Ovog ponedeljka u rubriku Pisci preporučuju nam stiže autor kultne muzičke emisije Gistro FM, kolumnista, autor kratkih priča na Fejsbuku i zbirke pesama Ponekad se probudiš u Beogradu u izdanju Booke, Vladimir Skočajić Skoča. Za čitaoce Plezira izdvojio je nekoliko knjiga koje su na njega ostavile najjači utisak u poslednjih nekoliko godina.
Vladimir Skočajić rođen je 1978. u Beogradu, u porodilištu pored auto-puta. Ceo život mu se vrti oko muzike. Najviše voli da spava uz albume Harolda Bada. Na radiju B92 2005. počeo je da pravi muzičku emisiju Gistro FM, koja i danas postoji na internetu. Živeo je u Teksasu dve i po godine. Misli da se idealan tempo života nalazi na slikama Edvarda Hopera. Piše pesme od osnovne škole. One su mu bekstvo od svega što boli. Ponekad se probudiš u Beogradu mu je prva knjiga.
Iako se bavim pisanjem, priznajem da čitam manje nego većina onih koji pišu. Razlog tome je više nedostatak koncentracije, nego vremena. Nekad imam utisak da mi je koncentracija na nivou deteta od 12 godina. Ne volim što je tako i borim se sa time već dugo. Ne ponosim se što ne čitam mnogo, naprotiv. Siguran sam da bih iza sebe imao već tri romana da su moje oči prelistale sva ona velika dela svetske književnosti. Kada sam bio klinac u meni je rastao buntovnik koji je umesto školske lektire čitao Bukovskog, Fantea i Keruaka. Klasike čitam tek sada, pod stare dane. Tako da treba to imati u vidu pre nego što uronite u ove moje preporuke. Da je trebalo da vam preporučim neki dobar novi muzički album ili neki dobar film, e tu bi već bila druga priča. Ovako, pred vama je izbor pet knjiga koje su na mene ostavile najveći utisak u poslednjih 4-5 godina. Takođe treba imati u vidu da su u pitanju samo izdanja na srpskohrvatskom jeziku, tako da nisam pominjao neke od knjiga na koje sam baš odlepio, a koje su na engleskom i imaju uske veze sa muzikom (autobigrafije Fransoaz Ardi, Leonarda Koena, Džonija Keša, Barta Bakaraka, Dina Verama, te sjajna monografija o teksaškim nojzerima Butthole Surfers npr).
Džonatan Frenzen – Sloboda
Ako bih morao da biram jednog živog američkog pisca koji mi najviše leži, onda bi to bio Džonatan Frenzen. Njegovo pisanje je lako za čitanje, ali kada završite knjigu bude vam jasno da priča koju ste pročitala nije nimalo laka. Tek kada naknadno razmišljate o njoj, osetite sve slojeve kroz koje je provučena. Njegova knjiga Sloboda govori o savremenoj američkoj porodici, ali to je samo postavka. Kroz nju se prelamaju priče o ljudima i svetu u kome živimo. Sa njima se svako može lako identifikovati, bez obzira na to gde živi i koliko godina ima. Sloboda je jedna od onih knjiga čije čitanje sam svesno i namerno usporio kada sam došao sto strana pred kraj, jer sam želeo da uživanje u čitanju prolongiram što je duže moguće. Toliko me je zaposela. Književna kritika Frenzena naziva savremenim američkim Lavom Tolstojem, a kako nisam čitao Tolstoja, ne mogu tvrditi koliko u tome ima istine. Ali ono što mogu je da ako vam se ovo dopadne, topla preporuka i za njegov prethodni roman Korekcije.
Pol Oster – Baumgartner
Dok je pisao ovaj roman, Pol Oster je znao da boluje od raka i da je kraj verovatno tu iza ćoška. Baumgartner je objavljen u Americi tek pola godine pre njegove smrti i doživeo sam ga kao neku vrstu uputa Osterovoj ženi kako da živi bez njega kada bude otišao. On se ovde suočava sa smrću, gubitkom i starenjem, a cela priča je ispričana kroz prizmu profesora filozofije u penziji koji je tragičnim slučajem ostao bez svoje žene. Oster se ovde pita kako dalje, zašto dalje i gde tačno dalje. Njegove duge, ali precizne rečenice, teraju svako misleće biće na preispitivanje. Kako se i sam bavim pisanjem, oduvek sam govorio da su Osterove knjige za mene mač sa dve oštrice – s jedne strane je pravo uživanje čitati kako ovaj majstor mrda levo-desno reči i rečenice, a sa druge me baci u blagi očaj jer uvek postanem svestan kako nikad neću znati ni upola tako dobro izraziti svoje misli na papiru. Inače, Geopoetika je nedavno ponovo objavila njegov roman Mesečeva palata, koji mi je uz Levijatan omiljena Polova knjiga, a ako ih niste čitali preporučujem ih čak i pre nego Baumgartnera.
