„Opšte prihvaćeno pravilo jeste da je roze boja za dečake, a plava za devojčice. Razlog leži u činjenici da roze boja, kao odlučnija i jača, bolje pristaje dečacima, dok plava, koja je nežnija i delikatnija, lepša za devojčice.“
I ne, pre nego što pomislite da sam u potpunosti skrenula sa uma, jer je ovakvo pravilo u potpunoj suprotnosti sa našim današnjim poimanjem ove dve boje, reći ću vam da je ovo u stvari citat iz jednog članka objavljenog 1918. godine u magazinu pod nazivom Lady’s Home Journal. Ovo nije sve, 1927. godine časopis Time je objavio tabelu sa odgovarajućim bojama za devojčice i dečake prema najpopularnijim i vodećim buticima u Americi.
Tako su, na primer, u Bostonu, Njujorku, Čikagu i Klivlendu savetovali roditeljima da dečake oblače u ružičasto. Prema nekim drugim izvorima za odabir su se koristili i drugačiji kriterijumi pa je ružičasta boja bila odgovarajuća za decu sa plavom kosom, a plava za one sa braon, nevezano za pol. Ili, plava boja za decu sa plavim očima, roze za one sa smeđim. Danas ove podatke posedujemo, između ostalog, zahvaljujući istraživanju istoričarke Jo B. Paoleti, sa Univerziteta u Merilendu, koja je takođe autorka dela „Roze i plava: razlikovanje devojčica od dečaka u Americi“. Ona je analizirala preko pet stotina opisa i fotografija dečije odeće u periodu od 1890. do 1920. godine i primetila ubrzanu maskulanizaciju odeće za dečake.
Godine 1800. roditelji su oblačili novorođenčad u belu odeću, a polno/rodne razlike nisu postojale kada su boja i krojevi odevnih komada u pitanju, sve dok deca ne bi došla u određene godine. Tako su i dečaci i devojčice nosili haljine, suknje i pelene sve do pete ili šeste godine. Zanimljivo je da su se otprilike u tim godinama dečaci prvi put i šišali. Razlike u odeći su bile suptilne i ogledale se uglavnom u tome da se odeća za dečake zakopčavala napred, a za devojčice pozadi. Bela pamučna odeća bila je praktična pre svega, jer se mogla brzo otkuvavati i izbeljivati. Jedna od teorija zašto se nisu striktno odvajali polovi, govori o tome da u tom periodu nije bilo toliko važno praviti razliku između mladih devojčica i dečaka, već je bilo važnije razlikovati decu od odraslih. Odeća je bila polno neutralna, za razliku od današnje kada je uobičajeno da na prvi pogled razlikujemo dečake od devojčica.
Sredinom veka počela je da se pojavljuje odeća za bebe u drugim bojama osim u beloj, ali rodne razlike i stereotipi kakvi danas vladaju kada je paleta boja u pitanju, još uvek nisu bili na pomolu. Nasuprot tome, mnoge fotografije beba iz tog perioda prikazuju dečake odevene u plavo, a devojčice u roze. Bile su zastupljene i boje poput ljubičaste, žute i pastelnih nijansi. Ali, od 1890. godine pa na ovamo, primećeni su počeci razlikovanja boje odeće za dečake i devojčice. Tako su dečake u što ranijem uzrastu roditelji počeli da oblače u pantalone i boje koje bismo danas više vezali za njihov pol. Kako je i Paoleti primetila, ljudi su sada naginjali ka tome da uspostave rodno karakteristične boje. Problem sa tm bio je taj što su bile potrebne decenije da bi se uspostavio određeni nepisani konsenzus o tome koje će to boje biti. To smo videli i na početku teksta u odlomku iz članka koji je obavljen 1918. godine, a skoro dvadeset godina kasnije, tačnije 1939. godine, časopis pod nazivom Parents tvrdio je i dalje to isto.
