Svi smo na margini

Monografija Trans Balkan je dokumentarno veoma vredna. Fotograf Aleksandar Crnogorac ne samo da nas upoznaje sa trans ljudima, već nam pokazuje da su blizu nas. To su naše komšije, kolege, prijatelji, rođaci, sinovi ili ćerke. Zašto im onda okrećemo leđa? Po čemu smo mi to bolji od njih?

Nasuprot dekoru proklamovanih društvenih pravila, naši reditelji su šezdesetih i sedamdesetih godina prikazivali stvarnost onakvom kakva jeste. Šta je tada značilo prikazati stvarnost onakvom kakva jeste? Značilo je odustati od dobrog honorara iz državnog budžeta i pomaći se od teme mitskih partizanskih borbi, ponekad izmišljenih, poput Otpisanih.

Oni najhrabriji otišli su dalje od bojišta na Neretvi, Sutjesci i Kozari. Zavirili su u kafane, otišli na benzinske stanice, delove grada gde sa ljudima žive pacovi ili u službu PTT-a i tražili ljude sa margine, onako kako su to radili Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović ili kasnije Živko Nikolić. Našli su i skupljače perja, nudiste, akrobate, kafanske pevačice, devojke koje nemaju kupatilo i žive na mansardi kao prelepa devojka Eva ili u književnosti Žak Sebastijan, još jedan talentovani umetnik sa beogradske margine šezdesetih. Monografija Trans Balkan, fotografa Aleksandra Crnogorca, podsetila me je na domaće filmove crnog talasa, pa čak i na Kusturičine, gde Romi konačno dobijaju glavnu ulogu i sa margine „dolaze” na platno Kanskog festivala, baš kao što je Lepoj Breni uspelo da iz vojvođanskih kafana odlazi helikopterima na stadione, gde je bilo više publike nego na utakmici Crvena zvezda – Olimpik 1991. godine. U tome su joj pomogli mediji, i mi – publika koja je počela da je prihvata, takvu kakva je, ako zanemarimo njene dalje transformacije.

Prihvatanje je ključna reč koju je Aleksandar Crnogorac želeo da izazove kod nas svojom monografijom. On je transrodne ljude skrivene od javnosti pronašao (neke veoma daleko od Beograda), razgovarao sa njima, razotkrio sudbine i predstavio ne samo njihove likove, već i velike probleme sa kojima se susreću. Otkrio ih je kao što je Dušan Makavejev otkrio psihijatra Vilhelma Rajha ili akrobatu Dragoljuba Aleksića. Šta nam preostaje? Preostaje da budemo bolji ljudi i shvatimo transrodne ljude kao istinske junake naše malograđanštine i pomognemo im da budu jednaki sa nama. To nije teško, posebno ako ih upoznate.

Intervju: Nikola Todorić

Ličnosti koje si fotografisao, često predstavljaju kao zanemarene od strane našeg društva. Kako se odnosiš prema degradirajućoj, neprijatnoj i nepristojnoj medijskoj karakteristici da su to ljudi sa margine?

Apsolutno si u pravu. Istina je da su trans ljudi na marginama našeg društva. Ista sudbina zadesila je i druge manjine. U svom radu bavio sam se tom temom. Privlače me teme u kojima mogu u centar pažnje da stavim manjine, bilo seksualne, etničke ili verske i generalno duboko me interesuje položaj ovih grupacija kao i odnos koji većinsko društvo zauzima prema istima. Naviknut sam na ovakav rad i dosta upoznat sa njihovim realnim problemima. U projektu jedan od mojih glavnih ciljeva bio je da balkanskim društvima približim i predstavim trans zajednicu kako bih podstakao osvešćivanje da ona postoji. Ova spoznaja je zapravo prvi korak u pravom smeru ka borbi za ravnopravnost. To je samo jedan od načina kako možemo da se izborimo da budu vidljiviji u mejnstrimu.

Dok je nešto „nevidljivo”, možda je i očekivano da šira publika ima predrasude. Kako se odnosiš prema njima?

Zbog toga projekat Trans Balkan ima za cilj podizanje vidljivosti ovih ljudi, baš zato što smatram da je to jedan od prvih koraka koje je potrebno napraviti kako bi trans ljudi konačno izašli na videlo. U svom radu odnosim se prema njima sa puno poštovanja i uvažavanja. Tako bi trebalo svi da krenu da se ponašaju.

