Kada sam prvi put naišla na Instagram profil Studia 2.20 obradovala me je činjenica da se neko dosetio da napravi profil kojim će arhitekturu i dizajn približiti običnom čoveku, informisati i edukovati ga na jedan prirodan i nenametljiv način. Dopalo mi se to što se vidi da iza profila stoji osoba koja je stručna, direktna i iskrena, koja ne pokušava da vam proda neku polu-ispečenu životnu filozofiju ili izmaštani životni stil, već nastoji da stvarno objasni zašto je važno da se dobro informišete i postavite prava pitanja pre nego što nepromišljeno uletite u kupovinu ili renoviranje prostora. Njeno ime je Danka Mešković i pored brojnih zanimljivih projekata na kojima radi, odlučila je da svoje znanje i iskustvo iz arhitekture podeli sa drugima kroz praktične primere. Ona je neko ko poštuje pravila i zna da vam objasni zbog čega su ona značajna, ali istovremeno i neko ko je izuzetno maštovit, kreativan, duhovit i jako voli svoj posao. To je sasvim dovoljno razloga da vas u ovom trenutku pozovem da malo bolje upoznate Danku, koja se kako kaže, kroz svoj studio obraća svim ljudima koji traže i stvaraju svoj dom, u mislima ili i na papiru.
Nakon brojnih uspešnih projekata, iskustva u radu u inostranim i domaćim arhitektonskim biroima i na interesantnim projektima, pokrenula si Studio 2.20 kojim arhitekturu pokušavaš da demistifikuješ i približiš laicima kroz zanimljive primere, objašnjenja i kvizove na društvenim mrežama. Možeš li da mi ispričaš kako je nastao ovaj koncept i u kom pravcu želiš da ga dalje razvijaš?
Studio 2.20 je nastao iz ličnog doživljaja otuđenosti arhitekture od „običnog sveta“. Otuđenost od dizajna kao već tradicionalno-kulturološka karakteristika uz nedostatak mere i ukusa na ulici koji se preneo i u medije i stil života, te neminovno i na način razmišljanja. Takođe, nastao je kao kanal koji treba da na suptilan način oda priznaje onima koji poštuju zakon i pravilnike porukom da nisu sami. Nadam se da ću imati adekvatan odgovor za sve one koji misle da je arhitektra skupa i nedostupna solucija, kroz seriju projekata koji će biti dostupni za 10% od cene prosečne plate.
Danas se u svetu događa neka vrsta eko revolucije u graditeljstvu počevši od upotrebe inovativnih materijala koji su održivi, trenda restauracije i prenamene napuštenih objekata, reciklaže materijala, pasivnih kuća, minimalističkih „tiny house“ projekata sve do 3D odštampanih domova. Gde se mi (Srbija i CG, budući da poslovno pokrivaš obe zemlje) nalazimo?
Ima nešto u tome da smo i dalje jednako daleko od svih ideja kao i pre trideset godina (ili trideset pre njih), te opet imamo jedinstvenu poziciju da velike greške izbegnemo, a napredak u tehnologiji gradnje i svojstva materijala implementiramo. Pitanje je da li ćemo se time baviti ili ne. U tom smislu, na manjem nivou, sve je u odnosu fleksibilnosti izvođača i vizije investitora. Na žalost, propagiranjem nekih neinovativnih rešenja kao nečeg ekskluzivnog se samo degradira odnos prema takvim idejama, kao i ka onom postojećem i svemu novonastalom. Na višem nivou, država ima institucije da pokrene ovakve projekte, ali je to stvar države, koja će ili to pametno koristiti ili će radije stvarati zakone koji samo ograničavaju dijalog dok otvaraju vrata isključivo pojedincima. Naime, neke zemlje su imale jaku estetiku razvijenu oko cele priče o industrijalizaciji, i nama je tu negde najbliži način gradnje i koncept oko pojedinih blokova Novog Beograda. Dalje i posle toga ništa od toga nismo razvili. Iako na izgled deluje kao „umanjenje umetničkog opsega“, takav način gradnje nudi usmerenje koje je ovde preko potrebno, u kom će domišljatost i kreativnost inženjera podići na menadžerski nivo razmišljanja.
Kako bi iz tvog iskustva bilo najbolje investitorima približiti ideje zelene gradnje i kako mi kao kupci možemo uticati na to da se isti okrenu zelenim principima?