Zašto baš roze za dečake? Jedno od mišljenja mogli smo da vidimo u citatu, dok je drugo, njemu slično, zagovaralo teoriju po kojoj je ružičasta boja bliska crvenoj koja se smatrala vatrenom, dominantnom bojom, samim tim i muževnom. Sa druge strane, plava kao savršeni izbor za devojčice, dugo je bila povezivana sa predstavom Bogorodice upravo u ovoj boji. Mnogi teoretičari smatraju da su ove boje nošene podjednako od strane oba pola sve do Drugog svetskog rata, nakon kojeg je uočena promena. Otprilike u tom periodu ružičasta je navodno počela da se povezuje sa ženstvenošću i istovremeno je postala stigmatizovana u muškoj odeći. Razlog za to možda leži u činjenici da su tokom rata korišćeni ružičasti trouglovi da bi se obeležili homoseksualci u nacističkim logorima. Već je 1959. godine, u jednom intervjuu koji je za časopis Times dao anonimni kupac dečije odeće, rekao: „Majka će dozvoliti svojoj ćerci da nosi plavo, ali tata nikada neće dozvoliti da se njegov sin obuče u roze“. Niko ne zna kako je zapravo roze boja počela da se povezuje sa odećom za devojčice. Dok Paoleti smatra da je izbor bio u velikoj meri proizvoljan, drugi ga povezuju sa biološkim tendencijama. Istraživanje o kolornim preferencijama majmuna pokazalo je da ženke preferiraju toplije tonove, poput roze i crvene. Kada su u pitanju ljudske preferencije, jedno istraživanje među Kinezima i Kavkazcima pokazalo je da žene iz oba naroda više naginju ka ružičastim tonovima, dok muškarci Kavkazci prema zelenoj i plavoj. Muškarci Kinezi pokazali su naklonost i ka crvenoj, ali se veruje da je to zato što se ova boja smatra srećnom u Kini. Kao antropologu veoma mi je teško da uzmem za ozbiljno u razmatranje ovakve biološke argumente koji, pre svega, ne objašnjavaju to zašto su u različitim istorijskim periodima bile zastupljene drugačije boje dečije odeće. Tako Paoleti ističe da su boje krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, tokom prvog talasa feminističkog pokreta, bile uniseks. Feministkinje su smatrale da je odeća jedan od načina da se ženi nametne neravnopravniji položaj. Iz tog razloga, one su preuzele muževniji način oblačenja i njihovu paletu boja. Paoleti ističe i da su u to vreme katalozi radnja poput Sears i Roebuck bili lišeni bilo kakve dečije odeće u ružičastoj boji pune dve godine.
Dihotomija roze/plavo ponovo se javila osamdesetih godina zajedno sa ranom mogućnošću određivanja pola deteta tokom trudnoće. Jednom kada bi roditelji saznali da li očekuju dečaka ili devojčicu, mogli su da kupe odgovarajuću odeću, okreče sobu u prigodnu boju, i tako dalje. U ovo vreme su se pojavile i roze i plave pelene. Proizvođači su ovo pametno iskoristili nakon što su shvatili da će mnogi roditelji da kupe kompletno novu dečiju odeću i neophodne stvari ukoliko saznaju da je drugo dete koje čekaju devojčica, a prvo je bilo dečak ili obrnuto. Upravo je konzumerizam, kako smatra Paoleti, jedan od razloga zbog kojih danas imamo ovu dihotomiju. Tržište je preplavljeno porukama da bi devojčice i dečaci trebalo da nose određenu paletu boja, da izgledaju i da se ponašaju na određeni način. Na taj način, devojčice vide i usvajaju da je normalno da one nose nežnije, pastelne tonove i da imaju dugu kosu jer je baš to ono što ih čini devojčicama. Priznaćemo, mnogim roditeljima, a i velikom broju dece teško je da se danas odupru ovakvim porukama stoga ovu kolornu dihotomiju nije ni lako prevazići.
slike: google.com