Rekao si mi jednom prilikom, dok si radio na projektu, da su problemi sa kojima se suočavaju teži nego što možemo i da zamislimo.

Da. Cis rodna većina ne brine o tome, a ne znaju koliko je na Balkanu teško uskladiti rodni identitet ako on ne korespondira s fizičkim realnostima pri njihovom rođenju. Svakako, bitno je napomenuti da su se stvari u poslednjih nekoliko godina delimično promenile na bolje. Od 2019. godine trans ljudi mogu lakše da promene svoje ime i rodnu oznaku. Sada mogu da promene ime i muško-žensku oznaku bez prolaska kroz kompletnu tranziciju, kao sto je pre bio slučaj. Stvari su se konačno „odglavile”, ali smo i dalje daleko od zadovoljavajućeg nivoa.

Ko je kriv za to?

Svakako nisu krivi trans ljudi. Logično je da većina diktira pravila i drži moć. To je ljudska priroda i odlika dosadašnjeg kolektivnog uređenja. Balkanski narodi su tek sad počeli da se bave trans tematikom, i ova bitka je na samom početku, čak i u nekim zemljama zapadnog sveta. Samim tim, mi na Balkanu smo svi zajedno margina Evrope, pa tako svi imamo nešto zajedničko.

Koliko si bio siguran da će im ove fotografije pomoći da se pomaknu sa margine?

Nažalost, od početka sam bio svestan da ovaj projekat konkretno neće imati snagu da promeni život bilo koje osobe koja je u njemu učestvovala.

Čemu si se nadao?

Sebi sam zadao cilj da pomognem da se društvo upozna sa trans ljudima, i da na taj način doprinesem smanjivanju stigme koja ih steže.

Da li je ipak nekome od fotografisanih život bio promenjen nabolje?

Monografija, nažalost, nema moć da konkretno promeni život nekome od njih. Svakako da je doprinela povećanju vidljivosti zajednice i samim tim smanjivanju problema, tačnije destigmatizaciji. Ova bitka je na samom početku. I dalje govorimo o prvim koracima ka boljem, ali bilo bi naivno pomisliti da nam ne preostaje mnogo više posla nego što smo već uradili. Snaga trans ljudi, njihova upornost i istrajnost me inspirišu i daju nadu da će se zaista dogoditi boljitak. To je ono što spaja svih 105 učesnica i učesnika projekta. Svi ovi ljudi su pioniri u borbi za ljudska prava, posebno kada je u pitanju borba za pravo da sami spoznaju sopstveni rodni identitet. Upravo su me jačina, upornost i hrabrost tih ljudi privukli ovoj priči.

Zašto si odabrao da to ne budu ljudi samo iz velikih gradova?

Želeo sam da pokažem što širi spektar trans zajednice i, samim tim, smatrao sam da je bitno pokazati kako žive van velikih gradova, daleko do Beograda, Istanbula, Bukurešta, Atine. Ne ispričati i priču ovih ljudi koji žive u manjim, često siromašnijim i manje razvijenim mestima, bila bi greška, ako je poenta projekta da se pokaže kako zaista žive trans ljudi „sirovog“ Balkana.

I, šta si zaključio, kakva je njihova svakodnevica?

Njihova svakodnevica je teška. Trans ljudi širom Balkana i dalje se bore sa situacijom koja ih je zadesila u njihovim životima, od kolektivnog neprihvatanja, preko pronalaženja posla, do svakodnevnih problema.

Šta je njihov najveći problem?

To je lična stvar, pojedinačna i ne bih da to otkrivam u njihovo ime. Zato i postoje lične ispovesti u projektu kako biste sami saznali.

Ali sigurno postoje priče koje su tebe najviše pogodile.
Onda su to definitivno priče starijih. Ne sugerišem da je mlađima lako, nikome u trans zajednici nije lako, ali su priče starijih meni lično bile teže u svakom smislu.

Koje mesto je najdalje na koje si otišao?

Obišao sam ceo Balkan, sve republike i pokrajine bivše Jugoslavije, pa Grčku, Tursku, Bugarsku, Albaniju i Rumuniju. Situacija u Albaniji i uslovi za rad su bili zaista teški. Najveće prepreke u Albaniji su mi bile mentalitet i jezik. Sporazumevanje sa njima mi je bilo veoma komplikovano.