Terminologija ekološkog i zelenog u arhitekturi je potpuna propaganda i vodi u obesmišljavanje onih koji se tim zaista bave. Zelena gradnja prosto nije moguća, objekti troše energiju i resurse baš kao i priroda, ali za sobm ostavljaju mnogo više otpada. Održiva arhitektura je alternativniji i poželjniji termin i odnosi se na planiranje u najopštijem smislu. Probleme treba konkretizovati i voditi se smanjenjem otpada i troškova i u tom smilu uticati na smanjenje potrošnje, pre nego forsiranjem nekih prividnih zelenih riješenja koja nakon par godina postanu otpad kojim niko neće da se bavi.
U kontekstu reciklaže materijala na lokalu, u manjim projektima, govorila si o zanimljivim rešenjima poput upotrebe parketa iz fiskulturne sale obližnje škole, čime se i čini dobro za životnu sredinu i kućni budžet. Koliko su klijenti sa kojima si imala prilike da radiš otvoreni za ovakva rešenja?
Veoma je to retko. Prvo imate lošu dosadašnju praksu kupovine novog kao problem kod klijenta, dok sa druge strane imate nefleksibilnu birokratiju i tendere javnih nabavki i oglašavanja upravljanja tim nečim što je sada „otpad“… I zbog toga što je to toliko mali procenat zainteresovanih, procedura traje mnogo duže nego sama gradnja, te je investitorima koji su i bili zainteresovani lakše da kupe i ugrade nov. Vreme je novac u graditeljstvu.
Projekat koji je tebi kako lično, tako i profesionalno veoma značajan je rekonstrukcija porodične kuće u Baošićima u kome si uspela da primeniš neke od rešenja o kojima smo govorile do sada. Možeš li da našim čitaocima ispričaš o kakvom projektu je reč, koji su bili najveći izazovi sa kojima si se suočila i kako si sveukupno zadovoljna (sa ove vremenske distance) sada kada je objekat već uveliko u upotrebi?
Taj projekat je bio svojevrsna antistres terapija, prosto su se tako namestile okolnosti. To je bio nenastanjen, neželjen i neograđen prostor iznad garaže koji je imao taman dovoljno izgrađenih repera da me usesredi na rešavanje problema pre nego ostvarenje neke vizije. Kao svojevrsna hokus-pokus kombinacija materijala, sa veoma limitiranim budžetom, prilično sam zadovoljna svim onim što sam naučila pre svega, ali i onim šta je taj projekat meni lično značio. Ono što sam naučila je da terasa i nije toliko bitna u „open space“ konceptu kao i da je rešenje skrivenih garderobera najbolja stvar koja postoji.
Od tebe sam prvi put čula za koncept „priuštivog stanovanja“ koji je nešto što idealno opisuje našu kulturu. Kako definišeš ovaj koncept?
To je današnjem vemenu prilagođen naziv za stanove socijalne pravde, načina gradnje iza kojih bi morala da stoji država. Ja ga koristim u manjoj razmeri da se tako izrazim, kroz odnos klijent-projektant-izvođač koji podrazumeva iskren i jasan odnos mogućnosti za određeni novac i konstantnog pomeranja nivoa kvaliteta, da za manje dobijemo više.
Imajući u vidu sve više cene kvadrata (na globalnom nivou) realnost je da ljudi u gradovima žive u sve manjim stanovima, a sa promenom načina života koji podrazumeva da veliki broj ljudi radi od kuće, suočavamo se sa činjenicom da mali prostor treba prilagoditi različitim potrebama. Kako se ti kao arhitekta suočavaš sa ovim izazovom, da li je tvoj izbor minimalizam, modularni nameštaj ili nešto treće?
Sve u jednom, rekla bih, preklapanje funkcija i nameštaja kao i prostora sa prostorom. Multifunkcionalnost novog Milenijuma. Nama je taj princip deljenja zajedničkih prostorija blizak kroz postojanje jake socijalne države pre, ali se baš zbog toga smatra nepoželnim, iako u svetu sada doživljava preobražaj, baš kao što si i primetila. Za razliku od tradicionalnog tipa stana, gde su sve funkcije odvojene, ovde postoji podređivanje navikama stanara u potpunosti. Dizajn prostora, ali i nameštaja se sastoji u prilagođavanju dominantnoj funkciji i podređivanju tome u smislu transformisanja nameštaja kako bi opslužio više funkcija.
Čini mi se da sam u nekom momentu kod tebe na Instagram storijima „naletela“ na seriju objava i upitnik o tome zbog čega naši ljudi veruju da umeju i mogu da grade ili adaptiraju objekat sami (dok istovremeno novac redovno odvajaju za odlazak kod frizera/manikira/personalnog trenera) pa često u pomoć zovu arhitektu kad su već napravili potencijalni problem? Zašto se ne može urediti stan SAMO uz pomoć Pinteresta ako nismo fantastično talentovani/imaginativni/organizovani/uradi sam čarobnjaci?
