Prvih dana meseca maja dok smo se mi borili sa poplavama izašao je neopaženo (barem za nas) još jedan album grupe The Black Keys „Turn blue“. Američki duo, sastavljen od gitariste i pevača Dan Auerbach-a kao i Patrick Carney-a bubnjara ovog garage rock benda. Njih dvojca su se upoznali preko starije braće, Carney je bio šmokljan, prao je sudove kako bi zaradio za stanarinu, dok je Auerbach bio igrač američkog fudbala, pušio ono šta danas deca gaje po balkonima i bio popularan tip. Zahvaljujući svom poslu Pat Carney je kupio nešto od opreme, Auerbach je jednog dana došao sa svojom gitarom do njegovog podruma i muzički su kliknuli na prvu loptu. Ostalo je poezija. Ovaj bend nedavno izdao je još jedno mini remek delo, u režiji producenta Brian Joseph Burton-a poznatijeg kao Danger Mouse.
Treba napomenuti da ovo nije njihova prva međusobna saradnja. Saradnja sa Brian „Danger Mouse“ Burtonom započeta je još 2008. godine na albumu „Brothers“. On je u fokus javnosti došao svojim „The Gray Album“-om koji predstavlja mix albuma Jaz-Z-a „The Black Album“ (2003.) kao i instrumentale sa devetog studijskog albuma Beatles-a „The White Album“ (1968.). Takođe je vredno pomena, produciranje drugog albuma benda Gorillaz „Deamon days“ (2005.) i manje poznatog „Modern guilt“ (2008.) od Beck-a. Ne treba zaboraviti ni njegovu saradnju sa Gnarls Barkley alternativnim hip hop duom, na albumu St. Elsewhere (2006.). Dvojac iz Akrona, Ohajo nije imao dilemu ko će biti idejni tvorac njihovog novog „projekta“, jer je prethodni „El camino“ (2011.) dobio samo reči hvale i to kako od kritike, tako i od šire javnosti, koja je gurala ovaj album do platinumskog uspeha.
Međutim, sličnosti između ova dva albuma ne treba tražiti, niti trošiti vreme na upoređivanja, jer se novi okrenuo potpuno neočekivano, mračnom, psihodeličnom pravcu koji je suprotnost njihovom singlu „Fever“ objavljenom 24. marta 2014. godine koji je po svemu sudeći trebao da posluži kao mamac za one rokere koji su još željni igre na podijumu. Ostale stvari deluju hipnotično, pomalo „blue“, dakle melanholično, nikako turobno, na momente setno, ali ne i suicidno. Kolumnista magazina Rolling Stone David Fricke, koji je nagradio ovaj album sa 4 i po zvezdice, nazvao ga je povratkom na osnove, na heavy blues koji su momci iz The Black keys-a gajili na svom putu ka vrhu lestvice početkom 2000ih, a što se može osetiti u momentima kao što je uvod u stvar “It’s Up to You Now”.
Kyle Anderson iz Entertainment Weekly-a „okadio“ je ovaj album sa B+, ne dajući mu baš ugodne kritike navodeći između ostalog, da Turn Blue „zvuči kao ekstenzija sporednog Burtonovog (Danger Mouse) projekta oličenog u indie rock bendu Broken Bells“, te da „zvuči pomalo pospano i monohromatski“. A tu je i kritika bivšeg člana nekadašnjeg sastava The White Stripes, Jack Whitea. Naime, deca Jack Whitea su išla zajedno u školu sa ćerkicom Dan Auerbacha. Nakon kritike da the Black Keys nisu ništa drugo do plagijat i da kopiraju njegovu muziku, on je dodao i kako „Možda nemam nameru da narednih 12 godina na roditeljskim sastancima sedim pored šupka koji me kopira i gura u moj svet“. Pa i to je kritika.
“Turn blue“ svakako nije novi „El camino“, jer su pesme sa prethodnog „ulazile u uho“ već na prvo slušanje, dok se „Turn blue“ treba poslušati više puta, u čemu je i njegova prednost, jer se svakim novim slušanjem iznova otkriva novi smisao. Možda će vam neke pesme zvučati poznato, naravno ukoliko poznajete ranije radove ovog dua, no ne obraćajte pažnju na to, jer na puta ka uspehu treba koračati već dobro utabanim stazama. Album obiluje prefinjenim sitnicama koje su se razvijale tokom prethodnih godina. Carney kaže:“Videli smo mnogo bendova koji su odjednom postali veliki, a onda pali. Međutim uspeh je kod nas stizao malo po malo. To nas je, mislim, držalo prizemnima.“
Nedavno je poznata pevačica psihodeličnog pop pravca, Lana Del Rey objavila je na svom Tweeter profilu da se raduje saradnji sa Dan Auerbachom na svom budućem albumu „Ultraviolence“, koji će se prema najavama pojaviti 13. juna ove godine. Auerbach će pokušati da svojim vokalnim sposobnostima, koje je već pokazao u 11 pesama koliko ih je na albumu „Turn Blue“, iako u tom smislu neće biti angažovan, uputi mladu divu, obzirom da se Lana nije pokazala kao neko ko pleni glasom na živim nastupima.
Ono što treba izdvojiti je svakako poslednja stvar „Gotta Get Away”, koja je sušta suprotnost svim ostalim i možda trenutak slabosti kreacionista, jer zvuči kao da je epicentar stvaralaštva bio u autobusu na proputovanju kroz Ameriku, u kome su se slušali Lynyrd Skynyrd i Kid Rock. Otuda i ne čudi da je možda i poslednja „rupa na svirali“, što pokazuje i mesto na albumu koje je zauzela. U tom smislu se može izdvojiti njen glupavi refren poput „I went from San Berdoo to Kalamazoo, just to get away from you”. Da li je ovo pravac koji će negovati u budućnosti? Nadam se – ne.
Od ovog albuma ne treba očekivati novi El Camino, što bi moglo razočarati mnoge, ali oni koji prate The Black Keys od najranijih dana znaju da oni ne vole da se ponavljaju, bar ne u onoj meri u kojoj bi to bilo prepoznatljivo. Ponavljanjem, bi stroge kritičare Rolling Stone, Pitchfork ili NME magazina, naterali da osujete njihov uspeh koji je svakako zagarantovan budu li se kretali ovim smerom koji će ih, ko zna, jednog dana odvesti ka zasluženom mestu u Hall of Fame.
