Deseta jubilarna izlagačka sezona Gradske galerije se nastavlja izložbom Out of Space Danijele Pivašević Tenner, umetnice koja živi i stvara u Nemačkoj, ali se rado vraća u Srbiju i prikazuje svoje projekte publici, a u KC Gradu svoju izložbu otvoriće u ponedeljak 14. oktobra od 20 časova.
Pivašević Tenner školovala se u Srbiji i u Nemačkoj na smeru keramika na Akademiji primenjih umetnosti. Kroz svoj rad istražuje društvene fenomene, ali i status koji keramika i skulptura imaju danas. Školovanje na dve akademije u veoma različitim sredinama rezultiralo je komparativnim pristupom i istraživanjem specifičnih fenomena vezanih za Srbiju i Nemačku. Međutim, prostorna instalacija van prostora – Out of Space, istražuje jedan univerzalni fenomen – takozvanu džentrifikaciju. Autorka se ovom temom bavi već duže vreme, a u Beogradu će se pozabaviti lokalnim uslovima ovog procesa, tako da je instalacija koja očekuje publiku u Gradskoj galeriji proizvod lokalnih materijala, lokalne zemlje koju umetnica koristi u izgradnji, u izlivanju svojih umetničkih dela. Odstupajući od pečenja keramike godinama unazad, nastoji da svoje stvaralaštvo podigne na viši nivo ekološke osvećenosti i smanji karbonski otisak, budući da tehnika izlivanja u glini ne zahteva pečenje na visokim temperaturama i samim tim smanjuje emisiju ugljen-dioksida. Takva keramička skulptura zbog prirode tehnike nije trajna te se materijal može reciklirati i iznova oblikovati što je autorki veoma važno.
Ovakav angažovani pristup tehnici i ispitivanje fenomena poznog kapitalizma neodvojivi su deo same instalacije i predstavljaju socijalnu kritiku, ali i predlog kako menjati društvo na bolje. Publika će preko ambijenta dnevne sobe od lokalnog odbačenog nameštaja i zelenije tehnike produkcije gline moći da se uveri značaja recikliranja i ponovne upotrebe materijala koji su već oko nas. Zavirite u dnevni boravak Danijele Pivašević Tenner sve do 27. oktobra, svakog dana od 14 do 20 časova i izađite izvan prostora koji vidite u onaj koji nas čeka.
U Gradskoj galeriji prikazaćeš projekat iz serije Out of Space, koji je prostorna instalacija. Da li je zaista izvan prostora ako je u prostoru? Koja se ideja krije iza naslova?
| Простор је нужна представа априори која чини основ свих спољашњих опажаја. Никада се не може створити представа о томе да не постоји простор, премда се сасвим лепо може замислити да се у њему не налазе никакви предмети…. — Кант, Критка чистог ума, Транс. ест. пар. 2 | ||
Izvan prostora, izvan vremena, izvan moralnih i istorijskih načela, to su mi prve asocijacije kada se pred našim očima dešava ekstremna forma džentrifikacija. Ne radi se o „izvan prostora” u odnosu na galeriju KC Grad, već se radi o uzetom, otetom, izdvojenom (izvan prostora) delu grada ili bolje reći delovima grada. Situacija je da imamo deo grada koji je oduzet građanima i čiji se profil vrtoglavo menja. Menjati deo grada na demokratski način u procesu u koji su uključeni građani, stručna javnost i profesija je za mene prirodni proces, ali nasilno menjati opis grada i za dobrobit investitora predstavlja veliki problem sa kojim se svi mi suočavamo. Ono što ćemo videti u galeriji je projekat koji se bavi ovom temom koja se dešava u svim većim gradovima, ali kod nas je poprimila neki novi, specifičan oblik.
Živiš i stvaraš u Nemačkoj, ali često boraviš u Srbiji. Koliko ti je važno da izlažeš ovde i kako bi uporedila recepciju svojih izložbi kod nas i u Nemačkoj?