(smeh) Da, to je bilo kod mene. Ne sećam se šta je tačno iniciralo taj upitnik, ali me je zanimalo od ljudi koji me prate (a to nije veliki broj pa je nekako intimno), kako oni razmišljaju na tu temu. Doživljavanje arhitekture kao nečeg mističnog i nedokučivog kakva umetnost može biti, ili kao nečeg nametnutog na šta si primoran „zbog papira“ se pokazalo kao tačno. Mislim da je arhitektura predugo, toliko dugo da se na tome i dalje radi, praksa koja lebdi između umetnosti i inžinjerstva. Što mi je u redu u državama sa jakom akademijom, umetničkom i inženjerskom. Kod nas nedostaje da se razvije svest o tome i podrazumeva se njihova simbioza. A podrazumevanje nikada nije dobra stvar. Volim da kažem da se boja zidova i dekorisanja uvek bira u skladu sopstvenog ludila, jer nema te boje ili tog jastuka koji će vam srediti loše organizovane funkcije prostora u kom boravite svakodnevno.
U kontekstu planiranja investicije u stambenu jedinicu spominjala si i neke cake u smislu na šta treba obratiti pažnju ukoliko gledamo stan u nekom naselju koje je tek u izgradnji. Možeš li da našim čitaocima skreneš pažnju na detalje koji im kasnije mogu uštedeti novac i spasiti ih glavobolja?
To je nešto lično iz prakse. Ne mogu ni da zamislim kroz kakav pakao prolaze ljudi kojima objekat nikada nije završen. Tako da su to neke opšte stvari: pitati za postojanje i sastav građevinske dozvole i pogledati crteže celog objekta, a potom sagledati Urbanistički plan naselja. Dakle, da li će zgrada niknuti odmah pored prozora, što ne bi smelo da se desi ali se, na žalost, dešava. Realnost života u blagostanju današnjice je da se zapravo manje kvalitetno živi. Kvalitet u smislu ne broja m2 i materijalizacije, već komfora u smislu mira, dovoljnog prirodnog osvetljenja, dovoljno privatnosti-zelenila i ugodne pristupačnosti. Kako je to samo na vama da procenite i pronađete, i posebno jer to nije investorska odgovornost, ima tih par stvari koje možete videti i bez da udjete u objekat. Ukoliko su te stvari prema važećem pravilniku*, postoji lepa šansa da su i „unutra“ stvari odrađene kako treba. Ali ako nisu ni one spolja {koje su potpuno vidljive} urađene onako kako treba, zbog čega bi bile unutra?
Da li bi radije investirala novac u kupovinu objekta stare ili nove gradnje?
Mislim da to nije baš crno belo. Verujem da je kvalitetne gradnje bilo i ranije jednako kao i danas, s tim da danas postoji mnogo veći izbor materijala, ali i potrebe za bržom gradnjom. Tako smo neke nove materijale i njihova svojstva „dobili”, ali samo vreme može pokazati njihovu pravu vrednost, kroz suživot sa drugim materijalima. Kao najkvalitetniji izbor iz starije gradnje je sam prostor, takozvana kružna veza, koja se danas smatra bacanjem novca (jer imate dva dupla hodnika), što zaista nije tačno, to je mala cena za veliku slobodu izbora na maloj površini.
OK, hajde da rezimiramo. Šta izdvajaš kao glavne stavke u koje neizostavno treba investirati i na šta obratiti pažnju ukoliko se prvi put kućimo?
Mikro lokacija: koja je neminovno bitnija i od same lokacije. Pogledati plan razvoja naselja i uveriti se da je pogled koji imamo iz doma onaj koji nam odgovara na duži vremenski period. Realno, ako imate crkvu ili neku javnu ustanovu u blizini, to će sigurno biti baš taj pogled; Sredina jako puno utiče na bića, tako će vaša ulica uticati na vas baš kao i kao vi na nju, ali i komšije, ma koliko se to činilo nemoguće, pa i onim najintrovertnijima; Položaj/organizacija prostora: Sunce je najbitnije za svačiji „wellbeing“. Nikakav feng šui vam neće obezbediti radost života koliko adekvatno postavljene prostorije; Zvučna i toplotna izolacija: pokušajte da saznate koji su to materijali koji će vam pružiti intimnost pre useljenja ili barem saznajte kako da je sami obezbedite: jer na tom polju zaista ima dobrih rešenja.
