Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam pesnikinja Vitomirka Trebovac. Vitomirka je autorka dve knjige poezije: Plavo u boji (2011) i Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (2017). Zajedno s Jelenom Anđelovski uredila je knjigu poezije Ovo nije dom (2017). Angažovana je u knjižari i izdavačkom centru „Bulevar books“ Novom Sadu.
Prvo da kažem da spadam u opsednute čitače i da mnogo čitam. Čitanje je jedina stvar od koje nikad nisam odustajala. Obično se uhvatim pisca koji mi se dopada i čitam sve što je napisao. Isto tako i sa rediteljima i u muzici. Volim da uđem do kraja u nečiji svet, ako sam već krenula. Ovo će biti teško, ali recimo ovako:
U književnosti tražim atmosferu lutanja, skitničenje u literaturi, sve što je život na ulici, to me interesuje. Tako da je prvi predlog, a to je jedan od omiljenih – Knut Hamsun. On je jedini pisac kog sam pročitala kompletno – dva puta, jer su se nedavno pojavila nova izdanja, kod Loma, sa drugačijim prevodom, pa sam ponovila. Sve što on piše o čoveku i prirodi, osetim do kraja. Nedavno sam čula da je Hamsun bio omiljeni pisac Crnjanskom, koji mi je na domaćem terenu najdraži, tako da eto, i pisci su deo nekih porodica, u mojoj glavi. Na njih dodajem još Srđana Valjarevića, on je kao produžetak te familije. Dakle, Hamsun, neka budu Plodovi zemlje, to je priča o nastanku života na severu, ali isto tako nastao je i život mojih predaka na Balkanu, tako da je ovo, naravno, jedna univerzalna priča.
Roman o Londonu, Crnjanski
Ovo mi je najbolji roman na našem jeziku. Opet čovekovo lutanje. Pored toga, moram da kažem i Lirika Itake, posebno u novom izdanju, kada komentar prati pesmu, a nije na kraju knjige, pa je dinamika čitanja skroz drugačija.
Volim i njegove priče, ali ovaj roman, poslednji od Tolstoja, na neki način sabira sav ludački talenat i slojeviti karakter, koji se buni protiv nepravednog. Tolstoj, čovek prirode, za mene je prvi Rus.
Najbolje namere, Rođeni u nedelju, Razgovori u četiri oka – Bergmanova autobiografska trilogija
Jednostavan jezik, svedeni dijalozi, intimna atmosfera, sve mi se to dopada, u ovim knjigama, možda i više nego u filmovima.
Ovaj roman mi je obeležio prošlu godinu. Napokon nešto što mi je pomerilo stomak. Jezik je topao, ništa suvišno, svaka reč odmerena, a kroz priču o Lici, priča se priča o svima nama koji smo došli iz prirode i kojima su zakoni prirode i odnosi sa ljudima koji samo za prirodu znaju, gospodarili detinjstvom. Mislim da je to najbolji Karakašev roman, uprkos tome što je Proslava pobrala pozitivnije kritike.
Božanska dječica, Tatjana Gromača
Za kraj sam ostavila ono što mi je aktuelno, a to je Tatjana Gromača, koju sam nedavno otkrila, ne znam kako tek sad. U svakom slučaju, tih nekoliko pesama koje sam pročitala – seku, a književnost mora da seče, inače odmah ostavljam, dosadno mi je. Još nisam uspela da nabavim knjigu poezije, ali sam za utehu pročitala njen roman Božanska dječica i da, to je to – retko autentičan glas.