Zoran Ferić – Na osami blizu mora
Ovo je zbirka priča koje povezuje to što su se sve desile na ostrvu Rabu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. One govore o odrastanju jedne grupe lokalnih momaka i devojaka, o njihovim susretima sa turistima i turistkinjama, prvim zaljubljivanjima, prvim životnim razočaranjima i upoznavanju sebe. Dok je čitate u glavi vam svira muzika Enija Morikonea, a često vam ispred očiju prolazi odrastanje malog Tota na Siciliji iz filma Cinema Paradiso. Franić je ovde sjajno izmešao nevinost i sve ono što je suprotno toj reči. To je uradio sa filigranskom preciznošću, da taj prelaz gotovo ne osetite. Ovo je ujedno i priča o Mediteranu kakav je nekad bio, malo pre nego što su došli veliki hotelski lanci i licencirani elektronski muzički festivali, ali i jednoj zemlji koje odavno više nema. Ferić piše sa lakoćom mladića punog entuzijazma, a to što kroz ozbiljne teme provuče humor, čini ove priče još lepšom.
Andrija Škare – Novi dio grada
Znate onaj osećaj kada saznate da postoji još neko na ovom svetu ko poput vas obožava da sluša Dejvida Bermana i njegove Silver Jews, Nika Krgoviča i njegove grupe P:ano i Gigi, Real Estate, Ducktails, Roberta Polarda, Nika Drejka, Galaxie 500 i Jensa Lekmana? Znam da ne znate, zato i pominjem sve njih. E pa Andrija Škare je moj vršnjak iz Zagreba sa kojim delim gotovo identičan muzički ukus. Takvu muziku vole još samo moji bliski prijatelji i nepoznati ljudi sa interneta. A Andriju nikad nisam upoznao uživo, imali smo samo par prepiski putem društvenih mreža. No, to je bilo dovoljno da skontam da smo braća po muzici. Možete onda razumeti moje oduševljenje kada sam otkrio da se taj čovek bavi pisanjem. On je pre 4-5 godina napisao roman (kog još uvek nisam čitao), a njegovo poslednje izdanje je ova zbirka priča koju je 2022. objavila zagrebačka Fraktura. Sve priče (sem jedne) su smeštene u Novi Zagreb, u kom je Andrija odrastao. Kroz njih se provlače lokalni šmekeri, luzeri, blejači i sav onaj svet koji daje dušu određenom delu grada. Za razliku od gomile „gradskih faca” koje se bave pisanjem, u Andrijinim pričama nema ni „P” od pretencioznosti i sve teku lagano, kao plitka Sava u Zagrebu. Ako vas neko iz Hrvatske pita „hoćeš nešto da ti ponesem kada budem dolazio/la” toplo preporučujem Novi dio grada.
Glazba za žedno uho – Mate Škugor
Mate Škugor nije pisac, a piše lepše od gomile onih koji (kao) jesu. On je tokom prve dve decenije 21. veka u Hrvatskoj organizovao na stotine koncerata koji su kasnije ljudima menjali živote. Između ostalog, zahvaljujući Škugoru u komšiluku smo imali priliku da vidimo Calexico, Enon, Yo La Tengo, Lambchop, Nomeansno, American Music Club, Pere Ubu, Animal Collective, Shellac, Iron & Wine, Explosions in the Sky, Tied and Tickled Trio, Arta Lindsija, Chicago Underground ekipu i još mnogo, mnogo toga. Njegova pokretačka sila nikad nije bila materijalna (jer realno, ko se još obogatio od dovođenja benda Sea and Cake npr), već je isključivo to radio iz ljubavi prema muzici. Kontao je da ako on ne dovede neki bend koji voli, niko neće i onda ih neće videti uživo (bar ne u Hrvatskoj). Ova knjiga je zbirka priča u kojima Mate iznosi dogodovštine i anegdote koje su mu se dešavale tokom organizacije svih tih koncerata. Na omotu se nalazi bicikl koji mu je bio osnovno prevozno sredstvo dok je po Zagrebu lepio plakate za svirke svih tih bendova koje je dovodio. U ovom odvratnom svetu su ljudi koji nešto rade samo iz ljubavi jako retki, a ova knjiga je upravo o jednom takvom čoveku. Nije neophodno da volite, pa čak i da znate sve ove bendove o kojima Mate piše da biste uživali u ovim pričama. Nije neophodno, mada je zgodno i onda je gušt još veći.