Izlažem i radim svuda po svetu, ali najviše vremena provodim u Nemačkoj. Posle studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu odlučila sam se za još jedne studije na akademiji Weissesee u Berlinu, gde sam se umetnički i oformila. Ono što primećujem je da se moja umetnost tematski razlikuje u Nemačkoj i u Srbiji. Umetničke strategije koje primenjujem u radu su iste, prvo sve polazi od istraživanja, zatim uključivanja lokalne zajednice u ostvarivanje određenih radova/projekta. Pošto je jedan od glavnih materijala u mom radu porcelan, u Nemačkoj sam se dosta bavila nasleđem koje taj materijal nosi sa sobom. Kako se muzeji odnose i kako predstavljaju ovaj materijal (na pr. Nepisano pravilo je da se porcelanski set iz 19. veka postavlja u staklenoj vitrini), čime mu se automatski oduzima funkcija, a stakleni zid postaje distanca između objekata i posmatrača. Kako se u domaćinstvima širom Nemačke ljudi odnose prema porcelanskom nasleđu, pritom ovde je zanimljiva i dalje velika kulturološka razlika između istočne i zapadne Nemačke. Koji su kriteriji današnjeg društva, a šta je u 18. veku predstavljalo klasnu pripadnost. Dok se u Srbiji prosto nameću neke druge, mahom socijalno-političke teme. Godine 2008. sam radila na jednom umetničkom projektu sa romskom populacijom u okolini Požarevca. Zatim 2009. godine sam predstavljala Srbiju na Bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana koje se te godine održavalo u Makedoniji, tada sam obrađivala zamrznute konflikte između različitih etničkih grupa na ovim prostorima. Potom sam 2017. godine imala samostalnu izložbu u galeriji U10, gde sam tematizirala krah Jugoslovenske porcelanske industrije u kombinaciji sa nekim od naših sociološko-kulturoloških „rituala” npr. gledanja u šoljicu kafe. Sada se u galeriji KC Grada bavim džentrifikacijom tj. gradom/prostorom koji bi trebalo da nam pripada.
Poslednji put si gostovala na smotri Mermer i zvuci u Aranđelovcu. Na kakvom si projektu radila?
Da, u Aranđelovcu su odabrali nas troje umetnika/ca i tamo smo radili tokom avgusta 2019. godine. Za prelepi izložbeni prostor Paviljon Knjaz Miloš u parku „Bukovičke banje” napravila sam seriju pečenih radova tj. stubova, koji su postavljeni u ovom prostoru i izgledaju kao deo arhitektonskog rešenja. Napravljeni su od kvecovane forme čajnika, ali forma čajnika se jedva prepoznaje. Glazirala sam ih metalnom glazurom (koja po meni vizuelno ostavlja isti taj ukus u ustima, kao i voda koju sam pila u banji). Tokom našeg rada u banji, fabrika minarelne vode je po ko zna koji put prodata nekim novim investitorima/partnerima. Paviljon Knjaz Miloš, podignut je 1907. godine, na mestu najstarijeg izvora mineralne vode u Srbiji, a ujedno je bio i prva fabrika za flaširanje mineralne vode u našoj zemlji. Zato sam u Paviljonu napravila ove masivne stubove/cevi u prostoru, koji treba da nas podsećaju na vrednost vode kao resursa. Jedina ideja tokom rada je bila VODA, njeno značenje, njena vrednost i želja da se u Srbiji voda zaštiti kao resurs i da se ne može prodavati i njom spekulisati!
U Nemačkoj si upravo okončala samostalnu izložbu. Kakav si projekat realizovala i kakvi su utisci?
Grad u kome živim zove se Neumünster, i bio je jedan od najvažnijih gradova tekstilne industrije na severu Nemačke. Poslednja fabrika zatvorena je 1991. godine, kada se i sva industrija preselila na Azijski kontinent. Izložba je organizovana povodom mog desetogodišnjeg boravka i rada u gradu. Početak rada na izložbi je bio članak u regionalnim novinama, gde sam zamolila građane/ke da mi donesu njihovu staru garderobu. Akcija je trajala 3 meseca, studio je u međuvremenu bio prepun doniranih stvari. Svako od učesnika/ca bi mi ispričao svoje lične priče vezane za to što su mi donirali (od banalnih: „kupio sam i stoji u plakaru preko 30 godina i nikad nisam koristio” do potresnih priča kako je jedna devojka odlučila da pobegne iz nacističke Nemačke sama i da započne život od nule u Njujorku, bez znanja jezika itd…). Tako da od svih tih pojedinačnih i ličnih priča nastala je velika prostorna instalacija. Ovaj rad na prvo mesto stavlja pojedince i njihove intimne priče, ali isto tako izložba je tematizirala jeftinu proizvodnju u lošim uslovima daleko od našeg uređenog sistema, takođe tema je današnje društvo koje čini se kao jedinu vrednost ističe konzumiranje i vrlo bitna tema ove izložbe je bilo predstaviti i povezati lokalne odnose i tok društvenih događaja u poslednjih 50 godina.
Vratimo se na Out of Space. Polaziš od lokalne zemlje i radiš sirove radove i na ovaj način skrećeš pažnju na karbonski otisak koji keramika ima po životnu sredinu. Koliko je tebi važna zaštita životne sredine i da li ona predstavlja inspiraciju za stvaralaštvo?
