Distopia

Poslednjih nekoliko godina sve češće možemo čuti reč distopija u opisu nekog filma ili knjige. Ovaj podžanr naučne fantastike nije nikakva novotarija, međutim, s popularnošću blokbastera poput V for Vendeta, Hunger games, Divergent čini se da svi pričaju o ovom žanru. Filmovi sa distopijskom tematikom u poslednje vreme zauzimaju visoka mesta na blagajnama, a knjige su bestseleri. Iako žanr postoji već decenijama, čini se da je poslednjih godina doživeo svoju reinkarnaciju. Najbrojnija publika su adolescenti i mladi ljudi, ali u principu prate ih svi oni koji uživaju u akcijama i naučnoj fantastici.

Po čemu je žanr specifičan?

Distopija je fikciono društvo koje predstavlja antitezu utopiji. Dok su u renesansi ljudi maštali o najboljem mogućem društvu i državi, a utopije bile izrazito popularne među misliocima, u XX i XXI veku ljudi su poželeli da upozore buduće naraštaje na sve one opasnosti koje ih čekaju iza ugla ukoliko prepuste da neke stvari prolaze bez njihove kontrole i uticaja.

Distopiju obično karakteriše ugnjetavajuća društvena kontrola kao kod autoritarnih ili totalitarnih vlada.

Tipična distopija se može najlakše opisati kao društvo u kome je puno stvari krenulo naopako. Pitanja morala, socijalnih i ljudskih prava nisu na dnevnom redu, a svako kritičko mišljenje i ispoljavanje drugačijeg stava od stava većine nikako se ne preporučuje.

Pojedini teoretičari razlikuju dve vrste distopije. Klasične i moderne distopije. Kod klasičnih distopija u prvom planu su najčešće politička pitanja, vlade, politička uređenja poput totalitarizma, fašizma… Moderne distopije mnogo više govore o društvu i o tome kako su sve pomenute promene uticale na čoveka, o nedostatku slobode i cenzuri..

Za nastanak i popularnost modernih distopija postoji mnogo razloga i uzroka. Neki od mogućih su i stalni priliv loših vesti sa svih strana, bilo da je reč o prirodnim nepogodama, ekološkim pretnjama i katastrofama, pandemijama različitih bolesti, ratovima i drugim lošim vestima. U današnjem globalnom društvu gotovo je nemoguće ostati izolovan i nezainteresovan za svet oko sebe. Vesti o prirodnim katastrofama upozoravaju nas da koliko god smo tehnoloski uznapredovali i dalje smo mali i nemoćni prema silama prirode. Više nas ne pogađaju samo lokalni problemi jer je danas svet mnogo bolje umrežen nego ikada ranije. S druge strane uviđamo da je tehnologija uzela svog danka i da je sve veći broj ljudi usamljen i isključen iz društva dok ima iluziju da u njenu učestvuje time što je prisutan na društvenim mrežama. Sve ove teme dotiču prosečnog konzumenta filmova i knjiga, pa autori koji odlučuju da pišu o distopijama igraju na tu loptu da će zainteresovati zabrinnute ljude i ponuditi im svoju viziju neke moguće budućnosti. Pod uticajem svega pomenutog mogući crni scenario nam više zvuči kao realnost nego kao naučna fantastika.

Često se uzima da distopija zapravo govori o današnjem društvu ali su problemi preuveličani kako bismo imali iluziju da svet u kome danas živimo i nije toliko loš ili nepodnošljiv. Distopije prikazuju savremene probleme smeštene u neki budući ili alternativni univerzum gde dobijaju na intenzitetu. Autori distopija često žele da kritikuju današnji poredak i da zaobilaznim putem podstaknu ljude na delovanje koje će sprečiti njacrnji scenario.

U takvom svetu ljudi žive u bednim uslovima, na ivici egzistencije, pod konstantnom državnom represijom, ratnim stanjem, nasiljem, zagađenjima, zarazom koja se širi gradovima i opštom depresijom ljudi koji u njemu žive.

U distopiji najveća opasnost vreba od totalitarne vlade i vladajuće klase koja primorava sve učesnike u društvu da joj se bespogovorno pokoravaju.

