U galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca u Beogradu, 14. januara otvorena je samostalna izložba slikara Milenka Stevanovića pod nazivom „Šest godina u Tokiju”. Izložba je rezultat Milenkovog boravka u Japanu od 2013. do 2019. godine, a čini je serija radova sa temom tokijskog pejzaža i scena iz svakodnevnog života.

Ko se jednom nađe na ovom mestu sigurno će poželeti da mu se vrati kako bi iznova uživao u jedinstvenim prizorima koji otkrivaju Tokijo iz Milenkovog ugla. Poželeće nešto više da sazna o samom umetniku i nastanku ovih radova i prenese utiske svojim prijateljima, poznanicima i svim ljubiteljima umetnosti, pozivajući ih da do 01. februara posete Likovnu galeriju. Mi upravo to činimo ovim kratkim razgovorom sa Milenkom, od koga smo saznali kako se rodila ljubav prema umetnosti, kada na tom polju pravi prve korake i čime će pokušati da nas impresionira u budućnosti. Za Plezir odgovara:

1. Milenko, možete li da raspoznate kada se rodilo vaše interesovanje za umetnost i približite nam kako je izgledao vaš put do Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu kada ste se opredelili za odsek grafike?

Još od najranijeg detinjstva me je privlačio crtež, a pogotovo ljudska figura i lik. Odrastajući, nisam to shvatao kao moguću profesiju, a počeo sam sa crtežima drugova iz klupe. U sećanju mi je ostao i jedan katalog muzeja Prado u Madridu, po kome sam pravio prve kopije u olovci. U osnovnoj školi sam imao sreće da je moj nastavnik likovnog bio izuzetno posvećen, podsticao me je da se bavim karikaturom i stripom. Na završnoj godini srednje škole, jedna od karikatura koju sam napravio je postala prilično popularna, a neko je predložio i da bih mogao da studiram ilustraciju u Beogradu. Tako se javila prva ideja – polovinom godine sam krenuo u pripremnu školu za fakultet, prvi put crtao dužu studiju po životu, i „zarazio se“. Za grafiku sam se opredelio jer mi je crtež do tada bio najbliži, mada i dalje smatram da je solidan crtež u osnovi svake uspele slike.

2. Na prvoj samostalnoj izložbi u Lazarevcu 2012. godine prikazali ste slike i crteže kojima je fokus na interpretaciji sveta svakodnevnice, klasičnog u realizaciji, a emotivnog i senzualnog u izrazu. Koliko se vaš fokus menjao do danas?

Moj fokus je od samog početka bio na crtanju i slikanju po životu. U svom radu sam jedino u direktnom kontaktu sa motivom uspevao da pronađem nešto uzbudljivo, a prve godine studija su prošle u otkrivanju istorije slikarstva. Slike i crteži pokazani na mojoj prvoj samostalnoj izložbi uglavnom pokazuju spoj interesovanja za portret i različite stilove sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Klasičan izraz mi je oduvek bio blizak, a u ranijim radovima mi je jedan od uzora bio i poznati srpski kolorista, Petar Dobrović. U tom periodu je Narodni Muzej bio zatvoren, pa su obližnja antikvarnica i galerija bile česta destinacija. Mislim da radovi nastali u tom prvom studentskom periodu pokazuju mladalačko ushićenje kolorom uz nastojanje da se, pogotovo u figuraciji, postigne zadovoljavajuća forma.

3. Kako je izgledao vaš susret sa Japanom u koji ste otišli da studirate i stvarate, što je rezultiralo trenutno aktuelnom izložbom „Šest godina u Tokiju“?

U Japan sam otišao zahvaljujući stipendiji Vlade Japana, sa namerom da se usavršim i nastavim svoje slikarske studije. Prvi susret sa novim okruženjem je probudio u meni interesovanje za arhitekturu Tokija, pa je moje istraživanje započelo serijom pogleda na grad. Kroz rad u ateljeu sam uporedo nastavio da izučavam figuru u kostimu i portret. Spoj ova dva interesovanja je rezultovao najskorijom serijom scena, koja prikazuje grupu figura u svom svakodnevnom okruženju. Poseban utisak je ostavio rad japanskih „sumi-e” majstora na ručno pravljenom, „vaši” papiru. Pod tim utiskom sam i ja počeo da se sve više zanimam za vodene tehnike, pa je dobar deo studija nastao akvarelom i mastilom.

4. Kada se osvrnete na svakodnevnicu u Lazarevcu i Srbiji, možete li pronaći neku zajedničku dodirnu tačku sa svakodnevicom u Tokiju i nešto više nam reći o sličnostima, budući da su nam razlike poznate?

Najlakše mi je da sličnost tražim u scenama koje su mi bile vizuelno privlačne, pa da ih uporedim sa slikarskog stanovišta. Jedan dobar deo svog boravka sam proveo skicirajući i slikajući različite scene napolju, a kao motiv kojem sam se stalno vraćao, izdvojio bih riblju pijacu Cukiđi. Mene je ta šarolikost i živa atmosfera najpre podsetila na neke domaće scene. Još kao studentu u Beogradu mi je posebno bila privlačna pijaca i kafana kao motiv, neki svet koji nestaje, ustupajući mesto savremenoj gradnji i načinu života.

5. Šta nam „novo”, nesvakidašnje i samo vaše donose prikazi iz života Tokija? Koji su to momenti ili pojave na koje ste želeli da skrenete pažnju i upoznate sa njima domaću javnost?

Potrudio sam se da kroz izložbu pokažem svoj razvojni put u toku šest godina boravka, uz izlaganje različitog materijala, od početnih skica do završenih grafika i slika. Ono što ja lično najviše volim da vidim kod drugih slikara je način na koji neki složeniji rad počinje, proces nastajanja i napredovanja ideje. Postavka predstavlja selekciju radova iz perioda mog boravka, pa je tako jedan deo posvećen grafici, jedan crtežima, skicen blokovima i akvarelskim studijama napolju, a pokazane su i velike uljane slike nastale u studiju. Nisam se trudio da dam neki svoj stav o Japanu, već sam nastojao da, prateći svoja interesovanja, prenesem scene i momente koji su mi bili najupečatljiviji. Možda je upravo najzanimljiviji bio taj spoj starog i novog, koji Tokio u sebi nosi.

6. Čemu težite u budućnosti kada je kombinovanje stilova, pravaca i uopšte umetnosti u pitanju?

Neke sledeće zamisli su vezane za dalje istraživanje spoja pejzaža i figure u pokretu van ateljea. Voleo bih da svoje portrete još više oživim, izazivajući u razgovoru sa modelom željeni izraz lica i dajući im karakter uhvaćenog u trenutku. Nikada nisam razmišljao previše o svom stilu, to je nekako prirodno došlo uz različite uticaje koje sam „usput” pokupio. Smatram da uspeh nekog rada leži u ubedljivosti kompozicije, boje i dobrom razumevanju forme, pa onda i u igri završenih i slobodnijih partija. Trendovi u slikarstvu se menjaju, ali ljudskom oku prija dobro rešen likovni problem, nevezano za pravac i stil.

Share

• Tweet
• Pin It