Imajući u vidu da si mlada mama verujem da će čitateljkama i čitaocima koji su u sličnoj životnoj fazi biti zanimljivo da saznaju u kojoj meri je majčinstvo uticalo na tvoj odnos prema arhitekturi i uređenju enterijera, i da li imaš neki praktičan savet za roditelje koji pripremaju dom za dolazak bebe?
Mnogo me promenilo u mogo čemu, a u odnosu prema arhitekturi samo je jasno iskristalisalo one važne stvari od onih manje bitnih. Mladim roditeljima bih rekla da se vode svojim instinktom i da se uvek zapitaju da li meni to zaista treba ili neko pokušava nešto da mi proda. A savet: nemojte da spremate sobu za bebu, ta beba će veoma brzo biti dečak/cura. (smeh) Šalu na stranu, bebe i deca vole kontraste, dakle crno-belo, da se oni pitaju ili što šarenije. Pustiti detetu da bude dete, koristiti perive boje visoke elastičnosti te biti rasterećen sa te strane. Nikakav tapacirani nameštaj i zahtevne podne obloge. Podno grejanje je takođe dobra ideja.
Ko i šta je najviše uticalo na tebe u izgradnji estetike i razvijanju kreativnosti neophodnih za posao kojim se danas baviš?
Putovanja. Vidite, kod štrebera kao što sam ja potrebno je dati pravac i usmerenje da bih znala šta je dozvoljeno u kreativnom smislu. Ne verujem u ubrzane kurseve, čak bih pre čestitala studentima koji su 10 godina promišljali o stvarima nego nama koji smo sve davali u rokovima iz straha da negde ne zapnemo. Mislim da postoje dobri kursevi, ali iz mog iskustva, ni je jedan kurs vas ne može pripremiti na sve situacije, dok fakultet može ponuditi širinu, a sam posao konkretizaciju problema. Na kreativi su načini sprovođenja, ali i projekcija kako probleme predvideti pravovremeno.
Prateći tvoj rad putem društvenih mreža stekla sam utisak da jako ceniš pravac Bauhaus, gde još pronalaziš inspiraciju i koje arhitektonske stilove voliš?
Ja sam midcenturny modern fan, ali nisam znala da se toliko primećuje. (smeh) Bauhaus je mnogo više od škole i kao ideja je toliko velika da je za samo četrnaest godina rada dala rezultate koji imaju uticaj i dan danas. Mene lično fasciniraju dve stvari: Iako se pamti kao škola za aritekturu, zanimljivo da katedra za to uopšte inicijalno nije ni postojala. Druga stvar je da je to prva škola koja je u svom manifestu nedvosmiseno imala otvoren poziv za sve žene da joj se priključe, a to je ceo jedan vek pre danas. Nezahvalno je pozivati se na jedan ili dva stila, stil je ona retka kategorija kojom je poželjno eksperimentisati da bi se našla prava mera. Ono što cenim je lepa forma: ogoljen objekat, samo posmatranjem polja i odnosa punog i praznog. Misim da svu inspiraciju crpim iz ilustracija, nadrealnih kompozicija boja i odnosa, a na mene je nesumnjivo najveći uticaj imala brazilska rezidencijalna arhitektura.
Postoje li neke knjige, online kursevi ili predavanja koje bi preporučila ne samo ljudima iz struke već i svima onima kojima je arhitektura kao estetska kategorija privlačna i zanimljiva?
Od knjiga mislim da je Frempton* sa razlogom veoma popularna knjiga, s obzirom na to da se tiče arhitekture dvadesetog veka te obrađuje poznate stvari i lako se čita. OK je odatle krenuti. Poslednje predavanje Bogdana Bogdanovića koje možete naći onlajn treba pogledati više puta, u različitim životnim fazama. Ne verujem u kurseve, posebno one teorijske.
*Kenneth Frampton: Moderna Arhitektura-kritička istorija
Možeš li da podeliš sa nama kakav je tvoj trenutni „moodboard“ za ovu jesen?
Kao potreba za ravnotežom jer sve postaje žuto, moje jeseni su uvek zelene.
I za kraj, reci mi ko je ciljna grupa kojoj se Studio 2.20 obraća?
Svi oni koji su zainteresovani za prostor oko nas. I izgrađen i neizgrađen, ljudi koji traže i stvaraju svoj dom, u mislima ili i na papiru.
Fotografije: Irena Fabri @irena_fabri