Pre oko desetak godina odlučila sam da u mojoj praksi smanjim broj pečenja i da lagano prelazim na rad sa sirovom masom (liveći porcelan). Tokom studija i kasnije dok sam se formirala kao umetnica sve je bilo bitno peći, čak i neke stvari koje su irelevantne, ali tada je sve delovalo vrlo bitno i sve je bilo deo iskustva. Jednog dana sam se vozila vozom na jugu Nemačke i sa moje desne strane se video najveći basen iskopina glinenih materijala u ovom delu Evrope. Ta slika mi nikada nije izašla iz glave i samo je potvrdila moj osećaj o upitnosti pečenja. Na neki način to mi je pomoglo da se odlučim da radim sa jednom određenom količinom mase, koju potom recikliram i koristim je iznova. Kada predstavljam ove projekte na međunarodnim keramičkim dešavanjima u svetu, moje kolege me gledaju kao vanzemaljca, jer keramika nije keramika ako nije pečena. Definitivno još uvek ne postoji svest među umetnicima koji je naš udeo u ostavljanju karbonskog otiska, to su procesi koji se tiču stanja svesti i reflektovanog načina rada. Jedna manja grupa internacionalnih umetnika koristi svež materijal za realizaciju svojih radova, skoro da se svi znamo i razmenjujemo iskustva. Tako da je sve krenulo davno od aspekta zaštite životne sredine, a u međuvremenu je postalo moja životna filozofija koju preko radova prenosim i nekom delu publike, ali i mojim kolegama. Na ovaj način mogu srećno i zadovoljno da se bavim mojim radom u „mom” materijalu, a da ne osećam grižu savesti u smislu šta će jednog dana ostati posle mene nekim novim generacijama.
A kad govorimo o ovoj izložbi, šta se zapravo krije iza ambijenta dnevne sobe?
Dnevna soba je glavni rad ove izložbe. Dnevna soba je prostor koji se mahom nalazi u srcu kuće i mesto je okupljanja. Zato sam se odlučila da prikažem dnevnu sobu koja će biti prekrivena lokalnom zemljom, do te mere da će neki delovi biti neprepoznatljivi. Ideja je da cela kompozicija izgleda kao neka od kuća koja je u procesu rušenja ili je već srušena, prirodnim ili ljudskim faktorom. Neće biti više lepih dekora na tekstilu kojim je kauč ili fotelja prekriven/a, već će sve prekriti zemlja. Kada stojite ispred ovog rada, želim da su vam izmešana osećanja između radosti jer su možda baš sada neki arheolozi iskopali nešto staro i vredno (na pr. U Pompeji, koji svedoče o poslednjem trenutku života u tadašnjem Rimskom carstvu) ili da osetite zabrinutost jer ste se upravo zatekli u kući koja se (bez vašeg znanja) ruši.
Koje aktivnosti su obavezne prilikom boravka u Srbiji? Šta ti ovde nedostaje, a šta smeta?
Druženje sa porodicom i prijateljima. Boravak u prirodi (svaki put se trudim da mojoj deci pokažem neki drugi deo Srbije), obilazak pećina i tokom leta, vožnja čamcem po Dunavu i Tamišu. Definitivno mi smeta loše ophođenje prema prirodi!
Kakav je tvoj odnos sa kolegama u Srbiji? Koliko pratiš njihov rad i kako vidiš tendencije u savremenoj keramici ovde u odnosu na Nemačku?
Kada sam u Srbiji trudim se da izdvojim vreme i da obiđem kolege/inice ali to su uglavnom generacije pre i posle mojih studija. Primećujem da mi fali kontakt sa mlađm kolegama/inicama. U Srbiji nema nekih velikih dešavanja poput trijenala, bijenala, simpozijuma na regionalnom ili internacionalnom nivou, koji bi omogućili lakši uvid u stvaralaštvo aktivnih umetnika. Tako da mi preostaje lični kontakt sa kolegama, obilazak izložbi i pretraživanje informacija na netu. U Nemačkoj ima više centara gde se studira keramika, tako da i među njima ima razlika. Neki su poprilično posvećeni svom umetničkom izrazu, dok ima mesta gde je keramika oslobođena od svih stega tradicije, pravila i očekivanja.
Na kraju nam reci da li već spremaš naredni projekat, čime ćeš se baviti i gde je sledeća stanica tvoje keramike?
Da, dok se radujem zajedničkoj saradnji na samostalnoj izlozbi u KC Gradu, već pripremam paralelno samostalnu izložbu koja će biti otvorena 9. januaru 2020. u našem glavnom gradu Kilu. Sledeće što se kuva je samostalna izlozba u septembru u jednom velikom muzeju. Pošto je jedna od mojih umetničkih strategija livenje/prelivanje, drago mi je da su me pozvali da imam izložbu u istoriskom muzeju livenja, gde ću imati prilike da direktno intervenišem u stalnoj postavci. Biće tu još nekih projekata, ali drugom prilikom o tome.
Fotografkinja © Anna Rowedder
