Kada je na Božić pronašla kutiju porodičnih fotografija svoje nigerijske porodice, odlučila je da ih naslika na platnu i tako, poput Kehinde Vajlija, proširi vidike akademskog slikarstva, preispita svoj identitet i pridruži se pokretu Black Lives Matter. Džoj Labindžo, novo je ime u savremenoj umetnosti Londona i dovoljno hrabra devojka da se javno zapita – kako je Velika Britanija postala tako velika?
Piše: Nikola Todorić
Foto: Benjamin McMahon for Elephant
Svima vam je poznato čuveno novinarsko pitanje – šta biste bili da niste … (slikar)? Džoj Labindžo na njega odgovara „bila bih slikar”. Iako je završila nekoliko marketinških kurseva tokom studija slikarstva, odustala je od tog zanimanja. Kada se jednog dana uputila na konkurs za posao i videla sve te formulare i obrasce koje je trebalo da popuni, okrenula se i otišla.
Njeno srce kuca samo kada slika. To se vidi i oseća.
Likovi iz rada Džejn i Meri Džejn podsećaju na Sulu i Nel, dve prijateljice iz romana nobelovke Toni Morison. Dok jedna sedi, a druga stoji pored nje, samo čekamo da progovore o problemima Afroamerikanaca. Džoj ih je vrlo realistično naslikala, sa pozadinom i biljkom koji su joj se dopali u enterijeru jednog butika. Kauč i položaj figura je videla na arhivskoj fotografiji iz 1977. godine koja pripada njenoj nigerijskoj porodici. Nakon posmatranja tih crno-belih fotografija „prepisuje” ih na platno jarkim i živahnim bojama. Slike Džejn i Meri Džejn nazvane su po likovima iz pesme Porodica Maje Andželou, nobelovke i borkinje za prava Afroamerikanaca u Americi i prijateljice Martina Lutera Kinga.
foto: Tiwani Contemporary
I na prvi pogled je jasno da Džoj Labindžo nije obična. Ova umetnica je deo skupine okupljene oko pokreta za rasnu jednakost koji podseća na pokrete iz osamdesetih, kada je zapažena Lubajna Himid, dobitnica Tarnerove nagrade 2017. godine. Možemo je uporediti i sa Sonijom Bojs koja je pojam crnačke umetnosti stavila u kritički kontekst izazvavši brojne rasprave. Ona će biti prva crnkinja predstavnica Ujedinjenog Kraljevstva na Venecijanskom bijenalu sledeće godine. Džoj se druži i sa Mikejlom Jirvud-Dan, još jednom slikarkom velikog aktivističkog elana. Zajedno izlažu u Londonu dok Džoj polako upoznaje grad budući da je živela i školovala se u Njukaslu i Beču.
foto: Tiwani Contemporary
Džoj do sada još uvek nije imala priliku da izlože u Nigeriji, svojoj otadžbini, ali razmišlja o tome. Verovatno će izlagati u Lagosu, kada bude mogla da putuje posle epidemije. Zamišlja svoje radove u galeriji koja ima dvorište. U Lagosu je lepo biti noću napolju, pa kaže da će se potruditi da DJ pušta afrobit, trep i da posluženje bude uvek pri ruci. Prvu samostalnu izložbu imala je prošle godine u BALTIC-u, centru za savremenu umetnost u Gejtshedu, a na londonskom sajmu Friz prodala je tri slike u roku od dva sata. Veoma je zauzeta poslednjih meseci budući da je pripremala radove za veliku izložbu Kraljevske akademije umetnosti koja je nedavno otvorena u Londonu i radove za samostalnu izložbu u galeriji Tiwani Contemporary, poznatu po podršci afričkim i drugim emigrantskim umetnicima.
foto: Tiwani Contemporary
Počela je da slika crnce jer je shvatila da ih nema u akademskom svetu, da joj je školovanje dalo veoma uzak pogled na istoriju i sudbinu Afroameričke populacije, pa je odlučila da se pridruži pokretu Black Lives Matter smatrajući da u ovom momentu nije prioritet da svet zapazi njene slike već je nužno da se izbori pravo da crnci rade ono što žele i kada žele, bez ograničenja. Džoj u razgovorima za medije stalno ističe da rasizam „nije od juče” i da pobuna nikako nije potekla samo zbog ubistva Džordža Flojda.
foto: Tiwani Contemporary
Nije egocentrična i svesna je da svojim slikama govori u svoje ime.
Glasna je u nameri da ljudi saznaju za zločine koji su se dogodili kako bi Ujedinjeno Kraljevstvo danas bilo toliko veliko. Smelo pokreće teško pitanje – gde je koren rasizma u imperijalističkim zemljama i da li se zaista kolonijalizam istinski kritikuje ili je to samo farsa?