Nedavno sam čitala tekst o ljudima koji su nakon finansijske krize u Americi ostali bez posla, prihoda i svoje imovine budući da su im banke i osiguravajuća društva oduzela kuće kada više nisu imali novca za otplaćivanje rata, pa su danas ti ljudi gotovo nevidljivi sistemu. Oni žive kao beskućnici, žive u privremenim kampovima, napuštenim predelima a najčešće u kanalizacionim cevima. Ono što je najstrašnije je to da se to dešava danas u 21 veku i to u jednoj od najprosperitetnijih zemalja sveta, zemlji koja je poznata po idealu koji se zove „Američki san“. Procenjuje se da u pomenutim tunelima živi i po nekoliko hiljada ljudi. Među ljudima koji su ostali bez svega, puno je i dece i novorođenčadi. O njihovim problemima su mediji izveštavali dok su bili „sveža“ vest, međutim danas kada je Američka ekonomija počele da se oporavlja o njima gotovo da niko i ne priča. Ove grupe ljudi žive po nekim svojim pravilima, poput malih plemenskih zajednica, a hrane se ostacima sa smeća i iz restorana. Najviše zabrinjava to što se čini da su oni za državu, organizacije za zaštitu ljudskih prava i humanitarce evidentno nevidljivi. To me je navelo na razmišljanje da smo izgleda otupeli na ljudsku nesreću i probleme. Kada čujem ovakve stvari ne mogu a da ne pomislim kako neke distopijske budućnosti veoma podsećaju na nečije stvarnosti.

Ovo su takođe teme kojima se distopije, usputno, vrlo često bave.

Distopijski romani često imaju za cilj da nam pomognu da bolje razumemo svet oko sebe i poigravaju se sa našim najdubljim strahovima.

Neke od najpoznatijih distopija pokazale su se kao uspešne u svojim predviđanjima. Jedna od najpoznatijih je svakako Orvelova knjiga „1984.“ po kojoj je kasnje snimljen i popularan film. Interesantno je da je Orvel ovu knjigu pisao daleke 1949. i da je do savršenstva precizno opisao društvo „Velikog brata“ , tj. vlade koja je u stanju pripravnosti i konstantno nadgleda svoje gradjane. Danas se gradovi poput Londona izdvajaju po enormnom broju kamera kojima je praktično pokriven čitav grad. Ironija je da se ljudi danas sami prijavljuju u slične tv formate kako bi bili učesnici u sličnim eksperimentima i takmiče se u tome ko će dalje otići u prodavanju svoje intime.

Jedna takodje veoma popularna, klasična distopija iz prošlog veka je filmsko ostvarenje „Metropolis“. Za ovaj film se veruje da je poslužio kao inspiracija mnogim kasnijim autorima. Metropolis je snimljen 1927. i smatra se prvim distopijskim filmom. Reditelj filma je Fritz Lang koji je dobio brojne pohvale, a interesantno je da je njime bio oduševljen Adolf Hitler. Za njega je rekao da je čovek koji ima izvrstan potencijal za stvaranje nacističkih filmova. Filmu su godinama pripisivane fašističke, komunističke i hrišćanske konotacije.

Prvim distopijskim romanom bi se mogao nazvati Žil Vernov „Begum’s Fortune“ (1879), a najpoznatije distopije su „Mi“ Jevgenija Zamjatina (1921), „“ Aldousa Hikslija (1931), „1984“ Džordža Orvela (1949).

Među brojnim distopijskim filmovima po svom kvalitetu se izdvajaju A Clockwork Orange, The Matrix, Blade Runner, V for Vendetta, Equlibrium, The Island …

Danas su popularne moderne distopije poput Igara gladi, Divergentni..

Za prepoznavanje distopijskog romana ili filma je potrebno poznavati osnovne karakteristike žanra:

postapokaliptična budućnost koja je zadesila planetu nakon neke velike nuklearne katastrofe, svetskog rata, prirodne katastrofe..
represija, totalitarizam
uniformisanost (ljudi su obučeni istovetno ili shodno klasi kojoj pripadaju, odeća je siva, neupadljiva, sumorna)
potpuna kontrola
glavni lik koji poseduje sve one kvalitete o kojima drugi samo maštaju, a pre svega veliku hrabrost da se otisne u nepoznato i pokuša da sruši sistem
ljubavna priča je najčeće u drugom planu budući da je heroj usredsređen da spašavanje čovečanstva, a česti su ljubavni trouglovi
uloga medijatora ( u Matrixu, Metropolisu…)