toliko dopao da od samog starta nisam ni pomislila da pročitam nešto više o istom – ljubav kao osveta, idealno! Film je nastao tako što je rediteljka pritisnuta svim vrstama previranja koja se trenutno dešavaju u Rusiji, rešila da se vrati u rodni dom svoje majke, u Jermeniju, kako bi neometano nastavila sa životom i svojim umetničkim radom. Jedna poseta muzeju koji je posvećen životu i delu Paradžanova bila je dovoljna da je inspiriše da snimi film o njemu, njegovom životu i radu. Kroz ovu dirljivu naraciju, praćenu razgovorima sa njegovim saradnicima i filmskim stvaraocima, Zara nam umešno dočarava sliku života i rada jednog umetnika u vreme neobuzdanih političkih i ratnih sukoba, uz potpuno odsustvo slobode u svakom smislu – od one misaone, pa sve do fizičke. Na čaroban način su simboli rada ovog značajnog umetnika inkorporirani u ovu dokumentarnu formu, umešno nam približavajući jedan sasvim poseban senzibilitet i način posmatranja stvari. Paradžanov je tvrdio da umetnost ne treba razumeti, već je isključivo osećati – i ovu referencu sasvim nedvosmisleno potvrđuju njegovi filmovi. Ko je zapravo bio Sergej Josifovič Paradžanov?
Rođen 1924. godine u gruzijskom gradu Tbilisiju, Jermen po nacionalnosti, Gruzijac po široj kulturnoj pripadnosti, Paradžanov je jedan od najvećih sovjetskih reditelja, istovremeno kontroverzan i osporavan od strane sovjetske kulturne politike, dok je u svetu njegov rad bio slavljen i uzdizan. Njegov otac je bio antikvar, dok su se oba roditelja ozbiljno zanimala za umetnost. Paradžanov je rođen kao dete sa mnogobrojnim talentima. Srednju školu je završio 1941. godine, zatim je godinu dana proveo na studijama železničkog saobraćaja, a onda i dve godine na konzervatorijumu gde je pohađao odsek za solo pevanje. Režiju je upisao 1945. na VGIK-u u klasi Savčenka i završio je 1951. Od 1952. radio je u Kijevskom studiju Dovženko, a kao režiser, debitovao je filmom „Andriješ“, 1954. godine. Zatim 1959. godine režira svoj prvi samostalni dugometražni igrani film „Prvi momak“. Film „Senke zaboravljenih predaka“ (1964. godina) doneo mu je svetsku slavu. Ovo ostvarenje se smatra najuspešnijim sovjetskim filmom još od perioda Ejznštajna – sa njim je osvojio više od petnaest filmskih nagrada. Njegov drugi antologijski film „Boja nara“ nastajao je pune tri godine. Zbog svoje skromne distribucije, njegove kopije su tek krajem sedamdesetih ilegalno započele svoj međunarodni život i doživele mnoge festivalske uspehe. U međuvremenu Paradžanovu je odbijeno desetak scenarija, usledila su hapšenja, kao i zabrana režiranja. Živeo je od prodaje starih stvari, čak je početkom osamdesetih viđen na ulicama Tbilisija kako prosi. U toku svog života bio je tri puta zatvaran i za te godine tvrdi da su najbolje godine njegovog života u kojima je nastalo osam stotina slika i šest scenarija. Čak i kad nije bio na slobodi on nije prestajao da radi – disao je i živeo umetnost. Stvaralaštvo je predstavljalo njegovu suštinu i ovozemaljski odraz njegovog bića. Dovoljno je samo da bacite pogled na njegove crteže, kolaže, slike i skulpture – nedvosmisleno ćete u njima spoznati obrise pravog genija koji je uprkos svoj težini života disao kroz svoju umetnost.
„Sergej Paradžanov nije imao slobodnog vremena. Kod njega je umetnost bila nagon i instinkt u isti mah, a ne potreba, želja, mogućnost ili posao. Poklanjao je umetnički smisao svemu što ga je budnog okruživalo i sa čim je ulazio u bilo kakvu interakciju. Taj umetnički smisao nije izmišljao, i lepio običnim događajima. Tamo ga je nalazio i samo je ukazivao na njega, praveći predstavu. Kao u snovima. Apsolutno sve može biti viđeno i doživljeno na način umetnosti. Lepota je tu, samo je treba primetiti i pridati joj dostojnu pažnju, u najmanju ruku jednaku pažnji koju čovek posvećuje praktičnom odnosu sa svetom koji ga okružuje: „Koferi se pretvaraju u slonove, zatim se slonovi pretvaraju u kofere’’, rečima slika Sergej Paradžanov. Svet bi bio (je) mnogo lepši, ako mi ne bismo bili(nismo) ponavljači nego smo nadahnuti, u svakodnevnim obavezama, rutini, odgovornostima, ponavljanjima. A kamoli u slučajevima koji direktno prizivaju nadahnućâ. Ako je svet umetničko delo (i ako nije) svi možemo da budemo umetnici, ali i statisti i gledaoci. I slušaoci. I mislioci”, zapisao je u svom eseju „Biti Sergej Paradžanov”, Dragan Ilić.
