FILMSKA STUDIJA O ALKOHOLIZMU ILI OPRAVDANJE DANACA ZAŠTO BI TREBALO NARUČITI JOŠ JEDNU TURU
piše: Nikola Todorić
Da li bi nam bilo od koristi kada bismo uvek bili pomalo pijani? Dugo niste čuli tako neobično pitanje? U danskoj filmskoj drami Tomasa Vinterberga Još jedna tura, četvorica prijatelja testiraju pretpostavku da sa svakodnevnim niskim nivoom alkohola u krvi mogu da budu društveno korisniji, kreativniji, iskreniji jedni prema drugima, ali i zabavniji učenicima kojima predaju u gimnaziji u Kopenhagenu.
Na ovakvu ideju došao je Nikolaj, profesor psihologije. Dosetio se sugestije norveškog psihijatra, profesora Fina Skarderuda, koji je izneo hipotezu da se rađamo s preniskim nivoom alkohola u krvi, odnosno s manjkom od 0,5 promila. Drugim rečima, trebalo bi da popijemo, na primer, dve čaše vina dnevno kako bismo se osećali bolje. Da li je to tačno otkrivaju nam profesori u filmu, stari drugari iz detinjstva, sada kolege srednjih godina, s problemima i dilemama tipičnim za to doba.
Glavni lik, Martin, nezadovoljan je svojim „ustajalim” brakom, a prati ga glas apatičnog i dosadnog profesora istorije. Zdušno prihvata da učestvuje u eksperimentu i proveri da li opijenost može nešto da promeni. Tome se nadaju i ostali: Nikolaj, Peter, vođa školskog hora, i Tomi, profesor fiskulture. Njihova tajna studija nije bezrazložna. U velikom istraživanju iz 2013. godine otkriveno je da kreativnost može vrlo lako da bukne ako gucnete koju čašicu. Pokazalo se i to da su pripiti američki učenici brže rešavali probleme nego trezni. Nevolja je sa sportistima. Prema jednoj studiji iz 2000. godine, dokazano je da se pripiti lakše povrede, da rane potom teže zarastaju, da dolazi do lakše dehidratacije nego kod ostalih, a nivo sportskih performansi se smanjuje.
Martin je na svojim časovima demonizovao alkoholičare poput Čerčila ili Hemingveja. Ali, da li je njihova kreativnost zbog toga bila veća – jednog u politici, drugog u književnosti? Reditelj nam u toku eksperimenta prikazuje kolaž s pijanim Klintonom, Jeljcinom, Brežnjevim, Sarkozijem i Angelom Merkel, koja poteže kriglu piva poput onih sa Oktobarskog festivala. Film nas dovodi u dilemu: Da li treba osuditi pijance ili pravilno razumeti sugestiju Fina Skarderuda da je potpuno OK biti pomalo pijan svakoga dana?
Zapitajmo se prvo ima li istine u tako neobičnom mišljenju.
Elito Bird, predavač fiziologije s Englija Raskin univerziteta u Kembridžu, tvrdi da u toj „teoriji” uopšte nema istine. Rađamo se bez alkohola u krvi, osim ako trudnica pre porođaja nije popila flašu votke, ili je slučajno pojela trulu jabuku koja je fermentisala u njenom stomaku. Odakle onda potiče sumnjiva sugestija profesora Fina, i na osnovu kojih zaključaka je postavljena? Eliot misli da je reč o vodenim stvorenjima iz pojasa Arktika, jer se samo ona rađaju s alkoholnim promilima u krvi. Izjednačavanje ove teorije s teorijom da postoje ljudi rođeni s nedostatkom alkohola jednaka je verovanju da je Zemlja ravna ploča. Ovakva sugestija uopšte ne priliči uvaženom profesoru s Univerziteta u Oslu, ali je odlično poslužila kao centralna premisa filma. Ima u tom scenariju i pomalo pravdanja, jer Danci vole da piju. Čak 20% Danaca su hevidrinkersi.
Začuđuje i sam nivo alkohola od 0,5 promila koji bi trebalo da se održava. Veoma je teško dostići baš taj rezultat u jedinicama, ali možemo da odredimo zadovoljavajuću količinu pića. Ekvivalent su dve flaše jakog piva u toku dana. Ipak, ne ulazite nikako u ovaj eksperiment, jer može katastrofalno da utiče na vašu svakodnevicu, i da, možda dovede do alkoholizma. Nije toliko opasna ni prekomerena jedinica od 0,05 promila, ali jeste na nedeljnom nivou. Drugim rečima, da li bi održavanje ovakvog eksperimenta pretvorilo svaki narod u zavisnike od alkohola? Ne, ali u tom slučaju treba uzeti u obzir da specifični geni kod nekih ljudi menjaju način delovanja enzima koji metabolišu alkohol, što znači da se menja način na koji alkohol utiče na mozak. Takvi ljudi imaju gene koji stvaraju enzime u jetri, takozvane alkoholne dehidrogenaze, pa organizam, iako je primio dosta alkohola, ima sposobnost da ga pretvori u acetat, koji je manje otrovan.
Finova teorija je naslućivanje, i to nekonvencionalno. Njegova hipoteza odvela je četiri profesora u opijanje. Plesali su, osećali se produhovljeno, svakodnevne neprijatnosti podnosili su dobro, a beživotna zanimanja postala su im zabavna. Na početku izgleda da su im duše oživljene. Martinovi učenici počinju da osećaju strahopoštovanje prema njemu i sve su zainteresovaniji za istoriju, a Peterovi odjednom kao slavuji pevaju dansku himnu „Ima jedna divna zemlja”.
Pitate se da li ovo može da bude istina? Da li nam treba malo alkohola svakog dana? Ne! Jer, koliko god da je bio kreativan i koristio piće da ublaži bolove kao posledicu dve avionske nesreće, raka kože i malarije, Hemngvej je umro od svakodnevnog opijanja, od tih nekoliko čašica koje su mu davale krila da piše bolje, da ode dalje, sve dok nije počeo da se ponaša nasilno, samouništavajuće, sa suicidnim namerama. Mada, njegov cilj nikada nije bio da se napije i nikada nije pio kada je pisao. Samo do osam uveče, a onda bi seo i radio. Za razliku od njega, Čerčil nije imao problema s alkoholom, iako je svakoga dana pio litre hladnog šampanjca. Napisao je više od 50 knjiga, naslikao preko 500 slika, u jednom trenutku bio je najplaćeniji novinar na svetu, i naravno – odveo je Veliku Britaniju u pobedu u Drugom svetskom ratu.
U filmu, s jedne strane, Martin je kao Čerčil. Probudio se iz mamurluka, supruga mu je dala novu šansu u braku, a maturanti pozdravljaju s oduševljenjem njegov džez ples. Tomi je simbol hemingvejevske sudbine. Postao je alkoholičar, ukrcao se sa svojim psom na čamac, isplovio i tiho umro. Ne znamo da li se ubio, kao Hemingvej, ali je, kao i on, imao dve ličnosti: s jedne strane žar da od najgoreg fudbalera napravi najboljeg, i onu drugu, da otera sebe iz „jedne divne zemlje”. Čuo bi tu pesmu svaki put kada bi prolazio hodnicima škole, te reči „naša stara Danska mora trajati, sve dok se vrhovi bukve ogledaju u talasasto plavoj vodi”. Tomijev kraj je kao poslednji stih danske himne, njegov čamac nestaje tamo gde više nema odraza bukve u moru.