Jednom prilikom je i sam Tarkovski analizirajući svog prijatelja, ali i učitelja izjavio: „On pravi kolaže, lutke, šešire, crteže, nešto što se može nazvati čak i dizajnom. Međutim, tu postoji i nešto mnogo jače, beskonačan talenat i plemenitost. U pitanju je prava umetnost. U čemu je tajna te lepote? U spontanosti. Kada dobije neku ideju, on ne troši vreme na planiranje, organizovanje i procenu kako da nešto uradi na najbolji način. Nema razlike između ideje i implementacije, nema prolaska vremena u čijim bi pukotinama nešto moglo da nestane. Emocija koja je pokrenula stvaralaštvo pretvara se u nešto zaokruženo, a da se nije izgubila nijedna njena kap. Stiže do nas u svojoj originalnoj čistoti, spontanosti i naivnosti.”
Paradžanova Jermenija, Gruzija, Rusija i Ukrajina smatraju svojim stvaraocem iz čega jasno možemo videti da umetnost ima moć da obezvredi sve zemaljske granice povezujući ljude u jednu višu suštinu i celinu. Njegovom radu divili su se Felini, Godar, Tarkovski. Mnogi su se bezuspešno trudili da ga razumeju a ono što je bilo dovoljno je da ga samo osete.
Njegovo stvaralaštvo je prepuno simbola i mitologije, svaka sitnica ima svoje značenje koje je duboko povezano sa tradicijom Jermenije, Gruzije, Rusije i Ukrajine. Bogatstvo i slikovitost kadrova često dovode gledaoca u stanje snoviđenja, otvarajući vrata jedne nove realnosti – one unutrašnje. Predmeti u njegovim scenama nose smisleno određujuću težinu i iza njih se gotovo uvek krije neko dublje značenje, kako i u kompozicijama kadrova koje imaju tu moć da gledaoca neverovatnim magnetizmom uvuku u sebe. Poetika njegovog stvaralaštva je gotovo neverovatna i dovoljno je sam prepustiti joj se.
Paradžanov je bio jedini sovjetski reditelj koji je zatvaran u vreme Staljina, Brežnjeva i Andropova. Pisci, umetnici, naučnici različitih političkih uverenja, tokom godina su pisali brojne proteste, obraćali se sovjetskoj vlasti, tražeći pravo za Paradžanova da može da snima, da radi. Među njima su bili Frensis Ford Kopola, Robert de Niro, Martin Skorseze, Fransoa Sagan, Marčelo Mastrojani, Žan Lik Godar, Fransoa Trifo, Luis Bunjuel, Federiko Felini. Ono što je bitno istaći jeste da ni u jednom trenutku ovaj veliki čovek nije prestao da stvara, a sloboda njegove misli i izuzetan dar da primeti lepo bili su nepokolebljivi. Ovakav stav može biti i jasna pouka današnjim generacijama – osvrnite se, udahnite lepotu, besmisao ružnog i stradanja će uvek postojati, ali vaša snaga će uvek biti u vašem pogledu koji će moći da dosegne neku čovečniju suštinu i hrabrost da ovaj svet preobratite ljubavlju.
Još jednom hvala Festivalu autorskog filma što nam je omogućio da se baš na stogodišnjicu rođenja susretnemo sa likom i delom ovako velikog umetnika (neki od nas po prvi put). Takođe, na galeriji MTS Dvorane otvorena je izložba „Ašik Kerib: Izgubljeno iza kulisa”, koju posetioci mogu pogledati. Reč je o ekskluzivnoj izložbi nikada viđenih fotografija otkrivenih u kontejneru u uzanoj ulici u Sankt Peterburgu, pre nekoliko godina. Te istorijske fotografije bile su uredno upakovane u kutiju, potpisane i složene sa beleškama. Fotografije su snimljene u Azerbejdžanu, u vreme kada je u Arcahu već počeo konflikt. Paradžanov je snimao poetsku dramu Ašik Kerib Mihaila Ljermontova u produkciji Gruzijskog filmskog studija. Fotografkinja Elena Karusaar zabeležila je trenutke iza kulisa, hvatajući neretko i Paradžanovljeve izraze i gestikulacije. Ove fotografije, sa sve tehničkom dokumentacijom i arhivskim oznakama, nose i pečat standardizovanih procedura sovjetske filmske produkcije.
Upoznajte život i rad ovog veoma zanimljivog i bitnog umetnika čije tragove vrlo lako i danas možete prepoznati u savremenom radu mnogih umetničkih stvaralaca širom sveta. Paradžanov je zaista osvetio ovaj svet ljubavlju.
